SUgrađani: Sreten Damjanović - "Keva, rvanje i Bog - to je (bilo) kod mene!"

Iako je zagazio u osmu deceniju života (što ne krije), živahan je kao tinejdžer, stalno u pokretu, aktivan od jutra do mraka! Sportista bio i ostao. A izabrao je onaj najteži – rvanje. Nakon 20 godina sjajne profesionalne karijere, na mestu trenera više od 40 godina, i dalje je zvanično prvi trener reprezentacije i sportski direktor Rvačkog kluba „Spartak“. Otkrijte nam recept za volju, snagu, energiju... - zamolimo ga. „Rad, rad i samo rad! Pogledajte i sada, stalno radim!“ – odgovara u sekundi, i kao dobar domaćin pita šta ćemo popiti, dok sedimo u njegovoj, sada već legendarnoj kafani „Šampion“ kraj Mlečne pijace. “Ovaj lokal imam već 32 godine. Sada renoviramo ‘kujnu’, sve smo novo kupili. Najbolji roštilj sveta, nema boljeg!”.

A da u njegovo vreme nije bilo boljeg rvača od njega, svedoče rezultati na koje je ponosan. Evropskom i svetskom prvaku, koji nije znao za poraz, ostaće jedino žal što kući nije doneo i olimpijsko zlato. A bilo je – za dlaku!

- Jedan od najlošijih trenutaka mog života je onaj kada sam na Olimpijadi u Minhenu 1972. godine, sa šest pobeda i bez poraza, ostao bez medalje! Takva su bila pravila. Pobedite na bodove, dobijete jedan loš bod, sa šest loših bodova – ispadate. Pobedite tušem, dobijate nula loših bodova, a izgubite tušem, dobijate četiri loša boda. Nisam nikoga mogao da pobedim tušem jer sam imao jako dobre protivnike i jednostavno sam ostao bez medalje! To mi je najveći žal. U životu me niko na svetu nije pomerio i sada ostaneš bez olimpijske medalje!

SRETA PRVAK SVETA! - “U naše vreme bili smo bogovi! Mogli smo kako smo hteli. Vozio sam auto trotoarom u Beogradu, policija nas nije dirala. Svi su znali za nas. A sada... Ko zna za mog malog da je bio olimpijski pobednik, a prošlo je samo četiri godine! Nije to više... Ko zna da sam ja bio prvak sveta i sve što sam postigao... Ko zna? Samo onaj koga interesuje. Imao sam jednu konobaricu, ona je kao junior postigla neke rezultate u kajaku i imala medalju. Kažem joj - Ceco, hajde pokaži mi tu medalju, a ona se smeje. Stojimo tako za šankom i moji prijatelji me hvale, a ona poludi i kaže: Stanite, i babe su zaboravile da je Sreta bio prvak sveta!”  

Ipak, dokaz da “neko to odgore vidi sve” i da postoji balans u svemu što radimo, jeste činjenica da su olimpijske medalje osvajali upravo njegovi učenici. I dok pokazuje njihove uramljene fotografije koje zauzimaju centralno mesto u njegovom lokalu, ističe:

- Štefanek i Petković su bili olimpijski pobednici, Memišević prvak sveta, Rizvanović prvak Evrope. Imam dvojicu olimpijskih pobednika, ne mogu da ih razdvajam - i jedan i drugi, i ne samo oni, nego svi koji su nešto postigli, koji vrede i koji su imali i postižu rezultate, za mene su svetinja! A “Spartak” je klub koji ima 36 evropskih, svetskih, olimpijskih medalja. Prošao sam svet, nisam našao bolji! Najbolji je rvački klub sveta, to je sigurno, a dokle će tako biti, ne znam!

Verujemo, dok je takvih trenera kao što je naš sagovornik, biće još dugo... U čemu je tajna?

- Tajna je u radu! Trener je tu, ali uvek u drugom planu - bez takmičara i njegove volje nema ništa! Imate jedan breg, brdo ili planinu i 20 puteva koji vode na vrh i vi treba da nađete samo jedan koji vodi gore. Samo jedan put - to je veličina trenera. Ali ne treba zaboraviti da je to ledeni breg i lepo je kada ste gore, na vrhu, imate rezultate, ali taj breg može lako da se otopi – e, tu dolazi trener, da to spreči! To je vizija koju sam stekao godinama.

KAKO POSTAJEŠ ČOVEK? - “Najteži rad je kosidba – tako sam na fakultetu učio, a najteži sport je rvanje. Sve grupe mišića rade! Generalno, danas je jako teško u bilo kojem sportu regrutovati klince. Pogledajte telefone i kompjutere i internet šta su napravili. To je veliki problem. Prošle godine mi je profesor koji drži katedru borilačkih sportova u Beogradu, rekao – videćeš, za tri godine sve to će nestati i deca će trčati u sale! Iz tvojih usta u božje uši! Ali baš ne verujem u to... Rvanje je težak sport, ali zahvalan, kao i bilo koji. Postaneš čovek! Ne moraš imati svetske rezultate, ali postaješ čovek, kao u onim vremenima, Jugoslavije, kada je vojska mnogo značila – napravi se čovek!”.

A prošlo je mnogo godina od sada već davne 1963., kada je ovaj rođeni Beograđanin došao u pitomu Suboticu, ne sluteći da će tu ostati ceo svoj život.

- Moj otac je Beograđanin, a mama je odavde, i kada sam završio sedmi razred osnovne škole, preselili smo se u njen grad, a ja sam pre toga već počeo da se bavim rvanjem. Bio sam nevaljalo dete i ćale me odvede u “Crveni krst – Radnički”, klub gde sam počeo, ali odvede me prvo na boks. Tamo neki bokser i ja treniramo dva meseca. Jednoga dana, taj trener nam da dozvoli da igramo fudbal, a tamo je bio neki prozor, na kipovanje, to nikada neću zaboraviti. I mi, kako smo igrali fudbal, udarimo loptu i razbijemo prozor! I on nas sve išutira napolje. Imao sam deset godina i nisam smeo da kažem ćaletu i kevi šta se desilo, mada od njih u životu nisam dobio ni čveger! Setim se da tamo u isto vreme treniraju i rvači – odem. Bilo je dosta klinaca i jedan teškaš, Tegetlija se prezivao, bio je stolar i imao velike ruke, ogroman čovek, sa jako dobrim srcem! I kažem – ja bih trenirao rvanje. Kaže on - nema problema, hajde! Ali ja sam trenirao boks – dodam. Nema veze – odgovori. Ali mi smo razbili prozor – pošten sam ja. Nema veze, samo ti doći i od sada si pod našom zaštitom! I tako sam počeo da treniram rvanje i tek posle mesec dana kažem tati. A keva je bila prvak sveta za mene! Ona i rvanje i bog – to je bilo kod mene. Ćale kaže - vidi, ovaj trenira rvanje, a keva - pa šta, nek trenira, samo nek’ ide! I kad god sam kao klinac imao nekih problema, keva je uvek to rešavala. Bila je strava! I tako ja ostanem na rvanju...

Kasnije završava Fakultet fizičke kulture u Beogradu. Ispite iz četiri predmeta polagao je u Mosvi. Bio je to početak njegovih putovanja. Zahvaljujući sportu, obišao je čitav svet, gotovo da nema zemlje u kojoj nije bio.

- Našli su mi tamo negde između Gvatemale i Meksika neku malu zemlju u kojoj nisam bio, ali ne znam ni kako se zove, jer ne učestvuje na olimpijadi, tako da nisam mogao da vidim ni ime ni zastavu! Imam milion časova avionom, možda i više! U Americi sam bio 28 puta, Rusiju sam prošao preko 50 puta (govorim o tim velikim zemljama), a kada su me pitali gde bih mogao da živim, to je bila Kanada, u kojoj sam bio tri puta, i koja je na mene ostavila jako lep utisak. A mogao bih i u Japanu, to je zemlja borilačkih sportova – rvanje je tamo bog! Pa Južna Koreja. Tako sam razmišljao, sada ne bih menjao ništa. I kada bih ponovo birao grad, izabrao bih Suboticu. Najbolje se ovde osećam! Kao klinac kada stekneš nešto, neki osećaj, to sam stekao u Subotici i to ti ostane celog života. Nikada je ne bih menjao! Ima lepih, divnih gradova, ali ovaj ne bih zamenio ni za šta!

SAMO PRAVO “ŠIBANJE”! - “Veteranska takmičenja? Ne! To je za mene degradacija sporta, ne u rvanju, nego u bilo kom sportu. Ja to ne priznajem – priznajem samo pravi sport, pravo šibanje, pravu krv i ništa više! A sve ostalo – to je limunada! Da ja sada izađem i obučem dres?! A bio sam kao isklesan! Koje je to zadovoljstvo? Ja sam bio u vremenima kada je trebalo, onda sam imao rezultate. Veteranska takmičenja su cirkus – to nije ono što treba da bude”.

Kada bi ipak mogao da se vrati u prošlost i promeni neke stvari, možda bi to učinio na privatnom planu.

- Kao da ne možete da imate dva koloseka. I porodicu i karijeru. Imam tri braka i iz tri braka - troje dece. Najstariji sin završio je Ekonomski fakultet, magistrirao, momentalno se nalazi u Belgiji, radi kao direktor jednog trgovinskog lanca. Oženjen je, imam unuku i unuka. U Subotici mi je srednji sin i ćerka koja je završila dva fakulteta. Svima sam ostavio kuće, sve! Sećam se jedne večeri u “Šampionu”, kada su u neko vreme došli neki moji prijatelji. Malo smo popili i oni mi kažu - stani! A ja kad popijem, ne mož’ doć’ do reči! I oni mi kažu - sve što si postigao i kao trener, svaka čast, ti si najbolji, nema boljeg na svetu, ali di ti je privatan život! I  ja stanem i protresem se. I jedan od njih ustane i razbije flašu! Stane muzika, stanu svi. Slušaj me, kaže, sve si uradio u životu, ali privatan život ti je nula! To što se brineš o deci, to je normalno, pa ko je taj otac pa da se ne brine?! Mada je bilo i takvih primera, ali ja to ne mogu da shvatim... Hvala bogu da sam uvek imao i mogao deci da dam i više nego što treba, to je uteha. I sve što imam, zaradio sam sa svoje dve ruke, nikada mi niko ništa nije poklonio. Nisam bio “proklet” i pored toga što sam davao, uvek mi je ostalo.