Radomir Ninkov - nastavnik istorije koji kroz duborez spaja duhovnost i umetnost

Danas, pred penzijom, unutrašnji mir i novu duhovnu energiju pronašao je u starom zanatu – duborezu. Pre više od dvadeset, gotovo trideset godina, druženje sa dletom i čekićem postalo je njegova svakodnevica i način da se, posle školskih obaveza, smiri i posveti drugačijem stvaranju.

- Prve korake načinio sam gotovo slučajno, na jednom etno-kampu sa suprugom, gde me je stariji majstor ohrabrio rečima da imam dara. Presudnu podršku dobio sam od Ljubiše Radovića iz Vrnjačke Banje, jednog od pionira savremenog duboreza kod nas. Kod njega sam proveo sedam dana učeći osnove zanata – od pravilnog držanja dleta, izbora drveta, do obrade daske. Taj susret bio je podsticaj da ozbiljno zakoračim u svet duboreza.

Radi isključivo u orahu, tvrdom i zahtevnom drvetu, koje nabavlja uz pomoć prijatelja, među kojima je i stolar. Uglavnom njegov rad namenjen je crkvenim potrebama.

- Uživam u tom osećaju da mogu tri sata, sa malim prekidima, da radim. Ne može više – ruka se umori, orah je suviše tvrdo drvo – ali to mi daje snagu i motiv. Ovo je fizičko kretanje, ali i vežba smirenosti. U duborezu ne možeš žuriti, moraš biti smiren. Naučio sam da radim polako, bez nervoze, da stižem i da uradim kako treba.

Duborez je, nažalost, kod nas poslednjih decenija potisnut i zaboravljen. Nekada je bio prisutan u mnogim domovima – na plafonima, nameštaju, crkvenim enterijerima.

- Nažalost, mi smo kao narod zaboravili, a bili smo veoma uspešni duboresci. Duborez je bio jako prisutan u mnogim porodicama. Tada nije bilo iverice, sve je bilo plemenito drvo – najčešće orah, u primorju maslina. Sve se radilo ručno, bez cirkulara. Danas je mnogo lakše, radi se kompjuterski, ali to mi nije lepo, sve je isto, nema duše.

Svoju motivaciju pronalazi u vanvremenskoj lepoti starih duboreza u Visokim Dečanima, Debru i manastiru Svetog Jovana Biogorskog. Smatra da sama činjenica da čovek uradi duborez leži u tome da to ljudi prepoznaju, cene i poštuju.

- Uvek promišljam o činjenici da će neki čovek sa mukom doći ispred te ikone, ispred tog ikonostasa. Zar je u redu da ne želiš dobro? Samim tim, kada u sebi imaš dobro, tu smirenost u glavi, a možda i molitvu, to prosto ostaje. To su neki neverovatni talasi. Kao ikonopisac – mislim, ljudi se mogu igrati, neki umetnici se igraju s tim, a zapravo nisu svesni da preko ikone zapravo razgovaraš sa svetiteljem kojeg ikonopišeš. Postoji kanon, pravila šta ide i kako ide, ali je bitan i osećaj šta ti daješ, da se u tim očima oseti duhovnost i smirenost. I to ljudi koji znaju i osećaju prepoznaju, cene i poštuju.

Njegovi radovi danas krase brojne crkve širom Srbije i regiona. Prvi veći posao uradio je za Crkvu Vaznesenja Gospodnjeg u Subotici, a zatim su usledili radovi u Žedniku, Pačiru, Kelebiji, Paliću, Bačkom Petrovom Selu, kao i u Segedinu. Posebno mu je značajan rad u Sabornoj crkvi u Pakracu, gde je za Zapadnoslavonsku eparhiju izradio carske dveri i bočna vrata ikonostasa.

- Posebno sam ponosan i na rad za crkvu u Kućancima, gde je kršten patrijarh Pavle. To mi je predstavljalo veliku nagradu – vladika Jovan Ćulibrk me je blagoslovio da radim, što mi mnogo znači. Taj osećaj je neprocenjiv… Crkva je nekada bila srušena, ali je podignuta nova, koja zadržava simboliku i posebnu draž. Trenutno završavam carske dveri za manastir Moračnik na Skadarskom jezeru, a posle ćemo videti šta me još očekuje, uz božiju pomoć. Nadam se da ću još mnogo toga uspeti da ostvarim, samo da me ruke i pamet posluže što duže.

Iako je duborez zahtevan zanat, u Subotici ima ljudi koji se interesuju i žele da doprinesu, makar kroz priloge ili narudžbine.

- Ima ljudi koji su zainteresovani i žele da doprinesu. Kad završiš rad, odjednom ti se neko javi. Kao da ih je neko poslao. Naša želja da ostavimo trag, da ukrasimo, da nešto lepo iza nas ostane, to je naš narod krasilo kroz vekove. Čak i u teškim vremenima ljudi su stvarali, gradili, ostavljali nešto iza sebe. To je smisao zanata i istorije.