Komentara: 2
Pregleda: 6751

SUgrađani: Sanja Malagurski - "Sad sam baš tu gde treba da budem!"

15.11.2020. u 14:00h
Izvor: Subotica.com
SUgrađani: Sanja Malagurski - "Sad sam baš tu gde treba da budem!"
Okrenućete se za njom u prolazu. Lepa, visoka, doterana... Zrači posebnom energijom. Ne možete da je ne primetite. Ali pre nego pomislite kako savršen život ima, reći će vam koliko se (sa sobom) borila da bude baš tu gde je sada. Baš takva kakva jeste. I odajete joj priznanje – ovaj put ne na silnim titulama, zlatnim medaljama i poenima kojima nema broja. Ono je za utakmicu van terena. I za slabosti kojih se ne stidi. Za hrabrost da javno progovori o stvarima o kojima drugi – ćute. I zato odbojkašica Sanja Malagurski, rođena Subotičanka, naša bivša reprezentativka, zaslužuje aplauz. I naklon...
Iz rodnog grada otišla je sa samo 16 godina. Do tada bila član Ženskog odbojkaškog kluba „Subotica“ – koji se tek formirao i gde su, kaže, maltene sve krenule od nule... Preko slovenačkog „Hita“, rumunskog „Metal Galacija“, naše “Crvene zvezde”, do Italije, Brazila, Poljske, Turske i na kraju opet Italije. Godine igranja, pobeda, blistavih, ali i onih manje blistavih trenutaka – povreda, dilema... A sve je počelo u ulici Sonje Marinković, kod autobuske stanice, gde se jedna devojčica zaljubila u – odbojku.

- Došlo od rođenja! Ne mogu da se setim dana kada sam shvatila da volim odbojku jer je bilo jako davno, ali znam da je bila i ostala moja velika ljubav! Počela sam da treniram ’99. godine, a pre toga godinama na televiziji pratila našu odbojkašku reprezentaciju, uvek bila upućena. Meni je primarni sport i primarna zabava u dvorištu ispred zgrade bila odbojkaška lopta – sama sa sobom, lopta o zid i to je to! Uopšte nije bilo potrebe da bilo ko tu bude prisutan. Da li je ta ljubav tinjala u meni ili se na prvi pogled desila, ne znam, ali znam da me više nije puštala...

SUBOTICA BROJ JEDAN - “Svuda pođi, kući dođi! Rano sam otišla od kuće, ali Subotica je za mene broj jedan, uvek bila i ostala. Sada živim u Beogradu, međutim rođena sam i najponosnija Subotičanka! Moja porodica je ovde, roditelji, sestra, drugarice, najbolji prijatelji - moje Subotičanke, a među njima odbojakšica Nataša Jančikin, moj ponos i ponos grada Subotice. A kada me pitaju konkretno o državama u kojima sam igrala, gde mi je bilo najlpše – sezona koja mi je i igrački i privatno bukvalno bila definicija bajke, bio je Brazil! Delila sam teren sa najboljim odbojkašicama u istoriji Brazila, i došla do zaključka da su to toliko divne devojke, osobe, karakteri i energija! Biti sportista u Brazilu je nešto predivno, oni mnogo vole sport, neguju svoje sportiste. Tamo sam naučila da dolazim nasmejana na jutarnji trening...”.

Iako se niko u porodici nije bavio odbojkom, tata je bio sportista i to uspešan u - malom fudbalu, iako nije nastavio u profesionalnom smeru. “Definitivno tatina strana – od njega sam preuzela taj sportski momenat” – zaključiće. A najsjajniji “momenat” (pod navodnicima jer je trajao punih 365 dana) desio se 2011, za koju kaže da je bila godina iz snova!

- Prethodno sam imala tešku povredu (operacija ligamenata kolena) i odlučili smo da je najbolje da ostanem u “Zvezdi”, podignem formu i vratim se na pravi način. Te sezone osvojili smo titulu, osvojili Kup, igrali jako lepo u Ligi šampiona, bile druge u CEV kupu... Nakon toga usledile su pripreme za Evropsko prvenstvo, celo leto bilo je izuzetno zahtevno - sećam se da sam od 9. maja do 2. oktobra imala reprezentativne obaveze. U Istambulu smo osvojile Evroligu - u finalu pobedile Tursku. Pa prvo učešće na Svetskom Gran priju koji je maltene svetsko prvenstvo koliko je jako i kvalitetno. Tamo smo osvojile treće mesto, da bi kraj bio krunisan zlatnom medaljom na Evropskom prvenstvu u Beogradu.

Od 2004. do 2008. mlađa reprezentativka, članica seniorske reprezentacije od 2008. do 2017, počela je da se suočava sa povredama... Problemi sa zdravljem sprečili su je da trenira onako kako je želela i kako je trebalo. Direktna posledica bile su propuštene Olimpijske igre 2016.

- Veliki žal je definitivno ostao, ali žal za učešćem na Olimpijskim igrama ne postoji zato što sam bila 2008. u Pekingu, gde smo stigle do četvrtifinala, što je takođe bio uspeh, s obzirom na to da smo igrale protiv dominantnih Kubanki i to je bilo baš žestoko! London 2012. propustila sam zbog povrede, a 2016. smo prosto znali da će medalja da se osvoji, samo je bilo pitanje koja. Oduvek imamo kvalitetne igračice, reprezentaciju koja je nastavila da drži nivo i sa generacijama koje dolaze.

O problemima sa kojima se tada suočavala na ličnom, porodičnom planu, nije se mnogo znalo. O sestrinoj bolesti i načinu na koji se ona reflektovala, javno je progovorila, tačnije pisala u postu na Instagramu 2019. godine, koji su mediji preneli - neki s merom, a neki i ne.

- Taj tekst je samo maleni deo svega što smo preživeli. Napisan je prošle godine, međutim, cela ta situacija dugo traje unutar naše porodice – sve je počelo krajem 2015, i meni posle dužeg vremena nije problem da pričam o tome. Štaviše, ja sam i progovorila u te neke svrhe, pre svega za svoje dobro i za svoje zdravlje, a onda zato što znam da, sticajem okolnosti, mnogo devojaka, žena, u našem okruženju i širom sveta, vode te borbe koje potiču od stresa i nekog ćutanja... Sebi kažu - moram da budem jaka zbog ovoga, zbog onoga, i onda mislimo da smo heroji zato što smo jaki pred drugima, a neminovno je da se desi situacija koja nas demantuje i koja nam stavi do znanja da je ponekad biti slab najveća moguća hrabrost! Učili su nas da je ćutanje zlato. Ne bih se složila sa tim – PRIČANJE JE ZLATO. Moja profesija, moj posao, naučio me je da budem jaka – u svakom smislu, fizički, psihički, naučeni smo da idemo kroz život, a da i zdravlje i emocije lične prirode uvek ostavljamo po strani. Život je težak – tako smo naučili, ali u poslednjih nekoliko godina učim da život može da bude i lep i lak, samo ako mu na taj način pristupimo.

MAME, PUSTITE DECU DA GLEDAJU SERIJE! - “Sticajem okolnosti kao klinka naučila sam da pričam španski, gledajući serije - koliko su mame dozvoljavale. Mame, pustite decu da gledaju španske serije – napišite to! Španski je bio sjajan temelj da naučim i italijanski kada sam tamo igrala. Naučila sam ga rekordno, za tri meseca, i naravno sve to je bila podloga da naučim i portugalski. Engleski se podrazumeva. Tako da sada mogu da kažem da zaista imam bogatstvo iza sebe”.

Dok priča, reči teku kao voda. Precizna je i tačna, a elokventna i emotivna. I lepa... (nije tajna da je svojevremeno bila proglašena za našu najlepšu odbojkašicu).

- Hvala na komplimentima! Kada ženi ženi to kaže... Neću biti skromna kada kažem da se i osećam tako kako izgledam. I to posle dužeg vremena. Mislim da će mi se svi pridružiti u stavu i mišljenju da nekada taj spoljašnji izgled zna da bude varljiv i da prevari, i uvek sam se vodila time da je od same reči “lepa” bitnija ta neka energija... Ali sigurno da imponuje i prija kada ti kažu, mada ja zaista koz sport i karijeru nisam mnogo obraćala pažnju na to, iskreno, nisam ni volela da se fotografišem. Bilo je neminovno da ćemo morati da budemo na slikama, snimcima, u lajv prenosima... zato što je opis posla takav, i stalo mi je da to bude pre svega kvalitetno odrađeno. Naravno malo se šminke uvek stavljao na utakmicama, ali tek kada smo došle u neke određene godine, postale smo svesne svega toga. Kada smo na aerodromu, moramo da budemo uočene i zbog visine i svega što nas prati, i uvek je prvo pitanje da li si model. Ako nisi, onda si košarkašica! Nikada nisu uspeli da pogode iz prve da smo odbojkašice. A za sportsku građu kod žene odbojka je nešto najlepše što možemo da priuštimo - ženstveni sport koji je te oblikuje i prija telu.

Fantastična i dinamična karijera je iza nje. “Još si mlada i možeš mnogo toga da daš” – govore joj. A ona stoji iza svoje odluke. Čvrsto. Najčvršće.

- Srećna sam što mogu da kažem da nije moglo više i da sam sada baš tu gde treba da budem! I ponosna sam kad izgovaram te reči zato što je put do njih, do njihovog izgovaranja na glas, bio jako težak. Kako sam prestala da igram, zaista sam imala veliku krizu identiteta, što mislim da skoro svakog sportistu čeka zato što je naša navika i način života specifičan.To nije kancelarijski posao i nije nešto što možeš da menjaš, to je jedna rutina i sistem u koji upadneš i kada dobiješ nekoliko dana slobodno, prosto ne znaš kako da se ponašaš! Ne znaš gde bi, šta bi, kako bi. Tako sam 2018. odlučila prvo da uzmem polusezonu, da se odmorim, oporavim, stabilizujem zdravlje, da njega konačno stavim kao prioritet, međutim, nije išlo kako sam zamislila. Problematika je ostala duboko unutar mene i prosto morala da izađe, da se prizna, i tek onda da započnem taj proces - i lečenja i mentalnog oporavka. Koliko imaš godina - pitaju, ja kažem 28, a oni nastavljaju - što si prestala, vrati se na teren! I ja se iza svake te rečenice i svakog tog saveta, vraćam na teren. Međutim, svaki put telo me je bojkotovalo, svaki put me nešto zabolelo, nisam se dobro osećala. Telo me je lepo zamolilo – vrati se “normalnom” životu...

DVA ŽIVOTA - “Ako doguram do 80, moći ću reći da sam živela dva života – odbojka je jedan život, ljubav, ali i temelj za drugi život, drugu celinu. Taj drugi život je pomoć ženama, njima posvećen. Ja sam i sa sestrom obavila jedan ozbiljan razgovor u kontekstu da li je pre svega ona spremna da govori jer ne želim u ovoj priči da ja ispadam heroj - moram pre svega NJOJ da odam počast zato što je ONA ta koja je sve iznela. Meni se to samo odrazilo... I sve mi se nekako u toj 2016. skupilo i manifestovalo... Sada je to iza nas, sestra je najveći borac kog sam ikad mogla da upoznam! Mnogo je bolje nego prethodnih godina, trenutno na rehabilitaciji, još uvek otežano hoda, ali verujem u napredak medicine i njenu dobru volju i anđeosku energiju kojom zrači, da će na kraju zaista, a to je ključ svega, pomoći ljudima da izađu iz svoje zone komfora, i krenu putem oporavka”.

I poslušala ga je. Ipak, na neki drugačiji način ostala je u sportu. Zaposlena je kao tim menadžer u Crvenoj zvezdi, gde je spona između trenera i igrača, igrača i uprave, trenera i uprave, deleći iskustvo i znanje (sa) igračicama.

- Za mene je bila velika čast kada su mu pozvali jer “Zvezda” je klub u kom sam bila dve godine i rastala se od njih na divan način – na doviđenja, ne na zbogom! To mi je otvorilo vrata da se u nekom drugom svojstu vratim, i lepo se slažem sa devojkama i kompletnim timom. Prvenstvo je nedavno počelo i mi smo pri vrhu – “Zvezda” je izuzetno poznata i na svetskoj odbojkaškoj sceni. Pored toga, pre godinu dana, započela sam lični projekat – oformila svoj brend garderobe (Personal by SM), nešto što sam simbolično htela da poklonim ženama - lični osećaj prevazilaženja teških situacija. Kroz karijeru sam uvek bila uniformisana, nosila personalizovanu garderobu – bio to grb, prezime, broj na dresu, i osećala sam se posebno kada sam to obukla. Zna se šta znači kada obučeš dres reprezentacije sa grbom i svojim prezimenom, to već ima svoju težinu... I onda sam došla na ideju da napravim garderobu gde će devojke moći same da biraju način na koji će da je personalizuju. Naišla sam na jako lepe komentare i to mi je sada i primarni posao. Stekla sam poznanstva zlata vredna i shvatila da žena ženi može da bude drug, a ne vuk, i da je najlepše kada se međusobno podržavamo. Vodim se time da pod ovim nebom ima mesta za sve nas, isto kao što je u timu bilo 14 igračica, od kojih nekoliko na istoj poziciji...

Izvor: Subotica.com
Postavljeno pre 1 nedelju i 6 dana
Komentara: 2
Pregleda: 6751
Povezana vest
Povezane teme
sanja malagurski sugrađani
Komentara
0
Napiši komentar
Pošalji komentar
Dodaj grafički fajl
(do 2 MB)
    Imaš na raspolaganju 1000 karaktera
    Pravila komentarisanja
    Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove ovog Internet portala. Komentari su moderirani i odobravani u skladu sa opštim pravilima i uslovima.