SUgrađani: Predrag Petričević - "Da se ponovo rodim, isto bih odabrao"

“Život je more” – u samo tri reči uspeo je Đole Balašević da objasni suštinu, i kao na tanjiru servira esenciju oko koje filozofi glavu lome. Nepregledna pučina, vetar u leđa – ploviš, ceo svet je tvoj! A onda, sasvim iznenada, dođe bura i kao od šale prevrne tvoj mali brod... Oko tebe talasi, boriš se za dah, u glavi misao – da li ja to mogu... Ni sam ne znaš kako - isplivaš na obalu, i kreneš sve ispočetka. On je najbolji primer za to kako nas život obilato daruje, pa surovo uzima, otima. A čovek odoleva – diše, ustaje, radi i gradi (u pravom smislu te reči). I ne staje. Zaplovio je i plovi. Pliva. Buri u inat. Možda poetski uvod nije očekivan kada je sagovornik diplomirani građevinski inženjer, vlasnik velike firme i “čovek od tehnike i biznisa”, ali životni put Predraga Petričevića; pomenuti darovi, ali i nedaće koje su ga zadesile, zahtevaju priču koja je sve samo ne obična. I zahvalni smo što ju je podelio sa nama...

- Rođen sam u Prizrenu. Moj otac je kao vojno lice dobio premeštaj u Crnu Goru, zemlju svojih predaka, i tamo sam, u Danilovgradu, živeo do svog punoletstva. I deda i stričevi bili su građevinci, pa sam ja već kao dečak išao po gradilištima - to me je zanimalo, a kasnije i opredelilo: završavam Građevinsko-tehničku školu u Podgorici i upisujem Građevinski fakultet u Subotici.

Sa roditeljima i bratom je, ističe, proveo bezbrižno detinjstvo u “Dušanovom gradu”, da bi se idući trbuhom za kruhom, porodica preselila i nastanila u iznajmljenom prostoru, uz opšteprisutno siromaštvo. Sve to vrlo rano u njemu je probudilo svest da pomogne roditeljima – prvo teškim fizičkim poslovima, a potom (i) diplomom. U Suboticu je na studije, sa drugarima iz srednje škole, došao 4. oktobra 1978. godine. Tog dana se i danas dobro seća.

- Sišli smo s voza, i s obzirom na klimu u Crnoj Gori gde se i u oktobru može ići kratkih rukava, mi smo potpuno nespremni došli! U Subotici je tog dana padala ona sitna, sitna kiša... Takve vremenske uslove nisam doživeo za svojih 18 godina! Odmah smo se sastali sa društvom koje je prethodnih godina došlo tu da studira. Tada se nisu polagali prijemni ispiti i upis nije izgledao kao danas, nego pošalješ kovertu – unutra molba i diploma, i dobiješ odgovor da li si primljen ili ne. U tom periodu u Podgorici nije bilo građevinskog fakulteta, a Beograd u koji smo kao srednjoškolci često vozom odlazili na utakmice (pruga Beograd-Bar) već poznat i bar meni ne tako interesantan, pa sam predložio – hajde, da tražimo nešto drugo... I tako je došlo nas dvadesetak koji smo dole završili građevinsku školu. Nikada pre nisam imao prilike da budem u Subotici.

VOZIO “LADU”, SADA GA DRUGI VOZE - “Za vreme studija preko zadruge radili smo te iskope za “Poštu”, kada su telefoni počeli da se uvode po Subotici i okolnim mestima. Tako se, na primer, kopao kanal do Bačke Topole, a u tom periodu nije bilo mehanizacije kao danas, sve se ručno radilo. Radilo je nas desetak drugara i to je nam je donelo dobar prihod. Od tih zarađenih para kao student kupio sam svoj prvi auto – “Ladu 1006”, popularnu u to vreme”. Uz smeh konstatujemo da danas sigurno ne vozi “Ladu”: “Mene drugi voze već 20 i više godina. Toliko imam obaveza da ne bih još i to mogao. Puno kilometara prelazim...”.

Iako je od tada do danas prošlo 47 godina, nešto “od dole” ipak je poneo i nosi sa sobom, verujemo sa ponosom - crnogorski akcenat. Tako da, iako je daleko veći deo života proveo u, kako ističe, “najlepšem gradu u bačkoj ravnici”, koreni nisu pokidani - naprotiv. Kao dobar đak, i studije nastavlja sa podjednakim uspehom. A studentski dani bili su lepi i teški u isti mah.

- Diplomirao sam prvi u generaciji! A možda i ne bih završio fakultet da nisam imao sreću da me prime u tada upravo završeni studentski dom (kod Ekonomskog fakulteta). Nisam tražio vezu, niti imao protekciju, nego sam na osnovu rezultata dobio privilegiju da stanujem u domu – bio sam prvi i jedini brucaš tamo! Za to vreme - više nego dobri uslovi (sobe sa kupatilima, sa kuhinjom, velike vežbaone, čitaone...), i to mi je, iskreno rečeno, dalo povoda da se još snažnije i bolje usmerim ka cilju. Dobio sam stipendiju od opštine iz koje sam došao, a u međuvremenu, na osnovu uspeha, dobijam i tadašnju Titovu stipendiju. Praktično, mene roditelji nisu finansirali! Nisu ni imali potrebe jer sam iz tih stipendija mogao da se školujem, a kao članovi Studentske zadruge “Omladinac”, moji drugovi i ja dobijali smo dosta poslova... Pokojni Franjo Ilovac, jedan od direktora tadašneg “Ogreva”, uvek je nas tražio kada su dolazili šleperi (cementa, kreča...), da mi to radimo, istovaramo, nosimo... iz razloga što smo jako brzo odrađivali. Tu smo dosta para zaradili.

Prekidamo ga možda ne tako duhovitom, ali nadasve poznatom opaskom da Crnogorci ne važe za vredne ljude. Brojni su vicevi na tu temu. Nije se naljutio - argumentima nas demantuje.

- Ne volim da se hvalim, to drugi pričaju - da ne postoji tako vredan čovek. Naprosto, mene rad ispunjava, volim da radim! U životu sam mnogo toga napravio i zaradio, i više nemam potrebu, što se finansijskog aspekta tiče, da i sada toliko radim. Ali minimalno 15 sati dnevno se radi. I vikendima. Nije dobro i ne treba se time hvaliti, ali ja, za tih 25 godina (otkada je osnovao “SMB-gradnju”, prim, aut) ni jedan jedini dan nisam bio na godišnjem odmoru, na bolovanju! Poslednji put sam bio na odmoru kada mi je ćerka imala dve godine! Mene i moji drugari pitaju... Pre neku noć sedeo sam sa Mijom Bardićem (zajedno smo radili u “Integralu”) na jednoj košarkaškoj utakmici, i on me pita – kako, Peđa, izdržavaš?! Reko’ - Mijo, još uvek imam snage. Još uvek mi posao pričinjava zadovoljstvo. I, naprosto, to što sam ugovorio, moram da završim! Iskreno rečeno, više ne radim za novac, radim za neku, kako da kažem, slavu. A opet u građevinarstvu imate jednu vrlo specifičnu stvar - kada radite tako velike poslove, ogromne su garancije. Velika je to odgovornost jer vi prvo date garanciju kada dobijate avans pa dajete garanciju za dobro izvršenje posla, i kada završite posao, dajete garanciju... Na primer, sada na jednom poslu koji treba da završim do kraja iduće godine, narednih pet godina neko mora da sedi u firmi i prati sve to...

DEDA, TI SI OVO (NA)PRAVIO! - “O svakom novom projektu i svemu što uradim, sad i mojim unucima pričam, tako da kada prođemo kroz neki grad gde postoji naš objekat, oni kažu - ovo je deda pravio! Kad idemo auto-putem, gde sam napravio više od 20 benzinskih pumpi, i gde god prođemo, oni – deda, ti si ovo pravio! Oni su to upamtili. Oni su moja snaga i satisfakcija. To me i tera da radim. Ne u finansijskom smislu, već, jednostavno, da budem pored njih, da ih pokušam načiniti ljudima i naučiti ih da vole ovaj posao.

Imam četvoro unučadi. Moja unuka Srna još je mala, ali ima veliki afinitet prema umetnosti, onoj koja naginje ka građevini. Šta god vidi, od nekog materijala ona to i napravi! Rekao sam joj - tebe će deda da vodi u Firencu, tamo ima jedan čuveni fakultet za tu vrstu umetnosti... Nemam puno vremena, ali kada sam sa njima, učim ih da budu pre svega dobri ljudi, a kojoj će se grani okrenuti, to će pokazati vreme. Kad god imam priliku, oni dođu, obilaze gradilište - svima sam nabavio malu HTZ opremu, šlemove, vole sve da vide. Unucima kažem - reko’, nemoj slučajno da vam se desi, ako odete u kafanu, da vam neko drugi plati! Morate VI da budete kavaljeri... Deda, to si mi već sto puta rekao! – kaže Vuk, najstariji”. 

Od velikog društva, fakultet je završilo samo nekolicina. Neki su ostali u Subotici, kasnije se preselili. A on je – ostao.

- Ovde sam odslužio i vojni rok (bio tenkista). Ko ima fakultetsku diplomu, služio je 12 meseci, inače je vojni rok bio 15. Imao sam dobre rezultate pa dobio još dva i po meseca nagradnog! Kada sam završio, imao sam obavezu da se javim u opštinu koja me je poslala i i dala mi stipendiju. Otišao sam dole, čekajući taj obećani posao... Moj pokojni otac ponudio je da vrati stipendije - nisu prihvatili, ali su me oslobodili obaveze. Vratio sam se u Suboticu kao slobodan čovek. Za nepunih nedelju dana primili su me u “Integral”. To je za mene bio jedan novi fakultet iz prostog razloga što je “Integral” tada imao blizu 3.000 radnika širom ondašnje Jugoslavije - više od 100 inženjera, i od tih iskusnih ljudi moglo se mnogo toga naučiti. Naredne tri i po godine kao mlad inženjer proveo sam radeći u “Integralu”, po gradilištima. Gradio sam i dobar deo “Prozivke”, kada postajem direktor OUR-a pripreme i kalkulacije, da bih posle šest meseci odlučio da odem u privatnike.

Godine 1988. u Sopotu otvara zanatsku radnju, a ubrzo i prvo privatno preduzeće u Ljubljani. Sedište firme u Sloveniji, poslovi širom Jugoslavije, a srce u - Vojvodini! Pune dve godine putovao je na relaciji Subotica - Ljubljana, da bi, kada su se i ovde stekli uslovi, sa dva partnera osnovao “PBG inženjering”, i u tom društvu ostaje desetak godina. 

- Sednemo, rekao sam im da imam nameru da otvorim samostalno preduzeće. Podelili smo imovinu, i ja sam 14. jula 2000. osnovao “SMB-gradnju”. Punih 40 godina se bavim ovim poslom, stekao sam i uslove za penziju, ali, iskreno rečeno, posao mi ne predstavlja teret – tako je kad čovek voli to što radi. Kada bih se ponovo rodio, isto bih to radio! Kada bih imao priliku ponovo da se rodim (što ne može biti), isto bih odabrao bez odzira na to što je ovo izuzetno naporan, odgovoran posao, ali naprosto - kada se nešto voli, nema poteškoća.

POČASNI GRAĐANIN - U moru (u pravom smislu te reči) nagrada i priznanja koje je dobio, što lično, što kao preduzeće, na domaćoj i međunarodnoj sceni, izdvaja jedno koje zauzima posebno mesto (uskoro i bukvalno, u prostoriji koju namenski pravi da smesti sve što je dobio). “Zvanje Počasnog građanina Subotice (2025) predstavlja vrh svega postignutog! Nisam rođeni Subotičanin, ali kako sam došao te daleke ‘78. godine, osetio toplinu ovog bačkog podneblja, bačkog tla, tako je i dan danas. Nuđeno mi je i imam prostora da se preselim, ali nikada nisam otišao. Ovde sam i tu ostajem. To sam sebi zadao za cilj i toga se pridržavam. Svojim skromnim doprinosima najlepšem gradu u Bačkoj pokušavam da vratim makar delić onoga što je Subotica pružila meni i mojoj porodici. To ću činiti sve dok budem hodao subotičkom kaldrmom, a trudiću se i učiniti sve što je u mojoj moći i mogućnosti da mojih četvoro unučića nastave isto na način kako je to njihov deda činio”.

Igrom slučaja (ili nečim drugim!), danas je vlasnik objekta u kojoj je bila kasarna u kojoj je služio, kao i dela “Integrala” – prvog preduzeća u kojem je radio, a koji kupuje u postupku privatizacije 2004. godine. Na toj lokaciji danas se nalazi sedište “SMB-gradnje” (“Odatle krećemo i tu se vraćamo. Tako će i ostati” - naglašava).

- Na tri različite licitacije kupio sam Betonjerku, Mehanizaciju i Izgradnju. Ponudio sam najveću cenu jer sam imao viziju - ako kupim tu firmu koja je imala veliki renome u bivšoj Jugoslaviji, zahvaljujući tome počeću da dobijam velike poslove. To se i ostvarilo. Kada sam kupio deo mehanizacije, zatekao sam pet-šest kranova, sada ih imamo preko 40! Puno sam uložio u opremu, mehanizaciju... Privatizacija je pojam koji ima negativnu konotaciju, puno firmi su biznismeni kupovali i upropastili. Ja sam te tri firme kupio da ih uvećavam, da ih modernizujem, što sam i uradio. Nikog nisam otpustio. Mnogi su već bili u godinama, svi su dočekali penziju. Trenutno, od tih starih kadrova, imam još nekolicinu koji rade kod mene. Zanimljivo je da naši, subotički radnici, ako ne vide toranj Gradske kuće, ne žele da idu na teren! (smeh) Zato u firmi imamo nepisano pravilo da na gradilišta koja su udaljena do 50 km za radnike organizujemo prevoz, vraćamo ih kući, i oni to ne smatraju terenom. Za sve što je preko te kilometraže, i nerentabilno je putovati, uzimam ljude sa strane.

ĐURĐEVDAN I VIDOVDAN - Ako ćemo u njegovoj priči (po)tražiti simboliku datuma, krenućemo od Đurđevdana – rođen je na taj dan (6. maja 1960). Važnost ovog datuma potvrđuje se i drugi put kada je opet 6. maja, ali 1982, diplomirao. Nažalost, dan sa snažnom simbolikom u istoriji srpskog naroda, Vidovdan - odneo mu je sina... 

Danas “SMB-gradnja” ima 200 ljudi stalno zaposlenih, dok na svim aktuelnim projektima broji više od 2000 angažovanih radnika. Samo u Beogradu rade (na) više od 400.000 kvadrata raznih odjekata (Klinika “Tiršova 2”, sedam objekata na “Expo”-u...). Evidencija koju vodi pokazuje da se od te 2000. godine “SMB-gradnja” približava cifri od tri miliona kvadrata izgrađenih objekata! Od tog broja 80 posto je van Subotice. Uz osvrt na vreme u kojem živimo i aktuelnu (političku) situaciju, pitamo ga kako se nosi sa kritikama koje dođu do njega - što javnim, što tajnim.

- Iskreno rečeno, ja nemam tog nekog pritiska. Ne volim da se slikam, za mene je slikanje dela i objekata koje radim. Ta reklama je meni dovoljna. Prisutan sam na svim objekatima, non-stop sam na gradilištu, u svakom momentu znam koliko ima prisutnih radnika. Ja sam tamo šest dana. Petak uveče kasno vozač dođe po mene i onda ovde u Subotici imam sastanke sa inženjerima koji vode poslove u ovom okruženju, a u ponedeljak ujutru sam na radnom zadatku. Kada završim sve ovo u Beogradu, namera mi je da tu, u Subotici, na lokaciji prve kasarne, napravim jedan, da kažem, novi grad: otprilike 1200-1300 stanova. Pri kraju smo tih projekata...

Što se zgrade Narodnog pozorišta tiče, dodaće da je njihov deo završen: “Sve je gotovo, sve funkcioniše”. Ono što koči otvaranje jeste pitanje (budućeg) održavanja objekta koji, primera radi, ima samo ugrađenih 3600 rasvetnih tela...

Svom gradu ove godine poklonio je Park mladih u ulici Petefi Šandora. Ne želi da se hvali, zato preuzimamo odgovornost na sebe kada pominjemo i pravoslavne hramove koje je pomagao i džakove cementa koje je podelio kada neko zakuca na vrata... Tu, kaže, neće stati (“Dok budem bitisao”). Za to ima i poseban razlog. Po prirodi emotivan (svedoci smo suza koje su potekle i na javnom mestu, onih muških, najtežih), uz česte pauze kada se glas gubi, podelio je sa nama priču o svom najvećem gubitku. Detaljnu i toplu, iz koje prenosimo fragmente. Javnost zna da je prošle godine izgubio sina (Miroslav Petričević). Na godišnjicu njegove smrti gradu je poklonio park kod Gimnazije, a sada je urbanistima zadao da rade i drugi projekat – uređenje parka preko puta Sinagoge. Namera mu je da 28. juna iduće godine i taj park otvori. U međuvremenu osniva i fondaciju koja nosi ime njegovog pokojnog sina, sa ciljem da pomaže dobre đake i studente. Ime Miroslava Petričevića neće biti zaboravljeno. Kada je otišao, imao je svega 36 godina. Završio dva fakulteta – jedan u Americi (bankarstvo, finansije), gde je prvobitno  imao nameru i da se ostane – čekao ga je i posao. Iako je i kao srednjoškolac i tokom studija učio isključivo ruski jezik, otac kupuje avionsku kartu i bez znanja engleskog jezika sam odlazi u Čikago, kako bi pokušao da nagovori sina da se vrati kući. Uspeva u tome, sin se vraća, preuzima deo firme.

- On mi je bio sprega i spona za sve investitore iz inostranstva. S obzirom na to da je fantastično govorio engleski jezik, pisao je te dopise, preporuke, ponude, išao na pregovore, i ta priznanja koja smo dobili kao firma, dobijao je i on lično.

DAO SI KUĆU MUZIKANTU! - “Nakon porodične tragedije prestao sam da idem po kafanama. Voleo sam taj boemski život, davao dosta novca muzici... To je bio neki moj ventil u celom ovom poslu. Supruga mi kaže, u šali - dao si jednu kuću muzikantu! Nije mi žao i nikad ne žalim, ali prestao sam, i dao sebi zadatak da ću dok god budem živ, svake godine nešto da poklonim Subotici...”.

Oženio se Subotičankom, dobili su sina Alekseja. A onda...

- Toga dana došao sam iz Beograda neplanirano, dan ranije. Ni ja ne znam razlog, neka intuicija, šta li je... On je video vozača u kolima, zove me, kaže - doći ću malo kod tebe. I dođe u stan, sa malim Aleksejem. Neću te dugo zadržavati, kaže, ja bih da popijem sa tobom jednu čašicu rakije. Popričamo, popijemo. On ode kući, videćemo se sutra... Oko ponoći zove snajka - Miroslavu je pozlilo. Obukao sam se, odjurio. Hitna pomoć, reanimacija... Nisu uspeli...

Mlad čovek, nikada pre bolestan, umro je od srca. “Veliki udarac za nas, za porodicu, za posao, za firmu” – prozboriće. Gubitkom sina, u preduzeću ostaje prazno mesto čoveka od poverenja, ali sve poslove koje je sin ugovorio, otac je odradio. Reč je reč, a tuga je tuga. “Preko dana je lakše, ali kada dođe veče...” – iskren je. Ako je uteha (a jeste) vrlo brzo po gubitku sina dobio je još jednog unuka jer je snaja bila trudna u trenutku muževljeve smrti. Novak neće upoznati oca, ali tu je (bar) deda... Naš sagovornik ima ćerku, diplomiranog građevinskog inženjera, koja takođe ima dvoje dece. I, naravno, tu je supruga koju pominjemo na kraju, ali po zaslugama joj pripada prvo mesto. I to (se) ne krije.  

- Ona je Subotičanka, upoznali smo se za vreme studija. Ona je verovatno glavni faktor zbog kog sam se opredelio da ostanem tu i radim. Zahvaljujući njoj, svi ovi uspesi su i  bili mogući, jer je ona uzela žrtvu na sebe da decu školuje, vaspitava. Ja sam bio po terenu, prihvatila je taj način mog života, koji i nije baš primeren za jednu porodicu, žrtvovala se za sve, sada to isto čini i sa unučadima. Nikada mi nije prigovorila, dugo smo u braku i to je neraskidivo.

I za sam kraj, da otkrijemo šta krije naziv “SMB gradnja”, a nema veze sa sivo-maslinastom bojom: ćerka – Snežana, sin – Miroslav i supruga – Biljana. Mnogo više od slova...