Komentara: 5
Pregleda: 4453

SUgrađani: Žiko Bečanović - "Kako da se odbranim kada ajkule napadaju?!"

03.10.2021. u 14:00h
Izvor: Subotica.com
SUgrađani: Žiko Bečanović - "Kako da se odbranim kada ajkule napadaju?!"
Očekivali smo sportistu, a dobili - pesnika! Očekivali jednog sagovornika, a dobili – četvoricu za stolom (plus publika za šankom). Očekivali smo klasičan intervju: pitanje – odgovor, a dobili – priču na japanskom, pesmu na ruskom i stihove Jovana Dučića i Milana Rakića, izgovorene izražajno, sa dušom! A za kraj – lekcija iz istorije – priča o Troji i detalji o poreklu manastira Žiča... Ne može to svako. Da bude, ne “dva u jedan”, ne “tri u jedan”, već “sve u jedan”! Ali može (i hoće) Žiko Bečanović, proslavljeni karatista, trener, instruktor, predavač, organizator i sudija. U karateu je postigao sve što se postići može – crni pojas, deseti dan, a ispred njegovog imena stoji titula Soke (u prevodu sa japanskog – prvi čovek porodice, vođa škole, stila borbe...). 

- Imam takozvani crveni, odnosno purpurni pojas. Limit, iznad nema! Do tog nivoa doći... Kada to dobijete, vi ste “faunder” (founder), osnivač stila. I mi smo osnovali naše stilove gde ima različitih primesa...

A na zanimljive “različitosti” nailazimo i u navođenju njegovog imena i prezimena. Svestan je toga i naš sagovornik.

- Nas krste: Bećirović, Bećković, Bećanić... Ali nije “Ć” već “Č” – Bečanović. I nije Žika nego Žiko. Znate šta, radio sam sa Ilijom Jorgom 19 godina, i kada smo završili i svaki otišao u svoj stil karatea, on je mene i dalje zvao Bećanović!

DRUŠTVO ZA STOLOM - Radni dan, jutro u “Dolče viti” (Dolce Vita) u centru grada. Svi na svojim mestima. Stevan Toskić, Zvonimir Radmanić, a nešto kasnije pridružuje se i Borislav Kapur. “”Ovo su drugari sa kojima sam igrao i fudbal i jurili smo i putovali i radili, sa njima sam obišao svet. Sve legende, znamo se više od 50 godina” – objašnjava Žiko, dok pozdravlja konobaricu: “Dobar dan, devojčice”, a ona i bez da pita, na sto spušta tursku kafu i čašu vode sa limunom. “Godinama dolazimo, mi smo tu kao neka poluporodica!”. “Recituj “Dolap”- dobacuje Toskić – “Hajde, molim te k’o boga!”... A Žiko se smeška, i kreće od Rakićeve “Želje”. Tu saznajemo da i sam piše poeziju i da je izdao desetak pesama. Kako to – karate i poezija?! “Sve je duši čuči” – objasniće Kapur i uz smeh dodati: “Ili te dirne u srce poetskom rečju ili u karateu udari nogom!”. A pesnik se javlja: “Karate ni sente nashi” – U karateu nema prvog udarca... Kada poezija ustupi mesto sportu, gleda se televizija, tenis posebno. “Nole kada pobedi, otvaramo šampanjac!”.

Mladi Žiko Bečanović u Suboticu je došao iz Kraljeva, na školovanje. Izbor je, ne bez razloga, pao na popularni ŽIŠ  - Železničku industrijsku školu. “To je porodično, i otac mi je bio železničar” - objasniće. Stanovao je u učeničkom domu. “Kako je to u početku bila žalosna priča!” – ali reči koje izgovara u suprotnosti su sa osmehom na licu...

-    Bila je ’68. godina i mi smo bili malo kivni što su svi sportovi olimpijski, ali ne i karate. Nemamo ni klub! Pošto je škola bila internatskog tipa, ja sam morao u devet sati da budem u domu. A ja - na treningu! I kada dođem, zviznem, a drugari mi spuste ćebe i ja se uz ćebe popnem! Sve sam činio da bih išao na treninge. Moralo se... Sećam se doma i svih tih divnih ljudi – svako se bavio nekim sportom: rukomet, košarka, fudbal, džudo, karate, boks... Neki postali i vrhunski sportisti, na primer braća Bogujevci. I Ljiljak je bio izvanredan.

SOMETHING TO DRINK? - “Jednom smo bili u Majamiju – klopamo u Hotelu “Hilton”, i vidim jednog trbonju, Meksikanac. Ja treniram katu uza zid, a on me na engleskom pita odakle sam. Odgovorim - Srbija, a on – “Bad guys!” (loši momci). Ooo, just a minute! – kažem ja i predstavim sebe i ekipu koja je sedela za stolom, a ono sve direktori, cenjeni ljudi... A za sebe rekoh – My name is Geronimo, Indian coach! “OK, enough, something to drink?!” – predloži on”.  

A među njima svakako je i naš sagovornik, koji je možda po ugledu na rođaka koji je trenirao boks u kragujevačkom “Radničkom”, i sam krenuo u tom pravcu...

-    Karateom i budo veštinama počeo sam se baviti 1966, u rodnom Kraljevu, uglavnom uz pomoć knjiga i studenata koji su studirali u univerzitetskim centrima u Beogradu, Sarajevu i Zagrebu. Mi, dečaci od 13-14 godina, oduševljeno smo zajednički trenirali, ali prve stavove i pokrete pokazali su nam studenti koje smo gledali kao bogove jer su imali žute, “oranž” i zelene pojaseve. Već posle nekoliko meseci solidno smo radili kretnje, a iz knjiga naučili osnovne nazive udaraca, stavova i blokova. U dvorištu jednog našeg vršnjaka, u prisustvu ostale dece, probali smo prve tehnike lomljenja crepova i cigala. I nije nam bilo važno što su nas bolele ruke, noge i čelo. I nisu nam bili važni ukori roditelja zato što smo komšiji uništavali građevinski materijal. Bitno je da smo mi bili ispunjeni srećom, pošto smo mogli da dokažemo da postajemo jači, a to je u našim tinejdžerskim glavama bilo presudno.

U Subotici se priključuje karate sekciji “Ekonomist”. Brzo napreduje, i dolaze prvi rezultati. Niz za poštovanje.

-    U decembru 1969. osvajam treće mesto na prvenstvu države. Posle toga ulazim u reprezentaciju – tamo sam proveo 12 godina i dobio stipendiju (internacionalni razred). Godine 1979. bio sam prvak u Budo federaciji Evrope u Hanoveru, a sedam godina kasnije postao prvak sveta u kategoriji preko 35 godina. Kao veterani 2000. godine ekipno smo bili prvaci u katama.

Paralelno sa sportskom karijerom teklo je školovanje.

-    Posle ŽIŠ-a hteo sam da upišem mašinstvo u Nišu, ali ovde smo imali brdo mašinskih inženjera, a tada se pri Tehničkom fakultetu otvorio sektor zaštite na radu i ja sam to upisao jer ovde mogu biti sam, nemam konkurenciju. Završio sam fakultet, posle i magistrirao, bio stipendista Opštine Subotica, pomogli su mi kreditom iz Fonda za učenički i studentski standard. Radio sam mikroklimatska merenja za celu železnicu za Vojvodinu, bio rukovodilac. Znate zašto je to bilo dobro? Ta mikroklimatska merenja se rade samo leti i zimi, a “middle” (srednji) period je skitanje po svetu! Proleće, jesen... ja sam obišao 128 država!

I dok pokazuje fotografije štampane na kalendaru Karate kluba “Spartak” za tekuću godinu, vidimo ga u Vatikanu, na Tajlandu, u Brazilu, Abu Dabiju... ispred piramida, skulture Hrista Spasitelja, pored biste Marka Pola, na večeri kod šeika... A tu je i Gradska kuća u Subotici.

-    Nema gde nisam bio! I Papua - Nova Gvineja, ostrvo Bora Bora... Turniri, seminari, predavanja. Ipak, najlepši utisak ostavila je Australija i Brazil - Rio de Žaneiro. Kada sve spojim, za ovih pedesetak godina, ja sam više od 12 bio vani. Jedne godine imao sam 76 letova! Govorim engleski i ruski, japanski sudim – kažu da imam dobru dikciju.

I u trenutku, bez najave, počinje da priča na japanskom!

-    Ljudi žive, rade, bore se. Život je borba. Danas više niko nema vremena ni za koga! I na trening neko dođe iznerviran, loše je prošao, nekog je ostavila devojka, neko je imao porodičnih problema, ali mi svi kleknemo i damo “promise” (obećanje), na japanskom to zvuči ovako – “Ej džo ši...”, i svi ponavljaju - ovo što vežbam i treniram ostaće ovde, u sali, i ispuniće moje srce...”. 

Zatim dubokim glasom počinje da peva neku rusku pesmu, da bi nam po završetku (i zasluženom aplauzu) otkrio da se služi i italijanskim - zbog sporta... A najveće iznenađenje priredio nam je pred kraj, kada smo uživali u – stihovima. Pitamo ga, da li je i suprugu Ilinku na taj način osvojio, a on potvrđuje. Plod ove ljubavi je sin koji ipak nije krenuo očevim stopama.

-    Aleksa se malo bavio karateom, a više se muva po teretanama, karate ga baš mnogo i ne zanima. Sada je četvrta godina informacionih sistema na ekonomiji. I pomaže mi u poslu, oko prevoda, knjiga... Često putujemo zajedno.

Predsednik Evropske global karate federacije i Karate kluba “Spartak” (koji postoji već 53 godine), ovih dana ima pune ruke posla. U trenutku objavljivanja teksta nalaziće se u Beogradu,  na turniru koji organizuje Federacija, a koji se održava 3. oktobra u Beogradu (Žarkovo).

-    Ko su naše, subotičke nade? Fenomenalna je mala Lena Hajdu, pa Milica Suknović, porodica Ostrogonac - od oca do najmlađeg sina, Tibor Sloboda i ćerka Sonja... A moram da pomenem i porodicu Babić! Danas su trenizi u sali OŠ “Ivan Milutinović”, a bili smo i u “Kizuru”, Frankopanskoj, Ekonomskoj, Politehničkoj školi... Trener je Darko Suknović, njega smo zadužili kao mlađeg da vodi treninge i ekipu na turnire – ono što smo godinama mi radili.

ČIJA JE CRKVA STARIJA - “Jednom smo bili u Santa Domingu, Dominikana, i obišli prvu katedralu u Americi. Oko vrata nosim krst, a na njemu ćirilicom piše – Žiča. Priđe mi sveštenik i kaže – ja znam gde je “Zica”. Ja mu kažem - tri veka pre vaše! Vidim, interesuje ga. Pa doneo fićoke pune vina (kakvo vino!),  a mi posle treninga... Složili smo da je njihova i naša religija ista, on nam platio taksi i - vozi!”.

Iako je u ozbiljnim godinama, karate je i dalje deo njegove svakodnevice. Zbog povreda je malo oprezniji, ali tu su takozvane kate uza zid, koje se linijski vežbaju... Zašto karate? – pitamo ga za kraj.

-    Kako da se odbranim kada ajkule napadaju?! Dođu ljudi pijani, neuračunljivi, neko nekog juri, morate reagovati, morate biti spremni. Znate kako, i policija kada hvata džeparoše, oni mogu da se izmigolje i ostane samo kaput u ruci...

A poznavanje borilačkih veština sigurno mu je dobro došlo dok je radio u Disko klubu “Akvarijus”. Nekad se to zanimanje zvalo izbacivač, danas kulturnije - obezbeđenje.

-    Nećete verovati, najviše problema pravili su pripadnici JNA! Vojska! Subotom oni kao pušteni s lanca, dođu i provociraju i onda smo nekoliko njih morali da naprašimo! Bilo je svega. Da li je nas neko”naprašio”? Ne, trudili smo se...

Izvor: Subotica.com
Postavljeno pre 3 meseca i 2 nedelje
Komentara: 5
Pregleda: 4453
Povezane teme
sugrađani
Komentara
0
Napiši komentar
Pošalji komentar
Dodaj grafički fajl
(do 20 MB)
    Imaš na raspolaganju 1000 karaktera
    Pravila komentarisanja
    Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove ovog Internet portala. Komentari su moderirani i odobravani u skladu sa opštim pravilima i uslovima.