Na minusu sa izbeglicama na Kelebiji
Temperature u minusu već nekoliko dana i noći. Ledi se dah, a izbeglice i migranti spavaju pod otvorenim nebom. Improvizovani šatori, improvizovano grejanje, improvizovan život. Hranu dobijaju svakodnevno, suvi obrok s mađarske strane i topli obrok koji deli Crveni krst. Žičana ograda je svakodnevica, nekima nekoliko dana, a nekima i mesecima. Jedini cilj – preći s druge strane. Za mnoge, cilj gotovo nedostižan, ali odustajanje za njih nije opcija.
Iako su uglavnom sve muškarci, zatekli smo i dve porodice sa veoma malom decom, od toga i jednu ženu u drugom stanju. Neki spavaju i u prostorijama nekadašnjeg Fri šopa, ali nemaju grejanje. Ovde borave, kako su nam rekli, zbog toga da ne izgube svoj red, ali tu su i takozvani ekonomski migranti, poput Alžiraca, koji na sve načina pokušavaju da pređu granicu s Mađarskom.
Sambi je jedan od pedesetak Alžiraca koje smo zatekli. Ni sam ne zna koliko je puta pokušao da pređe granicu. Četiri meseca Sambiju je mali šator jedini dom. Kaže da je veoma hladno, naročito noću. Sada čeka svoj broj, a na redu je 574.
„Napustio sam Alžir jer tamo nije dobro. Politika je problem. Nema posla, nema novca. Tamo sam radio u piceriji, spremao hranu, bio sam i mehaničar. Svi su ovde radnici,“ kaže ovaj mladić.
Dvadesetjednogodišnji Saad pobegao je iz Sirije, gde su mu ostali otac i mlađi brat. Zaputio se u Holandiju, kod starijeg brata. Za 25 dana, koliko je na Kelebiji, pokušao je dva puta da pređe u Mađarsku. Bez uspeha. Na pitanje zbog čega neće da ode u neki od prihvatnih centara, kaže da nikom ništa ne veruje. Ne želi čak ni da se registruje za ulazak u Mađarsku.
„Ovde je užasno hladno, nemamo zimske jakne. Ne možemo ništa da uradimo, ni da se istuširamo – samo zima, zima i ništa drugo. Ne želim da idem u kamp, tamo ću ostati šest meseci dok ne dođem na red, moji prijatelji su toliko u kampu i još uvek nisu prešli granicu. Sve su to laži. Ja hoću da pređem bez broja, bez ičega,“ ogorčen je Saad.
Stotinjak izbeglica svakog je dana na graničnom prelazu, kažu nam humanitarci koji ih svakodnevno obilaze. Mađarska dnevno propušta svega deset ljudi na Kelebiji, i još toliko na Horgošu. Da se registruju mogu i u prihvatnim centrima, gde imaju sve neophodne uslove – i grejanje i topao krevet, međutim, čini se da je želja da se pređe s one stane žičane ograde, mnogo jača. Zato spavaju pod otvorenim nebom, bežeći u, kako se nadaju, bolji život.
