• Pregleda: 2350

Delimo karte za predstavu "Rapsodije" francuskog pozorišta

Narodno pozorište u Subotici je od 1. oktobra započelo je novu sezonu Drame na srpskom i mađarskom jeziku. U okviru Drame na srpskom ovog meseca predviđene su dve premijere - jedna je već održana (Glorija), a za drugu delimo dva puta po dve karte. U pitanju je predstava "Rapsodije" francuskog teatra "Riktus" koja se premijerno prikazuje u našem gradu u nedelju od 19,30 časova.
Delimo karte za predstavu "Rapsodije" francuskog pozorišta

U cilju podsticanja posećivanja kulturnih dešavanja u gradu, a u saradnji sa Narodnim pozorištem iz Subotice, delimo dva puta po dve karte za pozorišnu predstavu koja se održa u nedelju, 26. oktobra sa početkom u 19,30 časova, a u pitanju je gostovanje francuskog teatra "Riktus" sa predstavom "Rapsodije".

Predstava "Rapsodije" (Rhapsodies) delo je Silvena Levea, a u režiji Lorana Mendona. Reč je o trećem delu triologije "Džungla na asfaltu". Predstava je titlovana na srpski jezik.

Kako do karata?

Svi zainteresovani posetioci koji žele da pogledaju predstavu treba da nam se jave do kraja današnjeg dana na mejl , a mi ćemo sutra (subota) tokom prepodneva obavestiti osvajače karata i gde će iste moći da podignu. U mejlu koji pošaljete obavezno navedite Ime, prezime i kontakt telefon.

Više o predstavi "Silven Leve: Rapsodija"

Razgovor vodila Solen Morizo sa Gislenom Del Pinom, Lorans Ibi i Loranom Mendonom.

KOM KONTEKSTU PRIPADA TREĆI DEO TRIPTIHA?

LM: U prva dva dela zanimali su nas događaji iz crne hronike kao odraz onoga što sve ljude okupira svakodnevno. Od pre nekog vremena Silven i ja razmišljamo o televiziji i o njenoj obradi na pozorišnoj sceni. U današnje vreme fenomen rijaliti šou programa zauzima sve veće mesto na televizijskim stanicama naduvavajući stvarni život, koristeći, reciklirajući i inspirišući se svim onim što se objavljuje kroz crnu hroniku.

Silven je predložio da se pozabavimo samim procesom, montažom rijalitija, kako sve to nastaje, koristeći prizmu onih koji se prijavljuju za takve emisije, postavljajući se u ulogu kreatora i organizatora čitavog programa.

A rijaliti šou počinje da hipertrofira u televizijskoj ponudi. Prema tome, analiza ovog fenomena jednostavno se nametnula našem pozorišnom pristupu.

Priča počinje u okviru male produkcijske kuće koja mora da snimi određeni broj reportaža karakterističnih za rijaliti šou, raspolažući ograničenim sredstvima koja nameću određene izbore. Oni upravo sačinjavaju prečice putem kojih se izobličava stvarnost.

S jedne strane imamo petnaest minuta slave na malom ekranu, a s druge štednju, želju za moć, pogled na svet…

KAKO SE U TRILOGIJI GLEDA NA SAVREMENO DRUŠTVO?

LM: Silven Leve u žižu svojih tekstova stavlja moć i različite vidove na koje se ona uspostavlja. Istražuje kako se vrši manipulacija, kako neko dospeva u podređen, ponižavajući položaj, koji sam po sebi postaje oblik nasilja.

Prosto rečeno, na jednom i drugom kraju društvenog lanca nalaze se dželat i žrtva. Ono što nas zanima su karike saučesništva, podlosti, kukavičluka koje ih povezuju i omogućavaju bujanje poremećaja i iživljavanja.

Kroz svoju trilogiju, Silven Leve nam daje lucidan pogled na ljudsko stanje pokazujući kako se bilo ko od nas može naći na ovom ili onom mestu u društvenoj igri kojoj je teško odupreti se.
Njegova vizija ispunjena je očajem ali ne briše postojanje odgovornosti. Onaj koji uočava društvene igre sposoban je da shvati sopstveno stanje. Tu nema fatalizma.

KAKO STE USPELI DA SE, U OBRADI RIJALITI PROGRAMA, NE UHVATITE U ZAMKU KARIKATURE I PARODIJE?

LM: Nalazim da parodija brzo izbledi kroz karikiranje svog predmeta bez koga ne može da postoji.
Ovde smo suočeni sa produkcijskom kućom koja raspolaže malim budžetom i sredstvima pomoću kojih pokušava da dođe do proizvoda dovoljno uverljivog za gledaoce. Naravno, neizbežan je senzacionalizam u privlačenju pažnje publike, u poslu prodaje snova i zabave. U Silvenovom tekstu svakako ćemo naći sve stereotipe rijaliti programa, priča je neverovatna ali uverljiva.

Ne radi se o dokumentarnom filmu o ... koji bi trebalo da upozori i pruži lekcije, niti o nekakvom pamfletu na zadatu temu. Ovde su svi gledaoci u mogućnosti da shvate i sa distance posmatraju sve što se dešava i da potom sami sklope svoju verziju događaja i teme. Na kraju krajeva, zar ne gledamo svi mi rijaliti šou programe, ali većina nas ne veruje u ono što nam serviraju.

KAKO SE PRIPREMA JEDNA TAKVA ULOGA? KAKO JE TEKAO RAD NA LIKOVIMA?

LH : Odgledali smo puno rijaliti programa ne bismo li utvrdili dokle bi se moglo ići u tonu predstave. Recimo, u snimljenim odlomcima upotrebljenim u predstavi, oseti se naročit ritam i to treba podvući. To sve treba da asocira na neke od tih šou programa u kojima je gluma često na veoma niskom nivou, prepune životnih rekonstrukcija koje ne drže vodu, krajnje karikaturnih. Naš cilj bio je da pronađemo pravi ton i da se pri tom ne uhvatimo u zamku koju sadrži karikatura.

GDP : Stvar je u tome što ne postoji jedan jedini kod za sve rijaliti šou programe. Ima ih više, zavisno od sadržaja i programa. Treba izbegavati unošenje osećanja, osuđivanje i obraditi likove što objektivnije. Tako se izbegava karikatura u obradi likova.

KAKVO MESTO ZAUZIMAJU VIDEO-SNIMCI I PROJEKCIJE U POSTAVCI PREDSTAVE?

LM : Približavamo se kraju trilogije. Silven nije očekivao da u Džungli na asfaltu koristimo video snimke. U predstavi „U zemlji...“ čekao je da vidi kako ćemo ih uklopiti pošto nisu bili predviđeni samim tekstom. Kada je napisao Rapsodije pretekao nas je i predložio izuzetno precizan story board.

Sve scene smo snimili na istom mestu, imajući na umu da sekvence treba da deluju makar kako, neplanirano, kao što se o tome govori u tekstu. Mislim da smo snimanje organizovali skoro kao u pravoj produkciji nekih rijaliti emisija. Puno vremena proveli smo u koncipiranju estetike u koju smo želeli da obučemo reportažu. Naš odabir svakako je uticao na način na koji smo pristupili radu na prvoj polovini predstave (kasting i obuka odabranih kandidata).

U PRETHODNIM DELOVIMA TRILOGIJE NAPETOST POSTEPENO RASTE. OVDE SE NAPETOST OSETI NA POČETKU, A ZABORAVLJA NA KRAJU, KAO DA JE SILVEN NAOPAČKE OKRENUO DRAMATURGIJU?

LM : Tako je, ovde se stvari grade obrnutim smerom u odnosu na prva dva teksta. Najvažnije stvari za dalji razvoj predstave su izložene odmah na početku. Ono što je skaredno ne nalazimo tamo gde očekujemo. Karte su otvorene od početka. Važno je upravo ono što se dešava bez znanja likova.
Lidivin i Frederik su odabrani među učesnicima kastinga. Oni su deo onoga što se događa, namerno uključeni u proces. Iako im se može reći šta ih sve očekuje u opakoj igri u koju svojevoljno ulaze, ipak će nesvesno upasti zamku nemilosrdnog mehanizma rijalitija, u iluziju slave koju pruža.

LH : Radi se o donekle lakšem tekstu. Mehanizam je u njemu jasan: tragamo za zamorcima, nalazimo ih, a potom ih oblikujemo mnogo brže nego u prethodnim komadima.

ŠTA ĆE GLUMCI PONETI U SEBI NAKON OVE TRI EPIZODE SARADNJE LEVE-RIKTUS? POSTOJI LI PRE I POSLE DŽUNGLE NA ASFALTU?

GDP : Silven nam je pružio izuzetno bogato tkivo i jezik koji nas vode ka nečemu trezvenom, minimalnom, nečemu tačnom i preciznom i istina je da smo zahvaljujući tome odrasli i sazreli, kroz ove tri predstave.

U Rapsodijama se hvatamo u koštac sa drugačijim scenskim kodom, sa nečim što idejama barata na hirurški precizan način. U prethodnim komadima držali smo se principa ko preživi, doziranja energije, nečega što je bilo uzavrelo iznutra. Ovde je pak stvar u nečemu veoma smirenom, nepomičnom, zategnutom. U umetničkom smislu to nas stvarno obogaćuje, kada se nađemo usred tako jakih tekstova, kada vidimo kako to utiče na ljude, kakve su debate koje podstiče, kada osetimo njihovu korisnu stranu.

Meni kao glumcu ova trilogija omogućava da hrlim u zagrljaj užitku koje mi pruža gluma kao i da lično napredujem. Kao da sam usvojio pismo slično kakvoj muzici, neku vrstu simfonije, iako se prosede razlikuje od teksta do teksta trilogije.

U drugom delu U zemlji... jedna zajednička misao prožima sva četiri lika, poput čudovišta koje ima nekoliko glava. U Rapsodijama se radi o drugoj stvari, oslanjamo se na ponavljanje, tema je naglašena, nepokretna. A mi smo svi zahvaćeni plamenom strašću da se poruka prenese kako treba. I zaista se u tome vrhunski uživa, samo kada se usvoji mehanički kod teksta. Tokom rada na njemu, dok su trajale probe za treći deo, znali smo, na osnovu iskustva stečenog u prethodna dva dela, da će rezultat doći, da ćemo dostići vrhunac užitka. I to nas je guralo napred. A za mene lično, pravo blago bilo je i dalje je u gradivnoj materiji teksta, koja je veoma zgodna za istraživanje jednostavnosti, preciznosti u namerama. Takođe sam naučio da proučavam ovu stranu svog ličnog razvoja što je fundamentalno, ostati nepomičan i ništa ne preduzimati, ne slati nepotrebne i površne znake iz straha da namera nije dovoljno precizna ni tačna.

LI: Tokom celokupnog rada na ova tri komada nisam prestajala da od Lorana tražim da mi kaže da li sam preterala. Uporno sam tragala za pravom dozom u toku istraživačke faze. Nema sumnje, ostaje uvek ono pre i ono posle. Kao kakvi slojevi rada koji ostavljaju traga. Materija koja hrani tvoju dalju karijeru i pokazuje ti put koji te može privući i onaj koji ne može.

Izvor: Subotica.com

povezane teme

4
Uvek u pravu Odgovori
Divim se kako besposleni ljudi koji nemaju šta drugo da rade znaju da uživaju. Došao bi i ja ali baš u to vreme ubacujem kukuruze u čardak.
Da li je moguće Odgovori
Da li je moguće da i na ovu vest neko ima da baci negativan komentar i svoje nezadovoljstvo situacijom u zemlji... Naravno da ima.... Ama ljudi radite nešto, evo čovek ide da ubacuje kukuruze, bavite se nečim, da li je moguće da i na pozorišni komad, i to još dele karte, neko ima nešto da dobaci...
saša Odgovori
@Uvek u pravu
Da li je moguće da ti i ovo smeta?! Da li si zaista toliki moron da stvarno misliš da ljudi u pozorište idu iz dosade? Pomisliš li možda da ti ljudi imaju potrebu za tim kao što drugi vole da odu na utakmicu , koncert ..... Ti si jedan neizlečivi kompleksaš koji pati od sindroma manje vrednosti i ništa drugo. Jako mi je žao što postoje ljudi kojima smetaju oni koji imaju potrebu za kulturom , bez obzira da li je u pitanju pozorište , muzika , slikarstvo , dobra knjiga i sl. Kamo sreće da ovakvih događanja ima više pa i "dokonih ljudi" /kako ih nazivaš/ koji će posećivati takve manifestacije.
Uvek u pravu Odgovori
Izvinjavam se ako sam uvredio kulturnu elitu ovog kulturnog grada. Javite mi koliko je bilo gledalaca.
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove ovog Internet portala. Komentari su moderirani i odobravani u skladu sa opštim pravilima i uslovima.