SUgrađani: Pal Žiga - "Neki kažu - ti si lud, ali meni taj adrenalin treba!"

Na razgovor dolazi baš kako smo ga zamišljali: kravata, elegantan kaput, a pod miškom - kutija sa violinom. Napolju pozira bez nje. Njemu sme da bude hladno, ali violini ne! I dok otvara kutiju (sve sa meračem vlažnosti vazduha) i pokazuje dragoceni instrument, saznajemo da je cena oko hiljadu evra, ali “ona što sam nasledio od dede koji je na njoj svirao 40 godina, vredi puno više...”. I dok se njena vrednost u novcu još i može izmeriti, ona nematerijalna - neprocenjiva je. Saznajemo da je trenutno na maloj popravci, pa Pal Žiga, dedin naslednik, profesor violine u Muzičkoj školi u Subotici, predsednik i koncert majstor Subotičke filharmonije, trenutno koristi ovu drugu, zamensku. I osim što bukvalno čeka njenu popravku, željno iščekuje da se, i u metaforičkom smislu, popravi vreme u kojem smo se obreli, situacija koja je i njemu i kolegama stopirala zakazane nastupe, poremetila planove i otkazala gostovanja. Susreti sa publikom čekaju neka bolja vremena, a mi se, sadašnjici u inat, selimo u – prošlost. 

-    Tatini su iz Subotice, a mamini iz Sente. I jedan i drugi deda svirali su violinu, a ja sam je nasledio od dede sa mamine strane i već 25 godina sviram na njoj! Ta violina pratila me je skoro čitav život! Proputovala je svet sa mnom, bila u Italiji, Nemačkoj, Norveškoj, Španiji... Slušajući i gledajući dedu, bilo je očigledno da ću i ja da sviram, a tome je doprinelo i to što su u mojoj porodici skoro svi bili muzičari! Otac je svirao klarinet (40 godina radio u Narodnom pozorištu), i jedan i drugi deda bili primaši pa smo svakodnevno slušali nastupe kod kuće! Ni jedan ni drugi deda nisu bili obrazovani, ali muzika im je bila u krvi – od klasike do ciganske muzike, sve se sviralo!

Preci bi danas sigurno bili ponosni na unuke koji su talenat nadogradili i krunisali diplomom.  

-    Moj rođeni brat Jožef Žiga (stariji osam godina) akademiju je završio u Beogradu, a ja u Novom Sadu. Već više od 20 godina živi u Nemačkoj i radi kao koncert majstor. Vrhunski je violinista! I ja sam razmišljao o tome da odem, ali oženio sam se, dobio decu, i to odmah menja perspektivu. Nisam želeo da ja odem, a moja deca ostanu ili obrnuto. A ruku na srce, volim i ovaj grad, Muzičku školu, Filharmoniju... Ja sam, iskreno, jako vezan za sve - i za grad i za ljude i za stvari – jednostavno, takav sam čovek!

DRUGARI - DOK NE ZASVIRAJU - Dok hvali bivše i sadašnje učenike, objašnjava: “Tako funkcionišem – ako ne sviramo, mi smo drugari! Kad počnemo da sviramo, to se pretvori u stvarno ozbiljnu stvar i onda već nema šale! Očekujem puno od svojih đaka. Naravno, neki su za to, neki nisu, talentovani više, manje, ali ja se brinem i o jednom i o drugom, nema razlike”.

Sin svira violinu kod oca u klasi, a ćerkica flautu kod Kristine Molnar. Imaju 12 godina - blizanci su. I baš kao što je danas Muzička škola u Subotici neodvojivi deo njihovog odrastanja, tako je ostavila i ostavlja snažan pečat na život njihovog oca.

-    Ja sam bukvalno odrastao u toj školi! Od svoje pete godine sviram violinu (kod prof. Tibora Pekara). Onda –akademija (kod profesorke Irine Jašvili), vojska, i evo me opet u istom gradu i u istoj ustanovi! Počeo sam 2004. godine, a već sledeće primili su me za stalno. Kada bolje razmislim, otkad znam za sebe, čitav život sam u toj zgradi, i nosim prelepe uspomene iz detinjstva, vezanih za takmičenja, koncerte, saradnju sa drugim muzičkim školama...

NASTUPI KOJI SE NE ZABORAVLJAJU - “Stadion malih sportova - filmska muzika i dirigent Elvira Husar. “Karmina Burana” u Hali sportova, pred 3.000 ljudi (a imamo sjajnu, obrazovanu publiku!). Povodom stogodišnjice Filharmonije – Bramsov koncert za violinu; Betovenov violinski koncert u Franjevačkoj crkvi, pa saradnja sa Baletskom školom “Raičević” – Letnja pozornica na Paliću. Baš veliki užitak!”.

Prekidamo ga pitanjem koje se odnosi na one ne baš toliko lepe, ali relativno nedavne događaje koji su obeležili jedan period u životu Muzičke škole u Subotici.

-    Epizoda sa bivšom direktoricom, sa kojom smo imali dosta problema i nesuglasica, sada je prošlost i poslednje četiri godine situacija je normalna. U svakom slučaju, mi smo obrazovani i civilizovani ljudi i možemo na lep način da se dogovorimo oko nekih problema. U suštini, mislim da je to bio jedan od  najtežih perioda što se nas, zaposlenih, tiče, jer trebalo je da se izborimo sa nekim nebitnim, a nama velikim problemima koji su nas zadesili.

HVALA, TATA, (I NA) ŠAMARIMA! - “Rekli su mi da imam specifičan stil oblačenja – zavisi od raspoloženja, volim i odelo, ali i iscepane farmerke! To potiče još iz doba kada sam bio mali - bili smo jako siromašni i puno toga nismo imali. Oduvek sam želeo ovakve patike, onakve trenerke, ali nisam ih mogao dobiti. Otac mi je uvek govorio – sine, ne brini, samo vežbaj pa ćeš imati! Toga se setim. Mogu da se zahvalim ocu što sam toliko borben, ne predajem se. I u najgoroj situaciji pokušavam nešto da uradim! I zato – hvala, tata, što si bio tako strog! Čak sam dobio i nekoliko šamara od njega, ali da nije bilo tako, verovatno bih drugim putem krenuo… Ipak, ja nisam takav – u životu nisam ruku digao na dete. Po neki put vičem – nemoj, šta radiš, ovo, ono, ali to je već nešto drugo…”.

Trenutno, kao nastavniku i profesoru, najveći problem i izazov je – onlajn nastava.

-    Onlajn nastava u muzičkoj školi, posebno sa mlađom decom, nemoguća je! Mislim da je to gubljenje vremena, i za decu i za nas. Mi moramo biti tamo da ispravimo tu decu, da namestimo njihove ruke, budemo pored njih... Delimo im savete da uvek moraju da se slušaju, rukice da nameštaju i da ako nije problem, da neko od roditelja bude tamo sa njima dok vežbaju, jer oni ipak mogu da im obrate pažnju na greške, tako da ja i roditeljima objašnjavam. Naravno, sa starijim đacima je lakše raditi onlajn, ali sa početnicima, odnosno sa najmanjim uzrastom, stvarno je jako teško. Suština našeg rada je da budemo tu za decu i da ih učimo - ne samo teoriji, nego i praksi – da osete kako je uživo na koncertima, da se naviknu na taj strah i stres koji i mi dan danas imamo, ali kao stariji možemo da ga savladamo. Ne radi se o tome da nam drhti ruka ili noga, ali…

I nadovezuje se:

-    Obožavam izazove! Proteklih pet godina na mojim resitalima, solo koncertima, uvek biram program od kojeg se plašim! Neki kažu - ti si lud, ali meni taj adrenalin treba! I taj izazov mi treba i zato sam i odsvirao neke stvari koje nikad nisu…To mi je posebno drago, ali koštalo me je i zdravlja zato što stradaju ruke, zglobovi, kičma... Išao sam na lečenje, rehabilitaciju, i hvala bogu, došao sebi - ruke mi sad funkcionišu kako treba. Ali bile su to stvarno jako zahtevne kompozicije za koje sam pored posla i drugih obaveza, morao da vežbam i po pet, šest sati dnevno. To publika ne zna. Kažu - ti si muzičar, tebi je lako, odeš i odsviraš! Ne funkcioniše to tako. Oni ne znaju tu pripremu pred koncert – svako treba da pogleda svoju deonicu, kod kuće SAM da izvežba i tako sedne u orkestar. Kao kad fudbaleri imaju trening, a posle će otići da trče u Dudovu šumu! Ili rvači ili bokseri. Sportisti i mi smo neka slična branša – i mi moramo da treniramo. Naša profesija nije takva - završio sam školu, znam sve. Ne! Ni pola stvari ne znaš posle škole. Sve je iskustvo.

GARDEN KVARTET - Prva violina i osnivač “Garden kvarteta”, koji postoji već 12 godina, podršku danas ima u kolegama: Tamašu Kišu (viola), Slobodanu Stefanoviću (druga violina) i Viktoru Molnaru (čelo).

A dragoceno iskustvo pružila mu je i Subotička filharmonija, na čijem je danas čelu. Ali, kako to već biva, put nije bio lak…

-    Imao sam 13 godina kada sam prvi put seo u Subotičku filharmoniju. Toliko sam bio pogubljen (to je bilo nešto stvarno novo za mene), da sam svirao katastrofa! Nisam znao gde sam - toliko sam bio uplašen! Naravno posle, na drugim nastupima, bilo je manje teško… Tu sam odrastao. I mnogi poznati i veliki muzičari odrasli su ili napravili prvi korak u Subotičkoj filharmoniji i zato je vredno boriti se za nju. Mi smo Subotičani i ovo je subotičko blago, ne tuđe. I zato ga treba sačuvati po svaku cenu! I moje kolege se u potpunosti slažu.

Iako je situacija teška, ova institucija i dalje postoji i ponosno grabi 113. godinu… Bilo je velikih planova, ali pandemija ih je poremetila.

-    Prošle godine potpisao sam ugovor o sponzorstvu sa “Parma rekordom” iz Amerike. Morali smo nekako da se snađemo, velike projekte imali u planu, dobili pozive iz Amerike, Kine, Mađarske… ali sve je otkazano. Pozvali su me da održim solistički koncert u Španiji i Zagrebu. I to je propalo, ali pokušavamo da funkcionišemo, imamo probe. Kada se još moglo, održali smo i humanitarni koncert za malog Olivera, nastupili u Franjevačkoj crkvi i u Kanjiži. Razmišljao sam o tome kako bih mogao da dovedem Filharmoniju do tog nivoa da postane zvanični orkestar Subotice i radi za grad, crkvu i pozorište, odnosno da obavlja funkcije kao nekad što je obavljala. Potrudiću se da to ostvarim zato što dobri muzičari, talentovana deca, završe studije i šta će u svom gradu kada nema posla?! Ako stvorimo profesionalni orkestar, naša deca imala bi razlog da se vrate kući! Taj orkestar bi mnogim ljudima pomogao, a zamislite samo predstavu sa simfonijskim orkestrom! Ne pušta se muzika, nego živi ljudi sviraju! Doživljaj duplo veći.