SUgrađani: Nevena Grković - "Ja i vidim i čujem i neću da se pretvaram"

Dok sedimo u više nego prijatnom ambijentu njenog ateljea ušuškanog u jedan pasaž u centru grada, okruženi umetničkim delima koje potpisuju ona i njeni učenici, uz gutljaj pića da nas (za)greje i muzičku podlogu koja miluje uši, zagrizemo u priču k’o u jabuku, puštajući da nas vodi... Jer umetnost je takva – originalna i nepredvidiva – nikad ne znaš kuda ćeš stići. U tome je (njena) čar. Zna to dobro naša sagovornica Nevena Grković, vajar, multimedijalni umetnik, edukator, ona iza koje su decenije postojanja (odolevanja) Art ateljea i Likovne škole “De Mediči”, danas  VARP ateljea (Visual Art Perspective), ideje i prostora koji okuplja talentovane mlade ljude – one koji život i njegove manifestacije gledaju i doživljavaju nekim drugim očima...

-    Ovo je moja druga kuća. Bukvalno ne spavam tu, ali ostalo je sve! Ne mogu od svog života da odvojim ovaj. Konkretno, u ovom prostoru sam od 2020. godine, a 2022. proslavili smo 30 godina postojanja Art  ateljea i Likovne škole. Startovali smo 90-ih, i u početku je bila “papazjanija”, u smislu i mladih i starih, i rekreacije i penzionera... Bilo je pomalo ili previše haotično, i tražila sam neki smisao pa napravila jedan plan i program koji prvenstveno podrazumeva edukaciju, obrazovanje za mlade ljude iz oblasti umetnosti. Tako je ostalo do danas.

Boreći se za svoje mesto pod suncem, iskoristivši entuzijazam i pozitivnu energiju koja se javlja početkom 2000-ih, odlučila se za smeliji korak, otvorivši prvu srednju likovnu školu u Subotici.

-    Ovo je mali grad, kapacitet dece za tu vrstu opredeljenja je mali, i pokušavala sam da pronađam neka kompromisna rešenja... U međuvremenu i Politehnička škola otvara smer - likovni tehničar, i zaista više nije bilo potrebe da se oko toga previše dajem, jer kad postoji državna škola, ko će plaćati privatnu?! Sada je ovo atelje u kojem se mladi ljudi edukuju i pripremaju za fakultete. VARP predstavlja jedan novi pogled na umetnost, na generacije mladih ljudi koji imaju taj drugačiji pogled, čiji će rad kasnije doneti tu novu vizuru umetnosti.

Prateći generacije, promene, neminovno je bilo da usput savlađuje i nove tehnike, programe.

-    Sedela sam i učila: “Fotošop”, “Korel”, razne varijante, nešto i iz oblasti fotografije. O modnom dizajnu da ni ne pričam, jer meni, kao vajaru, modni dizajn nije nešto što je udaljeno, sve je to 3D, 5D varijanta.

JAO, ŠTA ĆETE VI, VAJARI, DA RADITE?! - “Sećam se, na fakultetu je bilo - jao, šta ćete vi, vajari, da radite?! Znate već, napravljeni su svi mogući spomenici. (smeh) Dođe neki od profana, kaže - znate šta, trebaće tu jedan novi rat, da biste vi imali posla! I, zamisli ironiju, to na kraju ispadne tako. Potreba za širim spektrom vajanja nije ostala, ipak je tehnologija uplovila svom snagom... Ovo je jedan vrlo entuzijastičan rad. Ja sam se opredelila za školu kao izvor prihoda i života u odnosu na moju umetnost, da ne moram da je menjam i da se prilagođavam. Imam narudžbe - recimo, sada je moderno, u zgradama, u holovima, da se na delove zida urade neki reljefi...“.  

A ono što je aktuelno danas, u prošlosti je bilo nezamislivo. I sigurno da kada je otišla na prvu izložbu u životu i opredelila se za umetnost, nije imala predstavu o tome šta je (sve) čeka. Ali, kako ističe, put nikada ne bi menjala. Ni grad u kom živi i radi. Primenjenu umetnost studirala je u Beogradu, odakle se vraća u - Suboticu. 

-    Nisam se pokajala što sam ostala. To je neki standardni obrazac. Najsigurnije. Kreneš malo da radiš, odrastaš... Iz ovoga što radim puno toga se naučilo, puno toga sam savladala, što, na početku, kao, vajar nisam ni mislila! Ali od detinstva sam znala da ću se ovim baviti. Imala sam nekih sedam godina, kada me je deda prvi put odveo u tadašnji Likovni susret, sećam se, na izložbu, slika pokojne Ane Bukvić (ona mi je i rođaka), i već tada mi je bilo jasno - kao da sam ušla negde gde sam već bila, neka poznata priča. Iako je to bio samo osećaj jednog deteta i nisam znala ni šta, ni kako, sve se to kasnije, usputno, razvijalo.

IZDRŽALA SAM - „Možda reč „ponosna“ nije dobra za to, da ne zvuči pretenciozno, ali ponosna sam na to što sam IZDRŽALA. Izdržala sam na svim tim poljima, uspela (dobro) da izbalansiram razne segmente života. Jednom sam izjavila da je bilo važno – opstati (za umetnost, za kulturu i divne mlade ljude) - ta izjava se posebno odnosi na shvatanje vremena u kom smo živeli. Nismo živeli u vremenu progresa, gde se stvarao duh, kultura, umetnost, gde se to podržavalo, finansiralo, nego nasuprot. I zbog toga uvek volim da upotrebim tu reč - nekako se izdržalo. Sama škola, to su vrlo skromna sredstva - jedan običan život, jedan vrlo entuzijastičan rad. Međutim, u razmeni sa ljudima iz drugih zemalja, vidim da ni tamo umetnici ne žive, ne znam kako vajno od svoje umetnosti, sve su to slične priče“. 

I razvilo se. Njen je izraz i dan danas drugačiji. Autentičan.

-    Ja bez te autentičnosti ne mogu; nisam ni htela da razmišljam o svom radu drugačije. I kada se nakupi dovoljno preživljenih stvari i kad imam šta da kažem (kao poruku), onda radim. Od detinjstva sam uvek bila neki, ne znam kakav lik koji se teško uklapao. Postojala je neka specifična inteligencija koja nikako nije mogla ni da razume, ni da podnese, suprotno od ona tri majmuna: ne vidim, ne čujem, ne govorim. Ja i vidim i čujem i neću da se pretvaram! Neću bezveze ni da se smejem ako mi nešto nije smešno... Nisam se uklapala - ne mogu da podiđem, ne mogu da budem preslatka, prefina, simpatična, već šta se očekuje od (nekih) žena ili devojaka koje imaju određene ambicije. To nije taj put. Nije moj put. 

SUBOTIČKA (KULTURNA) SCENA - „Postoji scena, apsolutno, ali je uslovljena - trendovima, institucijama, ličnima afinitetima: ako mi se sviđa(š), može; ako mi se ne sviđa(š), e, onda ne može! Kada sam bila u Parizu, zadesila se sasvim slučajno jedna izložba u Gran Paleu. Preko 500 svetskih galerija! Prvi put sam videla biznis u umetnosti na jednom mestu - otvoren, kulturan. Ljudi pričaju dva-tri jezika, galerije predstavljaju svoje kontekste, umetnike, prodaju radove, dogovaraju izložbe... To je jedan nivo koji mi nema šanse da dostignemo, ali, evo, imamo neke pokušaje, doduše male, ali vredne pomena. Spomenula bih „T galeriju“ Mileta Tasića, on nam je „komšija“, često sarađujemo. On je neko ko je poznavao rad i ateljea i škole i VARP-a sada, i hronološki ispratio dešavanja sa tim mladim ljudima koji su nekada bili deca, a sada su odrasli i afirmisani umetnici. Volim koncerte, volim predstave, naravno izložbe (ne sve, ali poneke da) i muziku – to je jedna sklopka, fluid...“.  

Umetnički gen ponela je, kako to obično biva, iz porodice. Pomenuti deda (sa tatine strane), imao je sklonost ka likovnoj umetnosti, dok su sa mamine strane bili  talentovani za muziku. I sama svira klavir, održavajući, kako kaže, unutrašnju vezu sa muzikom, koja nikada nije prekinuta. A ne prekida veze ni sa bivšim “đacima” koji su se tokom godina pokazali i dokazali na polju umetnosti. Oni iz ovog prostora odlaze i u njega se rado vraćaju. I dok pokazuje uramljene tabloe na zidu - fotografije polaznika Art ateljea i Likovne škole (1991-2015; 2016-2022), saznajemo da je većina njih završila studije (akademiju) – podatak vredan pažnje. I hvale. 

-    Zajedno sa ovom godinom biće oko 85 učenika koji su otišli na fakultete i završili ih - više od 90 posto mojih učenika. Tu su generacije novih, mladih umetnika (Marko Marosiuk,  Jelena Grujičić, Mina Rakić, Vanja Subotić, Jožef Fazekaš...). Ima dece koje sam (is)pratila bar pet godina – osmi razred pa do kraja srednje škole. Ispratim njihove karijere, često razmenjujemo misli i ideje. Volim da vidim kako su “utrošili” taj svoj talenat. Za vajarstvo je interesovanje slabo, ali tu je grafički dizajn, ilustracija pogotovo - sad je invazija ilustracija jer to je jako dobro za video-igre, ima puno posla. A opet ima dodira i sa crtanjem i sa slikanjem. Često se nađem u poziciji, kada mi dođu deca u konfuznim stanjima, pubertetlije, ne znaju šta će, ne znaju za šta da se opredele, a ja nemam temelja da ih usmerim zato što ne mogu da garantujem za pet godina kakvih će mogućnosti biti! Mi otvoreno pričamo o tome i oni su toga svesni. Na kraju krajeva, danas je, po meni, možda i bolje završiti slikarstvo, pa se usput baviti tehnologijom, tj. tehnikom (crtati). Ali imaš jako dobru osnovu i gradi se jako dobro znanje i za boje i za teoriju forme i za formu koju kasnije možeš da koristiš... 

Njeni su učenici deca koja, kako ističe, traže neki dublji osećaj za sebe -  izgradnju, prepoznavanje senzibiliteta...(“Da on oseti šta radi. Da oseti autentično sebe”). U atelje dolaze jednom ili nekoliko puta nedeljno. 

-    To zavisi od grupe. Deca do četvrtog razreda dolaze jednom nedeljno na dva sata, deca koja idu u više razrede osnovne škole, dolaze dva puta nedeljno, a srednjoškolci tri puta. Za decu koja se pripremaju za akademiju, imamo i posebne termine, sa njima radimo još intenzivnije. Kao edukatori-mentori tu su i grafički dizajner Božidarka Vidaković i akademski slikar Mina Rakić. 

(NA)PUŠTENI PROSTORI - „Početkom 2000-ih počeli smo da koristimo prostore koji su napušteni (pod znacima navoda, ne napušteni, nego prostori koji su tada dobijali određenu transformaciju). Na primer, tu gde je sad „Lili“, nekada je bio Dragstor, i kada se ispraznio i kada su ostale samo te počupane instalacije, zidovi, tamo smo imali jednu divnu izložbu posvećenu bivšim učenicima. To je bilo prelepo! I onda sam još u nekoliko navrata za svoje godišnje izložbe koristila te prostore - zahvaljujući svarno divnim ljudima, koji su bili njihovi vlasnici i dozvolili da se te manifestacije na taj način održe. I ovim putem im zahvaljujem. I sada mi padne na pamet, pošto tih prostora ima jako puno (neki su reprezentativni, a godinama prazni), da bi kroz izloge moglo nešto interesantno i lepo da se vidi. Da ne zvrji prazno. Može nešto divno, plemenito, neke lepe slike, instalacije... da stave, do momenta dok se ne izda. Ne moramo uvek matematiku staviti u prvi plan“. 

Nagrađivana još kao student, danas se ponosi nagradama svojih učenika, kojih ima pregršt, a među njima ističu se one koje dodeljuje Dečiji oktobarski salon, za čiju je godišnjicu (60) štampan katalog na čijim se koricama našao rad koji potpisuju upravo njena “deca” (Neda Polovina, Lenka Lučić, Milica Putnik, Anđela Mudri...). Njena ćerka ipak nije krenula umetničkim stopama, iako talenta neosporno - ima. 

-    Te prilike koje je čovek gradio, tipa porodica, deca, sve to ženu transformiše - taj put poslužio mi je da shvatim, u stvari, sopstvenu snagu. Ćerka je završila francuski i španski jezik, živi u Novom Sadu, radi u jednoj IT firmi orijentisanoj ka francuskom tržištu. Nije se opredelila za umetnost, ali ima afiniteta u njoj, kreativnosti. Znajući koliko je ovaj put ne baš standardan, nisam htela da joj ga pošto-poto namećem. Suprug je građevinac, profesor na Građevinskom fakultetu, danas u penziji. 

I pored porodičnih i poslovnih obaveza, istaći će da ima vremena za svoju umetnost. 

-    Sortiram je (što Francuzi kažu „sorte“) i kada dođe određen period, usredsredim se na to. Naravno, to puno zavisi i od finansijskih okolnosti. Nekada osetim blagu frustraciju zato što nikada neću biti u prilici da koristim stvarno vrhunske materijale, vrhunski alat. Ako to ne mogu sebi da priuštim, kako ja sada da sebe uopšte gledam kao profesionalca?! Ako si dobar, ali nemaš taj alat... Nedavno sam bila u Parizu na jednoj izložbi, žena se zove Ajris van Herpen, modni dizajner, u stvari umetnik. Radi razne eksperimente - to je taj profesionalizam, to je taj materijal - iz toga proizilaze fantastične stvari, nova otkrića. Prelep momenat! Ja trenutno pripremam poslednju fazu jedne priče (skulptura u fešn formi). Pripremam skice, biram materijale koje ću da koristim. Planiram do kraja iduće godine da uradim, a da li ću uspeti negde da prezentujem, ne znam, nije mi to prioritet. Mnogo važnije mi je da uradim to što osećam da treba da uradim.