• Pregleda: 6500

SUgrađani: Vladimir Grbić, glumac - "Tek kada mi bude svejedno, znaću da je vreme za penziju!"

SUgrađani: Vladimir Grbić, glumac - "Tek kada mi bude svejedno, znaću da je vreme za penziju!"
Prvenstveno pozorišni, ali u poslednje vreme sve više i filmski glumac Vladimir Grbić, danas uspešno balansira između dve velike, životne uloge: supruga, oca, i - one koju nameće profesionalni angažman. Pre nepune dve nedelje je završena premijera predstave „Sakati Bili sa Inišmana“, a on već hita u susret novim projektima! I dok, u ovom trenutku, čeka da mu jave da li je dobio ulogu u jednoj američkoj seriji i da li će zaigrati u jednom indijskom filmu, nema vremena za odmor – jer “porodični projekat” – nikada ne miruje...

- Imam jednu ćerku od pet godina i jednu od pet meseci - svaki uzrast nosi svoje zahteve, molbe i obaveze. Postoje obaveze koje moraš da ispuniš prema porodici, i one koje moraš da ispuniš prema poslu. I ako dovoljno racionalno prihvatiš te okolnosti, prosto moraš da balansiraš. Jedno znam - ovaj period života ne bih menjao ni za šta na svetu! To mogu da kažem bez ikakve dileme. Kada je stigla prva ćerka, razmišljao sam o tome kako sam ja uopšte živeo bez nje? Sada, kada je stigla druga, zapitao sam se - kako sam ja uopšte živeo bez njih dve?! Rano je razmišljati o tome kakav ću biti kada porastu, za sada još uvek mislim o tome koliko košta Ana “Frozen” i jedno pakovanje pelena, a sve ostalo će doći u svoje vreme...

A, čini se, u pravo vreme, stigli su neki novi angažmani za njega, profesionalni izazovi koji bogate jednu, sada već zavidnu glumačku karijeru.

- Do sada sam snimio preko 20 reklama i 12 ozbiljnijih projekata - serija i filmova, i glumio u preko 50 profesionalnih predstava. Prošle godine snimao sam seriju u Libanu, pre dve i po godine imao priliku da u Beogradu snimam film za “Netflix”, u kom glumi Majkl Penja, veoma popularan u poslednje vreme. Taj osećaj, kada si okružen statistima, u društvu sa poznatim filmskim zvezdama, i Beograd koji je izgledao svetski, stvarno je nešto što treba doživeti! Prošlog meseca snimao sam film sa Darkom Bajićem, sledećeg meseca treba da snimam seriju sa Slobodanom Šuljagićem, sa kojim sam već letos radio jednu seriju....

VINO SA ANDŽELINOM - “Kada sam snimao film ‘U zemlji krvi i meda’, upoznao sam Andželinu Džoli. Toga dana kada sam stigao na set, odvezli su me do njene kamp-kućice. Vrlo je prijatna, srdačna, neposredna u komunikaciji, dostupna za razgovor. Ne sećam se svih detalja, ali pamtim da me je ponudila sendvičem i vinom”.

Iako se u poslednje vreme sve više pojavljuje pred kamerama, sebe doživljava prvenstveno kao - pozorišnog glumca, ponosnog na svoje početke - od rodne Rume, preko novosadske akademije, do stalnog angažmana u subotičkom Narodnom pozorištu.

- Godišnje uradim nekoliko pozorišnih premijera, ali nije toliko važan broj premijera, koliko vremena provedem u pozorištu – za jednu predstavu obično je potrebno mesec i po dana. Kada treba da se snima film ili serija ili reklama, taj posao često bude završen za dan-dva, pet maksimalno, barem što se tiče mog iskustva. A što se početaka tiče, sve te priče su slične - u jednom trenutku osetio sam da bih mogao da se bavim glumom, i kao srednjoškolac posto član dramskog studija pozorišta u Rumi, shvatio da mi se to sviđa i pokušao da upišem akademiju. Kao i većina glumaca, iz prvog pokušaja nisam uspeo, pa upisao pravo, jedan ispit pao, jedan dao, dao sebi šansu još jednom da probam glumu, i iz drugog pokušaja uspeo! Sa 20 godina upisao sam Akademiju umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesora Bore Draškovića.

Upravnici pozorišta, umetnički direktori, tada su imali (i još uvek imaju) običaj da gledaju glumačke ispite, kolokvijume. Tako je bilo i 2002. godine, kada je mladog Grbića i njegovog kolegu Branka Lukača zapazio tadašnji direktor drame subotičkog Pozorišta Dušan Petrović. Nakon što su konačno dobili zeleno svetlo od profesora, glumci su prvu predstavu u Subotici igrali već u proleće 2003, da bi se ubrzo obojica tu i zaposlili. Danas živi i radi u ovom gradu, oženjen je Subotičankom. “Sada sam Subotičanin, tako piše u ličnoj karti” – kaže, uz osmeh.

- Mislim da ljudi koji dođu u Suboticu, mnogo više cene ovaj grad. Često sam bio u situaciji da branim Suboticu od Subotičana. Kao ništa se ne dešava, nema zbivanja. Često imam utisak da to nije tačno! Pre bih rekao da ljudi očekuju da neka zbivanja dođu u njihovu dnevnu sobu! Svakog meseca može da se nađe neki sadržaj. Isto tako ima i onih sadržaja koji se gase. Neke stvari treba održavati, podržavati, unapređivati, a ne gasiti, ali meni se čini da Subotica ima mnogo više prednosti nego što mislimo. Ovde sam već 16 godina i jako volim ovaj grad.

SLADOLED OD KAKTUSA I NARGILE - “Dok sam snimao u Libanu, bili smo smešteni u gradiću Biblos, njihovom poznatom letovalištu. Tri dana nije dovoljno da se stekne pravi utisak o tome kakva je to zemlja, ali pamtim vožnju kroz Bejrut, sladoled od kaktusa i smokve, pohovano meso sa cimetom i - svi puše nargile!”.

A voleće ga još više kada konačno bude završena zgrada Narodnog pozorišta – njegova bivša i buduća profesionalna kuća. Čekanje se odužilo, glumci do tada imaju probe u (ne)uslovima fabrike “Mladost”.

- To je stara, prljava fabrika u kojoj treba da trčimo, skačemo, napravimo predstavu, a jako je teško kada si u prostoriji jedne fabrike zamisliti da se nalaziš na sceni! Kada pređemo u “Jadran”, shvatimo da je to potpuno druga predstava! Sve se menja i za vrlo kratko vreme moraš da se prilagodiš novom prostoru. Dugo sam bio optimista, nadajući se preseljenju, a onda prestao da pratim šta se dešava jer se odužilo... Ali ima i druga stvar. Kada je 2007. godine srušeno pozorište, ja sam imao 27 godina, a sledeće godine punim 40. Period između 27. i 40. godine jako je lep u životu, ne samo glumca, već svakog čoveka. Ne kažem da u četrdesetima neće biti dobrih prilika (možda bude bolje nego do sad!), ali meni je jako žao mojih godina, tih možda najlepših kada se formiraš kao glumac...

KADA ZABORAVIM TEKST - “Postoji nekoliko načina – ili se osloniš na suflera (što najređe radimo), ili na svoj trenutni osećaj za improvizaciju. Jer ako zaboraviš tekst, a znaš šta je to što treba da uradiš, onda ćeš to lako prevazići. Nama se u svakoj predstavi desi da neko nekom uleti u reč, da neko zaboravi tekst, ali to se stvarno ne primećuje jer, na kraju krajeva, tvoja koncentracija u tom trenutku je na vrlo visokom nivou - ti znaš da predstava mora da ide dalje...”.

Vreme je zagonetna kategorija, neuhvatljiv pojam, jednačina sa tri nepoznate. Postoje mnoge stvari koje možemo danas, a nismo mogli pre. Ili – obrnuto. Pitamo ga šta je mogao pre 20 godina, a ne može danas, i šta je to što može danas, a nije mogao ranije...

- Kada su u pitanju privatne stvari, pre 20 godina nisam mogao ni da pretpostavim koliko su deca važna i koliko je to bezuslovna ljubav koju možeš da osetiš i koliko svi drugi prioriteti padaju u vodu! Pre 20 godina mogao sam da zamišljam kako će mi izgledati glumačka karijera, a sada mogu da je živim! Pre 20 godina ne bih mogao ovoliko da radim koliko sada, iz jednostavnog razloga – svet je postao jedno veliko selo. Mnogo više se snima na sve strane, traže se jeftinija tržišta... Zahvaljujući internetu i društvenim mrežama, danas ukucaš ime, neko će videti tvoju sliku i reći - daj, pozovi tog momka!

ODBOJKAŠ VS. GLUMAC - Ako pitate “Gugl” za Vladimira Grbića, pretraživač će prvo izbaciti ime jednog od najboljih srpskih odbojkaša svih vremena, poznatog i po nadimku Vanja. “Velika prednost u odnosu na neke druge kolege je što se moje ime zbog toga jako brzo zapamti i ima ljudi koji me čak zovu Vanja”.

Iza njega su brojne uloge i brojna priznanja (proglašen za najboljeg mladog glumca Vojvodine 2004, po glasovima publike šest puta i tri po glasovima žirija biran za glumca sezone...). Godinama vodi dramsku radionicu u Fondaciji “Danilo Kiš”, sa brojem članova koji je u konstantnom porastu. Rad sa mladima biće njegova nova preokupacija i u dramskom studiju “Raičević”, gde će prvi put imati priliku da radi i sa decom mlađeg uzrasta. Otvorena stranica koja će, kako ističe, tek da bude ispisana, jeste i njegovo bavljenje stendapom. Ali bez obzira čime se bavi, da li je na sceni, pred kamerama, ili kao voditelj sa mikrofonom u ruci, trema je i dalje tu. I to priznanje – jasno i glasno.

- Trema nikada ne ne staje! Gubitak treme vodi ka gubitku odgovornosti prema poslu. Onoga trenutka kada mi bude svejedno, znaću da je vreme za penziju. Ali to vreme, nadam se, neće još dugo...

Izvor: Subotica.com

povezane teme

4
Драган Odgovori
У анџелинином филму је велики глумац Небојша Глоговац одбио да глуми размислите о томе
B
Zato sto je Glogovac jedan od retkih kojima nisu pare sve. Slava mu!
Nešo Odgovori
odličan glumac i prijatan u društvu
samo napred momčino!
A Odgovori
Pozitivan i vedar lik. Volim pozoriste. Veliki pozdrav momku
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove ovog Internet portala. Komentari su moderirani i odobravani u skladu sa opštim pravilima i uslovima.