Krune od slame Tavankućanke čuvaju se u muzejima od Balkana do Amerike

Po profesiji je prosvetni radnik, a u duši umetnica koja više od četiri decenije svaki snop slame koji dospe do njenih ruku pretvara u umetničke predmete od kojih su, svakako, najzahtevnije krune koje izrađuje za Dužijancu, manifestaciju koja predstavlja temelj slamarske umetnosti. 

SLIKE OD SLAME NA "ZIDU NOSTALGIJE" - Cene ljudi ove naše umetničke predmete. Uglavnom ih kupuju kada idu negde u goste. Uvek je prikladno domaćinu pokloniti neku sliku ili suvenir tipičan za naš kraj. Interesantno, naši ljudi koji žive u inostranstvu takođe kupuju slike, kažu da ih podsećaju na zavičaj. Sećam se, jedan bračni par koji živi u Kanadi je pazario jednu sliku od slame i tada su nam rekli da će ona biti okačena na jedan zid u njihovoj kući koji su nazvali "zid nostalgije" - priča Jozefa.

- Prvu krunu za potrebe Dužijance u Tavankutu izradila sam davne 1998. godine. Na njoj stoji broj 70 budući da se te godine u mom selu slavila Dužijanca po 70. put. Kruna uvek ističe značaj nekog događaja ili šalje neku upečatljivu poruku. Na primer, nedavno je Novi Sad bio Evropska prestonica kulture i u skladu sa tim smo imali prikaz Dužijance tamo. Želela sam da predstavim ljude koji žive u tom gradu i na kruni se našla kula sa satom, kao jedan od najupečatljivijih simbola Novog Sada. Uoči same Dužijance shvatila sam da mojoj kruni nedostaju mostovi koji u ovoj našoj Vojvodini ne spajaju samo dve obale reke, već i različite ljude koji tu žive, zato sam dodala i obrise novosadskih mostova (Most slobode i Žeželjev most) - počinje priču Jozefa koja uveliko plete slamu za krune koje će se naći na ovogodišnjim manifestacijama u Tavankutu i centru grada - Za proslavu tavankutske Dužijance napraviću maketu kapelice Svete Ane koja se nalazi u Gornjem Tavankutu, a za gradsku manifestaciju još uvek ne znam šta ću izraditi.

Iako je izradila na desetine kruna kod kuće nema nijednu, već se njena umetnička dela čuvaju u muzejima širom Balkana, a jedna kruna dospela je do daleke Kalifornije gde je izložena u jednom privatnom etnološkom muzeju.

- Krune sa gradskih Dužijanci čuvaju se u muzeju Subotičke biskupije, a ona koju sam izradila za potrebe predstavljanja Dužijance u Zagrebu je završila u Nadbiskupskom muzeju. Kruna koju sam pravila za novosadsku Dužijancu je ostala u tom gradu i nalazi se u Muzeju Vojvodine. Prošle godine, po prvi put smo organizovali Dužijancu u Mostaru, a moja kruna ostala je u umetničkoj galeriji toga grada. Ima jedna moja kruna i u Baji, u Mađarskoj - ponosno ističe Jozefa - Jedna kruna je čak završila u Svetskom muzeju slame u Kaliforniji koji je bio u vlasništvu pokojnog Morgana Ovensa, divnog čoveka, ljubitelja slamarske umetnosti i etnologa koji je prikupljao eksponate iz celog sveta.

Zahvaljujući slami, Jozefa i njene koleginice su proputovale dobar deo Evrope, ali i Evropu dovele u Tavankut.

- Taj moj hobi me je odveo do raznih zemalja u Evropi, učestvovala sam na svetskim forumima slame. Zanimljivo je to da se u celom svetu , gde god ima slame, nađu i neki kreativni ljudi koji od nje nešto božanstveno naprave. Na primer, Litvanci koriste ražanu slamu i neke male trakice spajaju u konac i to su neki himeli koji vise. To svaka kuća ima, jer se ovi predmeti tradicionalno poklanjaju na venčanjima, krštenjima i drugim svečanostima. Kod njih to ima religijsku simboliku, spajanje neba i zemlje. Zahvaljujući slami sam stekla poznanstva širom sveta, od Evrope, Amerike, do Azije - navodi sagovornica i ponosno dodaje da je 2014. godine njeno rodno selo bilo domaćin 6. Svetskog kongresa slame koji je okupio slamare iz preko 30 zemalja.

SLAMARKE, ČUVARI STARE SORTE PŠENICE - Za pletenje je potrebna duga i tanka slama, što je tanja to su pletiva lepša. Nekada se na ovom podneblju sejala tzv. bankuti pšenica koja je dosta duga i nama odgovara za pletivo. Jedina mana joj je što daje slab rod pa je ratari više ne seju, zato je slamarke svake jeseni seju u svojoj bašti. Jedne godine smo čak dobile nagradu Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu zato što čuvamo strau sortu pšenice - veli sagovornica.

Slamarke na severu Bačke danas čine sve kako bi sprečile da ova naivna umetnost padne u zaborav. U skladu sa tim u selima oko Subotice organizuju se slamarske kolonije, a Jozefa je gotovo tri decenije vodila likovnu slamarsku sekciju pri KUD "Matija Gubec".

- Slamarska umetnost nije teška, ali iziskuje strpljenje i dosta slobodnog vremena. Tempo života je danas takav da žena često nema vremena da se posveti nekom hobiju, tako da ovo uglavnom rade one koje imaju odraslu decu i penzionerke. Ipak, trudimo se da što više devojaka i žena obučimo da rade u tehnici slame. Naše radove izlažemo na izložbama, jer tada nam se najčešće i jave žene koje su zainteresovane da se priključe našoj sekciji. Ja ću se ovim baviti sve dok me zdravlje služi i nadam se da će slamarska umetnost opstajati još dugo - završava sagovornica.