Dva vatrogasca dobrovoljca ukupno više od veka članstva u DVD "Matica"

Staž od 68 godina članstva u dobrovoljnim vatrogasnim društvima ima  Jožef Bačkai, koji se u DVD učlanio davne 1957. godine, u rodnom mestu pokraj Zrenjanina. 

- Ljubav prema ovom pozivu nasledio sam od oca i dece, oni su to vreme bili vatrogasci. Verovatno mi je pored njih to ušlo u krv. Jako sam zavoleo vatrogastvo, i moram naglasiti da je u to vreme bilo teže. Seoska vatrogasna društva tada još nisu imala motorizovanu opremu, već konjsku zapregu - konji su vukli opremu. U slučaju požara trebalo je 6 konja, imali smo rezervoar za vodu od 500 litara, koji su konji vukli na "vožnjači" - tako su se zvala ta vatrogasna kola. Voda se pumpala ručno, tu su i građani mogli da pomognu - priseća se Jožef slike tipične za drugu polovinu prošlog veka. 

Uslovi u kojima se tada radilo nisu bili ni blizu današnjih - po pitanju opreme i mehanizacije, a problem je bio i nedostatak vode. 

 - Ako smo imali veći požar, onda je bio problem nedostatka vode, sela nisu imala gradski vodovod, a ni asfaltne puteve. Bilo je u to vreme mnogo teže za vatrosna društva, čak ni gradovi nisu bili snabdeveni. Motorizovana vozila smo dobili negde početkom šezdesetih godina. Sedamdesetih godina smo imali jedan rezervoar od 3000 litara jedan traktor, sa pumpom za vodu. Kada izbije požar, traktor koji je bio tako sređen da služi za potrebe vatrogasaca izlazio je na teren. 

Nešto kraći staž od Jožefa ima Mirko Vigoda, koji se Društvu priključio na očevu ideju - on ga je prvi put doveo, a kako se Mirku dopalo, to je odlučio da ostane. 

 - One godine kad je Jožef postao vatrogasac, ja sam se rodio. 1968. godine, mene otac ovde doveo, imao sam malo više od 10 godina. Moj otac je bio dugogodišnji predsednik, a kada sam došao ovde, dopalo mi se, i želeo sam da ostanem. Aktivno sam radio u DVD-u do osamdesetih godina. Od 1968. godine sam svake nedelje tu - tu je bilo obavezno okupljanje, svake nedelje, imali smo vežbe, zimi smo igrali šah. Imali smo šah stolove i učili smo, pripremali se za stručne ispite, za takmičenja - priča Mirko. 

Mirko je počeo kao pionir, a vremenom stigao do nivoa na kom je sam obučavao mlađe kategorije i pripremao ih za takmičenja. 

 - Pošto je uvek bila dobro saradnja sa profesionalnom jedinicom, oni su nas vodili na buvljak, na zelenu površinu, gde smo se pripremali. Počeo sam kao pionir, a nastavio kao omladinac, pa sam pripremao omladinsku ekipu i pionirsku ekipu. Kada sam bio nešto stariji postao sam "izvršujući" to je naziv za tu najstariju kategoriju, pa sam vodio računa i o omladinskoj i o pionirskoj ekipi. U to vreme, posao gradskog DVD-a bile su pripreme takmičenja, ali i pomaganje u toku žetve - dodaje on. 

Iako je prošlo više decenija, Jožef kaže da će zauvek pamtiti slučaj gašenja požara koji se desio 8. marta nedaleko od Bačke Topole. 

 - Slučaj koji će mi ostati u pamćenju je jedan slučaj na Dan žena, to će mi uvek ostati u srcu. U prepodnevnim časovima zove šef mesne kancelarije, kaže "Požar, dođite odmah, ja ću sirenom obavestiti, gori kamara slame". U Bačkoj Topoli već su bili tada profesionalci, i pre nego što smo krenuli obavestio sam ih, da izađu bar sa jednim vozilom. Čim smo stigli, počeli smo gasiti. Blizu slamare bio je čardak sa kukuruznim klipovima, uplašili smo se da će i to da uhvati. Spasili smo i slamu i čardak, i kuću, i posle gašenja, došli su vatrogasni inspektori iz Bačke Topole pa smo tražili uzrok požara. Otkrili smo da je bilo namerno paljenje. Kod kuće je bila baka, pitamo koga još ima, kaže mladi su bili na njivi. Ima malog unuka, potražimo ga, i pitamo jesi ti palio. On je počeo da plače - to me je dodirnulo, i zato nikad neću zaboraviti - hteo je da iznenadi mamu za Dan žena. Tako me dirnula ta situacija, imao je 5-6 godina - priseća se emotivnih trenutka Jožef. 

Najveći uspeh koji je ostvarila senioriska ekipa jeste prvo mesto na Državnom prvenstvu 2000. godine, a kada su omladinska takmičenja u pitanju, Mirku se u sećanje zauvek urezalo prvo na kome je učestvovao. 

 - Prvi u opštini, prvi u Vojvodini, drugi u Srbiji i treći u Jugoslaviji. Mislim da je to bio i jedan od najvećih takmičarskih uspeha DVD-a. Zahvaljujući meni smo postali treći, da nisam ja zabrljao, i te 2-3 sekunde duže radio operaciju nego što je bilo potrebno, mi bismo bili drugi, ovako smo bili treći. To je bilo moje prvo takmičenje, imao sam 11 godina. Mi smo to vežbali, do perfekcije izgurali. Ja sam bio na mestu koje se zove strojar. Imamo usisni vod, pumpu i potisni vod, iz tih delova se sastoji. Kada drugi članovi ekipe koji spajaju usisni vod, kada ga spoje, vežu konopcima. onda ja imam zadatak da utaknem spojku na pumpi i da ključem potvrdim i kažem gotovo. Od komande "Gotovo!" oni nastavljaju vežbu dalje. I tu sam se ja zadržao duže, za par sekundi su bili brži iz Bačke Topole. Bilo mi je krivo, niko mi nije prebacivao, ali ja to i sada pamtim, jer ja znam, svega se sećam, stojim sagnut, držim spojku, treba da gurnem i zaokrenem, i nikako da pogodim - objašnjava Mirko, ističući da ga ta rana i danas peče. 

Pored takmičenja, kao jednog od najupečatljivijih događaja, bilo je tu i drugih zgoda i nezgoda, kojih se Mirko seća kao da su juče bile. 

 - U selu smo imali osmatračnicu na tornju crkve, da se celo selo videlo. U to vreme nije bilo telefona, nego su uvek bila dvojica u tornju, i ako primete problem, onda zvone, a ovi dole znaju da je neki problem. Ja sam bio dežurni za vreme žetve. Bio je požar na Čikeriji. Žito je gorelo. Kako smo žurili. Kako to gori, čas posla, samo nestaje pred očima, to su teške scene - kaže on, pa se priseća kako je jednom zamalo napravio lažnu uzbunu - Kada sam dežurao za vreme žetve u naselju Gabrić, bili smo na osmatračnici. Sekunda me delila od toga da celo selo dignem na noge. Prvo moje veče kada sam otišao, moja smena je bila od 12 do 2. Kao da sam u daljini video plamen, jeste, nije, ma jeste, i mi smo imali taster, kada stisnemo, sve zvoni, a u školi su bili ostali vatrogasci. Pa deluje mi kao da se širi. A to su bila naftna polja, te baklje, ja sam mislio da je to požar. Pitao sam starijeg kolegu, rekao mi je da mirno spavam, da su to naftna polja, i tako nisam digao uzbunu, a bio sam na ivici. 

U vreme pogodno požarima ni dečja igra nije bezazlena, a Mirko pamti dva slučaja kada je dovela do nesreće.

 - Jedan dečak je tako zapalio žito bio, igrao se i eto. Ugasili smo, ali on neće da prizna, roditelji tu, ali neće on da prizna.  Seli nas dvojica i pričamo, raspričali se, i ja pitam "A gde si ostavio šibicu?" i on kaže "Tamo!", onda smo znali da je on zapalio, roditelji su mu tu, njihova je šteta, on je napravio, ali makar nam je priznao. Na Prozivci se dogodio požar, na osmom spratu. Žena je sat vremena pre toga produžila osiguranje stana. Vidimo da nešto nije kako treba, sumnjivo nam, da se sve to tako desilo, mnogo sumnjivih okolnosti a onda smo na spratu ispod videli papirni aviončić - deca sa sprata iznad se se igrala, bacali su zapaljene aviončiće, jedan je upao kroz prozor i napravio požar, tu smo i mi pogrešili... - priča on. 

Jožef je radni vek proveo kao profesor pa zatim i direktor škole, a sve vreme je uz profesorski poziv bio član DVD-a, čak i kada je otišao u penziju. Možda bi i nastavio sa aktivnom službom, da ga zakon nije omeo. 

- Ja sam 2006.  otišao u penziju, ali sam i dalje ovde radio, sve do kovida, pošto smo bili u zabrani, nismo mogli ni da se krećemo. U međuvremenu izašao je i novi zakon, da vatrogasci mogu do 65. godine biti aktivni, i mi sada ne znamo gde pripadamo, počasni članovi, ili veterani - pita se kroz smeh - Kao profesor, moram da kažem da je najteže pitanje danas kako zainteresovati mlade. U ono naše vreme nije bilo kompjutera, nije bilo pametnog telefona. Bilo je čast imati uniformu. Nama je i danas čast obući uniformu. - Sistem vrednosti, ocena vrednosti se promenila. Nama nije bio problem da provodimo sate i sate u vežbanju. Od malih nogu da se uče pravom sistemu vrednosti. Kada bi se uspela probuditi ta humana žica kod dece, ta empatija, to je uspeh, najveći je uspeh to uraditi - nadovezuje se Mirko.