Monja Medaković Vuksanović: "Gluma me naučila da govorim, hodam, mislim i dišem drugačije"

Koji je bio taj prelomni trenutak da, nakon što ste studije prava priveli kraju, ponovo date šansu glumi i uplovite u nepoznato?

- To jeste bila, pre svega, hrabrost i mladalački polet i, jednostavno, želja i unutrašnja potreba koju sam ja sve vreme osećala, da zaista želim u budućnosti da se bavim glumom. Prvi put kada sam pokušala da upišem glumu bio je neuspešan, i onda sam jednostavno morala da upišem nešto, iz prostog razloga što nisam znala da li ja zaista imam predispozicije za glumu ili je to samo jedna od mojih želja, dakle, nisam bila apsolutno sigurna da li je ta moja želja baš opravdana. I kada sam privela studije prava kraju, zamislila sam sebe sa 40 godina, da li bih bila ispunjena i zadovoljna da se bavim pravom, a da tog trenutka nisam pokušala još jednom sa glumom, i to me najviše pokrenulo da ponovo izađem na prijemni ispit, iako sam iz najbliže okoline i porodice dobijala poruke koje nisu bile tako ohrabrujuće. 

Svakako je tu bilo i strahova, da nisam zakasnila, ali zapravo tek tada sam bila spremna i zrela da pristupim studijama glume baš onako kako je to trebalo. Profesorka scenskog pokreta nam je rekla da ćemo naučiti da "govorimo, hodamo, mislimo i dišemo" i to se tako i desilo, iznova sve to naučite. Naravno, ti procesi i danas traju, mi i danas učimo, glumački zanat je celoživotni proces.

S druge strane, znala sam kako funkcionišu studije na glumi, da se predavanja sastoje od teorijskog i praktičnog dela nastave koji zauzmu celi dan, tako da opcija da studiram oba fakulteta uporedo nije postojala. Međutim, kada sam donela odluku da po drugi put izađem na prijemni, bila sam ubeđena da ću položiti, i taj osećaj me je nosio.

Kako je došlo do prvih angažmana u pozorištu i do prvih uloga?

- Diplomirala sam u vreme korone, kada je baš bilo zatišje što se tiče posla, na šta smo mi bili spremni. Zahvaljujući našim divnim profesorima, mi smo nakon završenih studija izašli u svet spremni i na periode kada nema posla, a da ne osetimo taj gubitak u umetničkom smislu. Naša diplomska predstava se umesto u junu desila u novembru zbog svih tih okolnosti tokom pandemije. Sledeće godine imala sam sreću da me pozvala profesorka Vida Ognjenović za jednu festivalsku predstavu, "Oleana" Dejvida Memeta, i sa tom predstavom smo par puta nastupali. Nakon toga sam imala snimanja nekih serija, većinom domaće produkcije, i onda nakon toga dobila sam poziv iz subotičkog pozorišta za predstavu  "Kabere Jugoslovenke" u režiji Ivana Lea Lema. Bio je to jedan dinamičan proces, tada sam sa kolegama iz Narodnog pozorišta ostvarila lepu konekciju, a onda su se uloge nekako nizale. 

Šta za jednu mladu glumicu znači kada je njen talenat prepoznat na taj način da postane deo ansambla jednog pozorišta?

- To puno znači, ali kada je u pitanju ta tema o talentu, to je večito preispitivanje, nikada nemate, barem ja, apsolutnu potvrdu da to jeste tako.

Kada pripremamo neku predstavu, glavni cilj svakog glumca ponaosob jeste da lik koji dobije pronađe na pravi način, naravno, u saglasnosti sa rediteljem i žanrovskom zamisli predstave i, naposletku, da ga opravda. S te strane uvek imate neke nedoumice i preispitivanja. Na početku imam osećaj da je lik pronađen, i da sam baš ja ta koja će najbolje doneti taj lik, a onda slede momenti nedoumice, tako da to preispitivanje o talentu i opravdanosti lika uvek nekako traje.

Biti deo ansambla znači puno, jer ima dosta mladih glumaca koji su izuzetno talentovani, ali, nažalost, nisu u mogućnosti da rade, ili rade, ali nisu prepoznati, nisu dovoljno uposleni. Ja izuzetno cenim to što radim u pozorištu, pre svega zato što sam jedan period, doduše kratak, dve godine, bila neko ko nije radio i ko je morao samostalno da se snalazi. Posebno cenim jer u pozorištu vi možete da se posvetitie onome što i jeste vaš posao, što je luksuz i privilegija svih nas glumaca koji radimo u pozorištu, za razliku od toga kada samostalno radite i morate da budete ne samo glumac, nego i ton majstor, scenograf, režiser, PR i sl, što je jako izazovno.

Kako je došlo do kastinga za film "A European Christmas" i kakvi su utisci sa snimanja filma?

- Sve se neočekivano brzo odigralo. Pozvao me je Vlada, objasnio da ga je kontaktirala Slavka Antić i da će za film biti potrebne i mlade glumice, on je preporučio svoje koleginice iz našeg pozorišta, između ostalih i mene, tako da sam bila spremna. Nakon što sam dobila separate iz određenih scena, snimila sam video, nakon toga su me zvali da pošaljem snimak za još jednu scenu i onda su se odlučili za mene. Film je američko-engleska produkcija, tako da smo imali ljude iz Amerike, Engleske i iz Srbije koji su bili deo tehnike i montaže i značilo je što su svi bili otvoreni, komunikativni, spremni da odagnaju neke naše nedoumice i nesigurnosti. Meni je ovo bio prvi profesionalni projekat sa stranom produkcijom kao svršene glumice, i u tom smislu, saradnja sa celom ekipom, a posebno sa Rajanom, koji je zaista bio topao, otvoren, smiren i odmeren, ali je i oštrim okom pratio sve što se dešava, bila je nešto što baš uliva jedno samopouzdanje. Takva atmosfera na snimanju vas opusti i utiče na to da vi kao glumac možete da date svoj maksimum. 

Na mene je ostavilo jak utisak to kako su ljudi, koji nisu iz ove regije i koji su izrazili inicijativu da našu zemlju predstave, automatski dobili podršku i odziv celokupne zajednice zlatiborskog okruga. Sve je bilo vrhunski organizovano, čak i preko mere, bake su im plele vunene džempere i čarape, ljudi su stajali na -18 tokom snimanja, ništa im nije bilo teško, bilo je i simpatičnih momenata kada su stariji statisti učili da pevaju "Merry Christmas". Njima je bio cilj da što lepša slika o Zlatiboru ode u svet i zaista mislim da niko nije otišao bez takvog doživljaja. 

Radili smo na različitim lokacijama po periferiji Zlatibora, Sirogojno, Ljubiš, vodopad Gostilje, i naši ljudi tamo, koji su učestvovali na projektu, zaista su se davali maksimalno za taj projekat, jer je i cilj filma negde bio da se promoviše zlatiborski okrug i Srbija kao turistička destinacija. A do ideje da se baš tamo snima film došlo je kada su ljudi iz produkcije i glavna glumica Kapris Bure, posetili Zlatibor preko nekih svojih prijatelja, i tu dobili želju da snime film o Srbiji i dobili pomoć Turističke organizacije, opštine, i samih meštana.

Da li je uloga Katarine bila iskorak u umetničkom smislu?

- Iskorak jeste jer je Katarina po karakteru drugačija od mene. U filmu igram mladu ženu, Katarinu, koja ima svoj restoran i koja je realna, stoji čvrsto na zemlji, ali i vrlo topla, gostoprimljiva i sav svoj život, sve svoje veštine i talente, ona je utkala u taj svoj restoran i kroz taj posao se trudi da šalje lepu sliku turistima. Njeni najveći kontakti su sa Ajvi Alen, koju igra Kapris Bure, glumicom koja dolazi tu da traži glumca koji će biti glavni akter u njenom filmu, a na kraju se dese i neke sudbinske okolnosti, dok se između njih dve razvije prijateljstvo. Katarina upoznaje Ajvi sa drugim meštanima, ona je neko ko je usmerava i pomaže joj  da ostvari te svoje ciljeve i ujedno je i ohrabruje u svemu. Tu su došle do izražaja različitosti naših mentaliteta, koliko smo mi kao nacija otvoreni, srdačni, neposredni da damo savet, što čini da neki možda ustuknu, a nekima može da promeni život, kao što je to slučaj u ovom filmu. Zahvaljujući Katarininoj dobroti, empatiji i strpljenju, ona uspe tim likovima da promeni živote i da ih motiviše. Katarininog supruga u filmu igra Vladimir Grbić, on mi je puno pomogao kao stariji kolega, stvarno puno znači kada imate nekog svog na setu. On je unosio jednu divnu atmosferu i uvek je bio tu za konsultacije, da probamo po nekoliko puta scene, ukoliko je potrebno, a  i inače je divan kolega u pozorištu i veliki radnik.

Koliko se razlikuju pripreme za ulogu na filmu i u pozorištu?

- Na sve što ima veze sa radom na filmu ili seriji gledam kao na neka osveženja, jer to dolazi periodično, dok mi u pozorištu imamo kontinuitet, što se tiče igranja predstava koje su već na repertoaru i predstava koje se pripremaju. Pozorište jeste inspirativnije, što se tiče procesa,  ali naravno donosi i više premišljanja, daje vam više prostora da se vi date liku, a i više prostora da lik uzme od vas, da uđe u vas ili ostavi trag, dok, na primer, kada radite snimanje nekog filma ili serije, to dosta brzo ide i onda nemate prostora za te sumnje i dileme pa je s te strane dosta rasterećenije. Sve zavisi od perioda i glumačkog senzibiliteta osobe, ja sam neko ko voli doslovno i lik koji trenutno igram da i dalje preispitujem, tako da meni ta dinamika za sada najviše odgovara.

Da li je za Vas umetnost beg od stvarnosti ili čak intenzivnije suočavanje sa njom, ili nešto treće?

- Dosta se bavim i bavila sam se psihologijom, i tu mislim da je jako važno da svaki glumac ima izraženu ematiju prema drugim ljudima i sposobnost da prozre stvarni motiv te osobe, šta je to što tog čoveka tera na određene postupke. Čak naprotiv, ne mislim da je dramska umetnost beg od realnosti. Možda u tom trenutku jeste beg od sadašnjeg trenutka za glumce koji su na sceni, to je neki vakuum prostor između ulaska na scenu i izaska sa scene, a za publiku baš mislim da je suprotno, povratak u realnost, čak i kada možda ne žele da se suoče sa njom.

Mi svakom predstavom pozivamo na unutrašnje preispitivanje, na sumnju, na društvena i emotivna preispitivanja svakog pojedinca. To i jeste naš cilj, a kako će ko to doživeti, i šta će u kome izazvati i na koji način će neko tumačiti određenu scenu ili predstavu, to već nije na nama, to je individualna stvar, svako će pronaći ono što je njemu potrebno u tom trenutku. Tako da mislim da smo baš mi ti koji sa predstavom pozivamo publiku da bude prisutna, da se zapita i, čak, da se probudi.

Čak i ja kao neko ko je u tom procesu prolazim kroz to ponekad. Kada smo radili predstavu "Neparan par", sećam se momenta na probi kada su kolege radile scenu, ima jedna replika gde jedan kolega pita drugog "zašto ne pustiš sebe na miru", što je me jako proželo u datom trenutku, jer nikada sami sebe ne pitamo to, uvek kažemo drugom "pusti me na miru", a nekada se desi da sami sebe mučimo nekim nepotrebnim stvarima i komplikujemo sebi život. Eto, to je jedna rečenica koju ja nikad više u predstavi nisam čula na taj način, i zato mislim da je baš zahvalno da se određena predstava pogleda i po nekoliko puta, jer baš neka određena rečenica može u tom trenutku da Vam znači.

Koji su Vaši planovi za naredni period i u kojim ulogama možemo da vas gledamo u subotičkom pozorištu?

- Sada nam je na repertoaru komedija "Neparan par", u režiji Olje Đorđević, u kojoj koleginica Sofija Mijatović Lazarov i ja igramo dve sestre Sesili. Zatim, radimo "Najnormalniji čovek na svetu", tu imam ulogu policajke. To je topla, dramska priča, za koju je režiju radila Milja Mazarak.

Sva sreća da za sada imam raznovrsne uloge, što je san svakog glumca. A svaka nova uloga i novi projekti otvaraju nove mogućnosti i nova poznanstva, dok sa druge strane, donose nove ideje i hrabrost nakon što ste se upustili u nešto nepoznato. Eto, na primer, spremajući se za ulogu Romkinje Rade, upoznala sam se sa romskim jezikom, samoinicijativno sam istražila romsku književnost, a ostvarili smo i divnu saradnju sa romskim glumcima amaterima, tako da su sve to prilike za neka nova saznanja i iskustva.

Tu je i predstava "Sirota Mileva iz Bosne u našoj civilizaciji godine 1878." u kojoj igram Romkinju Radu. Na repertoaru je i "Kabare Jugoslovenke", gde igram Teutu, arheološkinju iz Boke Kotorske, a akcenat predstave je na životnim pričama tih žena. Uskoro kreću probe za novu predstavu "Akvarijum", u režiji Nine Plavanjac, a premijera se priprema za kraj marta. Što se tiče planova za film i televiziju, trenutno radim neke serije za domaću produkciju, tu je serija "Aviondžije", za koju se sada snima nova sezona.

Predstava "Sirota Mileva iz Bosne u našoj civilizaciji godine 1878."