Franjo Tamaši - bokser, trener, bokserska legenda

Lepo je kada se u jednom klubu ne zaboravljaju oni koji su utkali gotovo ceo svoj životni vek u jednu ideju, u jedan sport. Upravo takav primer zatičemo u Boks klubu "Spartak" čija je delegacija u kojoj su bili Mirko Antelj, Rade Krstić i Dragan Lakčević, posetila čuvenog boksera, kasnije trenera Franju Tamašija.

Dočekao je Tamaši raširenih ruku u svome domu svoje nekadašnje saborce, ali i učenike. Odmah je počelo dobacivanje, šale, prozivke, a sve u duhu nekadašnjih vremena koja se pamte. Uspomene su gotovo same navirale, jedna je evocirala drugu.

- Kakvu smo samo ekipu imali tih godina, Blažić, Krstić, Ibrahimović, Takač, Tamaši, Antelj, Torontali, Serdanović, Merković, posle Tumbas, Kosanović, Vujković... Imali smo sjajnih boksera za dve ekipe, šteta što nismo bili prvaci Jugoslavije. Mogli smo, trebali smo, ali su odlučivale neke druge stvari - moglo se čuti u razgovoru, sa osetnim žaljenjem što se jedna takva talentovana generacija raspala i što posle nje više nije bilo moguće sakupiti takve vanserijske borce na jednom mestu. - Nismo uspeli da ostanemo svi na okupu, nekoliko boraca je otišlo u Partizan, nekoliko u Radnički, Vujković je otišao u Banja Luku... Nekako je tada počeo sunovrat našeg boksa koji i danas traje. Pokušavali smo višeputa da se vratimo na staze stare slave, pokušavamo i sada, ima uvek nade, ali zavisi i od stanja u našem sportu u celoj državi. Sada se čini da se dešavaju opet neke dobre stvari, osvojili smo konačno medalje sa reprezentatcijom na Mediteranskim igrama. Zanimljivo, seniorsku reprezentaciju vodi Subotičanin Tomislav Antelj, takođe jedan od učenika Franje Tamašija  dodaje Mirko Antelj, trenutno i predsednik Boks kluba "Spartak".

DVOSTRUKI PRVAK DRŽAVE - Titulu prvaka Jugoslavije u pojedinačnoj konkurenciji Franjo Tamaši je osvojio 1963. i 1965. godine, 1963. je bio i treći na Mediteranskim igrama u Napolju, a te godine je biran i za sportistu godine Subotice. Dres sa državnim grbom nosio je šesnaest puta, a dva puta je osvajao i prestižnu nagradu „zlatni pojas” 1963. i 1965. godine.

Junak priče, Franjo Tamaši, bio je jedan od najboljih boksera nekadašnje Jugoslavije, nije mu bilo ravnog u velter kategoriji, u kojoj je bio dvostruki prvak države.

- Boksom sam se bavio od svoje trinaeste godine, a aktivan sam bio gotovo do poslednjeg dana 33 godine, dok kada je u to vreme bilo moguće baviti se amaterskim boksom. U seniorskoj karijeri sam imao 347 mečeva, od toga sam 17 izgubio, 27 je bilo nerešeno, a ostalo su bile pobede - govori Tamaši, pa se seća takmičenja u velter kategoriji, ali i čitave bokserske scene u to vreme: - Boks je u to vreme bio izuzetno popularan u Jugoslaviji, i to ne samo popularan, nego kvalitetan. Iz tog perioda su gotovo svi naši veliki šampioni. U svakom ćošku je nikao boks klub i svaki je imao neke jako dobre borce. Konkurencija je tada bila velika, obično bi na Prvenstvu države moram da imaš po sedam teških mečeva, pa da stigneš do jinala. Kod nas, u velteruje u to vreme bilo desetak odličnih boksera, a sećam se da mije Belić bio nekako najveći kopkurent. Dobri su bili i Džakula, Salai, ali su borbe protiv Belića uvek bile teške i neizvesne.

TRENEROV TRENER - Iako je kasnije kao trener bio uzor mnogim generacijama, Franjo Tamaši ne zaboravlja svog trenera. - Mnogo dugujem mom treneru Stevanu Engelbertu. Od čika Pište sam sve naučio. Bio je to najbolji trener, ne samo u Jugoslaviji u to vreme, nego, siguran sam, u čitavoj Evropi.

Nakon oproštajnog meča protiv Radničkog iz Beograda, pred prepunim tribinama Stadiona malih sportova 1969. godine, usledila je jednako uspešna i dugotrajna trenerska karijera, koja je trajala do 2007. godine. Upoređujući bokserski i trenerski staž Tamaši ističe:

- Kada si samo bokser onda imaš obavezu da vodiš računa samo o sebi. Kada si trener, onda se brineš o svima, ne samo o stvarima u sali, nego i kada su legli, da li su izlazili, kako žive... Važno mi je uvek bilo da imam plan rada. Zato bih i posle svakog treninga dolazio kući, prvo seda za sto i pisao šta smo tog dana radili, a onda šta sa kime još treba da se radi. Bilo je mnogo planiranja, crtanja, pravljenja programa, a sve je to dalo rezultata.