Otthon
U prizemlju objekta se još uvek nalazila prestižna kafana Dom (Otthon). Pet godina nakon izgradnje palate, 1899. godine, u lokal ju je smestio kafandžija Versendi Gyula. Kad je ušao unutra, prepoznao je dobro poznati miris ambijenta, koji je dekorativna drvena rezbarija odavala u prostor. Daščani pod je proizvodio isti onaj zvuk od nekada pod nogama posetilaca. Odmah sa vrata je spazio palmine grane iznad glave konobarice, koja je su se sada mnogo razgranatije šepurile kraseći lokal. Na šanku je stajala prepoznatljiva ukrasna tacna na više nivoa, sa pažljivo poredanim čašama.
Kitnjasti lusteri su se i dalje spuštali sa visoko izdignutih tavanjača stropa. Za pomoćnim stolom je druga, vidno pospana konobarica spremala prvu jutarnju kafu u dvema posudama. U uglu je stara i mršava čistačica skupljala zadnje listiće prešaranih tombola sa poda i vraćala okrenute drvene stolice na svoja mesta. Očigledano je bilo da su i dalje važila nepisana pravila oko toga koja društvena grupa u koje vreme koristi lokal, odnosno da ovde u svako doba dana i noći ima gostiju. Jakab se setio da mu je na ovaj fenomen skrenuo pažnju mladi subotički književnik Deže Kostolanji, kojeg je upoznao baš ovde, za ovim istim stolom, pre dvadesetak godina. Njegov imenjak je prativši kafansko boravljenje sugrađana, koje je raspoznavao - govorio kako: postoji vreme zvaničnika (ujutro od 7 do 8), vreme advokata (ujutro 8 – 9.30), vreme „purgera“ (od 12.30 do 15), porodično vreme ( od 16 do 19), vreme lumpovanja (uveče od 12.30 do 2), vreme umetnika (od 2 noću do pola 4) i vreme „agenata firmi“ (uvek).
Otthon Kafana Subotica
U prostoru levo od ulaza, i dalje su na svojim ukrasno izrezbarenim postoljima stajala tri bilijara. Jakab se setio pravila koje je vladalo, da ugostiteljski objekat koji nema stol za bilijar (sa pravom na igru), ne može da nosi ime kafana. Prestižna, kao što je ova, imala ih je tri i u ono doba. To je kazivalo više od bilo čega drugog o društvenom statusu koji objekat ima.
Otthon Kafana Subotica
Jakab je seo za stol, koji je voleo smatrati svojim u ono doba. Zagledao se u veliko ogledalo u rezbarenom okviru. Odjednom je osvestio spoznaju u sebi kako se u njemu ogleda neki drugi lik, izmenjenog lica i fizionomije u odnosu na onog pedesetogodišnjaka, koji je kao poslednji on sedeo ovde i bio svestan svog odraza u ogledalu. Čudno je kako vreme brzo proleti, pomisli. Činilo mu se da ta progresija napreduje logaritamskom skalom, kako čovek stari. Barem u smislu subjektivnog osećaja starenja.
Te njegove misli utom prekide konobarica, koja je donela kafu i štrudlu od višanja koju je naručio, spustivši ih na mermerni okrugli sto.
