Komentara: 4
Pregleda: 7436

SUgrađani: Slavko Adamov - „Džabe sekiracija, nemam ja ništa od tog!“

30.10.2022. u 15:00h
Izvor: Subotica.com
SUgrađani: Slavko Adamov - „Džabe sekiracija, nemam ja ništa od tog!“
Gleda me prodornim zelenim očima. Slavko, koje ste godište, izvinite što pitam... ’84 – odgovara. Računam u sebi – za manje od 40 godina, već ima tri života u sebi! Rođen bez ruku, majku nije upoznao, sa ocem jedva i živeo, odrastao po ustanovama od Subotice do Podgorice, a duh - vedar, šale ne manjka. Na razgovor je došao triciklom. Onim istim kojim je odvozio stazu od Apatina do Osijeka, dugu preko 50 kilometara, za koji je ultramaratonka Elvira Janoši organizovala humanitarnu trku, da bi mu je na kraju proizvođači iz Subotice napravili besplatno, a sakupljeni novac sa trke doniran deci sa posebnim potrebama. U ovom kontekstu (i ne samo ovom) – biti Subotičanin – izgovaramo sa ponosom.

- Kada odem u grad, ja kao da sam u Kinu došao! Mnogo ljudi, ne obraćaju pažnju. Normalno, spaze me, ali bukvalno ništa ne pokazuju, nema sažaljevanja, prihvatili su me kao normalnog, kao osobu, i to cenim. Da li je bilo nekih neprijatnosti? Nikad ništa! Ljudi su opušteni, sve na nivou. Zaista volim Suboticu.

SUgrađani: Slavko Adamov - „Džabe sekiracija, nemam ja ništa od tog!“

ŽIVIM, VOZIM I TO JE TO! - „Volim ovo ispitivanje, razgovor za novine, ali televizija mi je previše! Znam ja da je to potrebno, vide ljudi prilog pa su hteli i da mi pomognu, slali pomoć, donacije, ali svesno sam to stopirao jer imam svoje i ne treba mi. Razumem ja medije, ali ništa posebno – živim, vozim i to je to! Mislim da je ovo normalno, nismo svi isti. Osobe sa invaliditetom su oko nas, ljudi znaju ili ne znaju za nas, a mediji su ti koji prate, ne samo mene, nego i druge. Interesovanje se okreće...“.

U Subotici je i rođen, tu se školovao do trećeg razreda osnovne škole, da bi narednih devet godina školovanje nastavio u Crnoj Gori, gde je i živeo.

- Išao sam u OŠ „Ivan Milutinović“. Do trećeg razreda pratio sam tempo, ali kada je trebalo brže da se piše, ja to nisam mogao da stižem (nogama). Mirjana Čabrić, direktorica „Kolevke“ (gde sam u to vreme živeo) našla je vezu sa Podgoricom – četvrt Zabjelo, ustanova za osobe sa invaliditetom (slepi, slabovidi, u kolicima...), gde se radilo po planu i programu redovnih škola. Samo što je zanimljivo (a meni su se smejali kada sam to pričao) da su „u Crnu Goru“ časovi trajali 40, a ne 45 minuta, što je onih crnogorskih ’ajmo! Odšišali pet minuta... (smeh). Nastavu smo imali prepodne, i sve je bilo organizovano unutar ustanove – smeštaj, hrana...

SUgrađani: Slavko Adamov - „Džabe sekiracija, nemam ja ništa od tog!“

Za boravak u Crnoj Gori vežu ga uglavnom lepe uspomene. Pre svega ističe koliko je naučio.

- I ljubav prema maratonu počela je od Podgorice. Kao i sva druga deca, i ja sam manje-više učio, a posebno sam voleo jednog profesora kojeg smo zvali Trener. On nas je okrenuo maratonu, sportu generalno. On me je na moru naučio i da plivam. Imam ljubavi prema njemu, prema Profesoru Treneru. Njegovo ime je Miloš Adžić, rođen u Nikšiću, preminuo je.

MOJ VIKEND - „Obično subotom i nedeljom perem veš. Imam veš mašinu, sušilicu, i period dok se to ne odradi, ja sam u stanu. Posle odem malo u grad. Pošto sam penzioner, imam pravo da koristim prostorije u Klubu Kertvaroš - neko gađa pikado, neko gađa pločice, ja igram šah (imam dosta priznanja). Drug Ognjen ima kuću, dvorište, okrene se neki roštilj, tu je druženje...“.

Iako su mu posle završetka škole obećavali neki posao, to je, kako kaže, palo u vodu, i pošto nije crnogorski državljanin, vraća se u rodni grad.

- Po dolasku, pa narednih 16, 17 godina živeo sam u Gerontološkom centru Subotica. Sve pohvale i zahvalnost dugujem tadašnjem direktoru Nenadu Ivaniševiću koji mi je dao sobu, dao slobodu - verovao mi je. Izašao sam iz Gerontološkog pre godinu i po dana, kada mi je otac preminuo, a ja kao sin jedinac nasledio penziju. Imam i tuđu negu i pomoć, zadovoljan sam primanjima, samostalan sam. Živim sam, u stanu mog drugara Ognjena Meškova, kojem sam takođe zahvalan. Nemam potrebu za dodatnom pomoći, sve radim nogama - sam se tuširam, sam obavljam obaveze oko toaleta, sečem nokte, kuvam. Spremam sam, jedem sam, perem sam, otključavam stan, zaključavam, imam poseban parking za bajs, tako da meni je u fulu! Imam kompjuter, igram igrice. Da, i pušim! Ne preterano, ali uz kafu i sa društvom, kada se malo i popije... Nije mi bilo lako da savladam sve te veštine, ali počeo sam od malih nogu, ne mogu ni da se setim kako sam sve to naučio. A sada je – šala, komika. Kada me pitaju – kako. Kažem – džabe sekiracija, džabe, nemam ja ništa od tog!

SUgrađani: Slavko Adamov - „Džabe sekiracija, nemam ja ništa od tog!“

Najveće briga bila mu je dokle će ostati u domu, u Gerontološkom. Sa očevom penzijom, kao da je dobio posao – kaže. U stanu u kom živi, uredno namiruje račune, plaća struju, vodu... „Živim kao svi normalni ljudi“- naglašava. Otac mu je, saznajemo, umro prošle godine u zimu. Vrlo kratko živeli su zajedno.

- Bilo je nekih pokušaja, ali nikada nismo imali zajednički jezik. On je imao neko svoje društvo, ja svoje. Otac kao otac, bio mi je prijatan i drag, samo, eto, manja je bila komunukacija između nas dvojice... On je radio na železnici, bio pregledač kola. Mama? Po babinoj priči, radila je na Teslinom naselju, imala frizerski salon, nikada je nisam upoznao. Jednostavno, nemam tu majčinsku ljubav. Ostavila me je bukvalno posle porođaja, šta je mislila, ne znam... Ni danas ne znam šta je razlog, da li ove komplikacije... Jednostavno, rastao sam u tim domovima, prvi mi je bila „Kolevka“ i ostala u srcu, onda Podgorica pa Gerontološki. Uvek sam gledao neke ustanove...

SUgrađani: Slavko Adamov - „Džabe sekiracija, nemam ja ništa od tog!“

BLAGODARIM! - Imate li nešto da dodate?  – pitamo na kraju razgovora, sa olovkom u ruci, spremni za nastavak priče... Šta imam da dodam?! Blagodarim, što bi rekao Žika! – završava, uz osmeh. Stavljamo olovku u torbu, a u glavi ringišpil... 

Okrećemo se lakšim i lepšim temama, a jedna od njih svakako je - sport. Uspešan parasportista, reprezentativac Srbije u paratekvondu, maratonac i šahista. Malo li je?!

- Kada je reč o tekvondu, registrovan sam u Beogradu, tamo nam je i sala, trener mi je Aleksandar Golović. Osvojio sam bronzane medalje u Varšavi i Plovdivu. Priznajem da sada manje treniram, nije lako kada si samostalan, više je obaveza... Što se maratona tiče, vozio sam 52 km Srbija - Hrvatska, za tri sata i petnaest minuta. To je bilo divno iskustvo! Strećan sam što imam ovaj tricikl, kada sam ga dobio, izjavio sam – sada mogu i da letim! Ja ne mogu da vozim redovan bajs pa je moja želja oduvek bila da imam neki koji mogu. I zadovoljan sam. Gledam ljude, imaju auto, mogu da voze... Ali ja razumem i slažem se sa našom majkom Srbijom - koliko je, toliko je, mi nismo Amerika. Čuo sam puno priča i gledao snimke na kojima u Americi ljudi koji su rođeni kao ja, voze kola, to im je država obezbedila. Naravno da bih to voleo, znam da tamo postoje i posebne proteze, ali ovde je drugačije i ja sam zadovoljan.

SUgrađani: Slavko Adamov - „Džabe sekiracija, nemam ja ništa od tog!“

Izvor: Subotica.com
Postavljeno pre 1 godinu i 7 meseci
Komentara: 4
Pregleda: 7436

Povezana vest

Povezane teme

slavko adamov

sugrađani

Komentara
0
Napiši komentar
Pošalji komentar
Dodaj grafički fajl
(do 20 MB)
    Imaš na raspolaganju 1000 karaktera
    Pravila komentarisanja
    Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove ovog Internet portala. Komentari su moderirani i odobravani u skladu sa opštim pravilima i uslovima.