SUgrađani: Oto Sekereš - “Kada se priroda budi, moramo i mi biti budni!”

Njegov posao je, kaže, rat u kom ne može da pobedi. Ali to ne znači da je izgubio veru u to da nešto može nešto da (se) promeni. Ustaje u cik zore, odlazi među ptice, među biljke, gazi zemlju i vodu; bori se na svoj način – znanjem i brigom, rečju i delom, ne oružjem. On je prvi bedem zaštite, čuvar zaštićenog područja, zaljubljenik u ptice i njihov vrstan poznavalac; onaj koji prirodu brani od ljudi, od sebe, od nas. U ovoj borbi sa vetrenjačama čovek je na gubitku jer, naglašava naš sagovornik Oto Sekereš, inženjer zaštite životne sredine i licencirani ornitolog, “priroda može bez nas, ali mi bez nje ne možemo”. A kada to shvatimo, da li će biti kasno? Ili je kasno – već?!

-    Priroda je od strane politike smatrana za nešto što sprečava razvoj i ekonomiju. Ali mi, zaštitari, razmišljamo dugoročno, misleći da jedino priroda može da pomogne čovečanstvu. Da bismo živeli kvalitetan život, mi prvenstveno moramo da imamo ogroman biodiverzitet oko sebe. Ali se ponašamo neodgovorno, istorišćavamo zadnje resurse, ne razmišljamo o budućim generacijama… Svet ne ide u dobrom pravcu, ali malo ili niko je u mogućnosti da utiče na to. A taj pojam “kvalitetan život” mnogo je komplikovanija stvar, jer džabe nam pare, ako ćemo sve to posle trošiti na lekove! 

NE LOMITE MI BAGRENJE… - “U vreme kada je ovde bilo puno migranata, bilo je jako teško raditi na zaštićenom području. I opasno. Čak su i pucali na nas, ali ne bih sada o tome… U nekim slučajevima ceo naš rad i trud gubio je smisao jer su ti ljudi kršili zakon, ulazili u strogozaštićene zone i tamo kampovali – lomili drveće, ilegalno lovili i ostavljali puno smeća”.

Iako smo, kako ističe, daleko od toga da se sve(t) preokrene u dobrom pravcu, to ne znači da je od borbe odustao. Naprotiv. 

-    Mogu da radim, mogu da doprinesem. Zato, pored redovnog posla, organizujem i edukativne programe i bavim se istraživanjem u oblasti zaštite prirode, kako bismo prikupili što više informacija i podelili ih sa lokalnim stanovništvom. Otkada smo počeli te aktivnosti, vidim i zainteresovanost omladine, sve se više razmišlja o tome… U suštini posao čuvara zaštićenog područja je kompleksan i zakonski regulisan (polažemo ispit) i obuhvata sledeće: od edukacije da praćenja stanja na terenu, komunikaciju sa lokalnim stanovništvom - korisnicima prostora, do samog čuvanja prirodne vrednosti na terenu. Najveći procenat posla podrazumeva monitoring i posmatranje zaštićenih vrsta – tu ne mislim samo na ptice, već i na biljke, životinje, čak i staništa. Sedište mi je negde u prirodi - naša zaštitna područja su u okolini Subotice (Palićko jezero, Ludaško jezero), u opštini Kanjiža (Kanjiški jaraši)… Pokrivamo ukupno 12.500 hektara zaštićenog područja. 

VRATIĆE SE RODE - “Imam više od 50 objavljenih publikacija, tekstova u ornitološkim časopisima, i nekoliko izdatih knjiga. Priznanja nisam dobio, ali priznanje mi je kada vidim rezultat nekog programa ili projekta u zaštiti. Lepo mi je videti ptice na terenu koje vraćamo nazad. I kada od ljudi koji žive u prirodi (ovčari, čobani) čujemo da su ponovo počeli da viđaju ptice (a mi ih zaštitili) kojih se sećaju da je bilo 70-ih godina pa su nestale. A sada se vraćaju. To mi je drago, to je najveće priznanje - od strane prirode. I dokle to imamo, dotle nas to drži da nastavimo”.

Kao čuvar zaštićenog područja JP “Palić Ludaš” (već punih 26 godina), nadležan je (i) za takozvano IBA područje (Important Bird Areas) koje zahvata krajnji sever Bačke uz granicu sa Mađarskom, uključujući vredne ornitološke lokalitete (značajano za gnežđenje, migraciju i delom za zimovanje ptica). Nakon napomene da smo do sada u rubrici imali samo jednog gosta – ornitologa (Ištvan Hulo) od sagovornika saznajemo da ih je u celoj Srbiji maksimum 70 (licenciranih ornitologa – “prstenovača”), od toga samo 30 aktivnih. 

-    Subotica je prilično interesantna sa te strane zato što su nam blizu zaštićena područja, i puno se radi na edukaciji, tako da nas ovde ima minimum desetak, ali ne bavi se svako profesionalno ovim poslom. Nije tu samo polaganje ispita u pitanju, čovek u ovo treba da uloži puno truda i vremena, da (na)uči.  I ljubavi, naravno. Tako počinje. Bez toga nema. Ja sam od malih nogu bio zaljubljen u ptice! Uvek su mi privlačile pažnju. I kada sam čuo da na Ludaškom jezeru, u sklopu JP “Palić Ludaš” i Ekološkog društva “Rihard Čornai”, postoji ekološko-edukativni kamp, odmah sam se prijavio. Počeo sam kao jedanaestogodišnjak, i od tada, bukvalno, svake godine boravio u tom kampu - tema je bila opšta ekologija, biologija, različite vrste edukacije, a mene je najviše zanimala ornitologija - ptice. 

LET JE SLOBODA, ALI… - “Šta me je privuklo pticama? Gde one lete, kako su slobodne celim svojim životima… A onda dete nauči da neke lete u Afriku pa posle sazna da ljudi pucaju na njih, ugrožavaju ih na sve moguće načine - da jako puno njih strada od intenzivne poljoprivrede, od trovanja… To me je nekako nateralo da se fokusiram prvenstveno na zaštitu ptiica. Otkad radim kao čuvar, svestan sam toga da bez zaštite staništa ne možemo da radimo zaštitu nijedne vrste. Znači, mi primarno moramo da zaštitimo njihova staništa, da bi imale prostor za život”.

Kao i svaki dečak, pokazuje interesovanje za loptu i sport, ali ljubav prema pticama bila je jača od svega. Iako se niko u porodici nije bavio poslom koji ima bilo kakvih dodirnih tačaka sa njegovim danas, porodica je stanovala daleko van centra grada, automobila i asfalta, a deda i baka imali kuću u Bajmoku, gde je provodio vreme za dugih letnjih raspusta – u dosluhu sa prirodom. I pre nego što je završio srednju školu (tadašnji “Lazar Nešić”), polaže ispit za prstenovanje i praćanje migracija ptica, da bi u Budimpešti studirao na “Sent Ištvan” univerzitetu i stekao zvanje diplomiranog inženjera zaštite prirode. Jedan je od osnivača Udruženja prirode “Riparia” – podatak koji sa ponosom ističe. 

-    Počeli smo 1999. godine – jedna mlada ekipa (do tada članovi Društva “Rihard Čornai”) odlučila je da napravi novo civilno društvo. Bili su tu: Gabor Pap, Balint Megađa, Florian Horvat, Ferenc Marton, Boris Hardi, Ivan Pinkava (sada u Nemačkoj), Robert Rafai… Svi smo u dobrim odnosima i dalje sarađujemo. Totalno smo različiti što se tiče načina života i razmišljanja, ali povezale su nas – ptice, samo ptice! Imali smo zajednički cilj, a to je zaštita prirode i zaštita ptica. 

“Riparia” nastavlja tradiciju ornitološkog, odnosno ekološko-edukativnog kampa na Ludaškom jezeru, edukujući između 200 i 300 dece godišnje na godišnjem nivou. Međunarodni kampovi koji se organizuju od sredine jula do kraja oktobra, i, između ostalih, okupljaju veliki broj mladih iz Subotice i okoline, predstavljaju samo jedan segment njegovog angažovanja.

-    Što se tiče zaštite ptica, ogroman trud uložili smo u zaštitu kolonija galebova i čaplji na Paliću i Ludašu. Treba da znamo da na Paliću imamo jedino gnezdilište za crnoglavog galeba, i njima svake godine treba pripremiti odgovarajuće lokacije za gnežđenje. Ja sam koordinator za zaštitu modrovrane u Srbiji, i to ne samo u regiji, nego u celoj državi. To je ptica od koje je, kada 2000. godine rađen veliki monitoring, popis ptica u Srbiji, nađeno samo 15-20 parova, pa smo 2003. kroz Udruženje započeli aktivnu zaštitu ove vrste koja je specifična po tome što je takozvana sekundarna dupljašica, što znači da ne pravi sama sebi duplje, nego zauzima od velikih detlića. Počeli smo postavljati veštačke kućice, i u međuvremenu su nam se pridružile i institucije i civilna društva, tako da sad imamo 15 regionalnih grupa koje rade u zaštiti ove ptice. Broj parova podigli smo na preko 600!

NE BUDITE PTICE - “Prošli su praznici, pucalo se, moram da kažem da petarde jako loše utiču na ptice. Plaše ih. Problem je u tome što se to dešava uglavnom noću, a o pticama treba da znamo da se one (pevačice) noću ne kreću. Osim sova, ptice noću spavaju. I ako se uplaše od petardi, odlete, i mogu da udare u bilo koje objekte jer ne vide dobro. Često se desi da stradaju od sudara sa električnim žicama. Mislim da bi, ne samo ja, već puno ljudi zabranilo petarde – i oni koji imaju kućne ljubimce takođe su protiv…”. 

Na IBA području Subotička pustara i jezera danas ima 265 vrsta ptica (od 350 koliko ih ima u Srbiji) – ljubav i izazov za svakog zaštitara - ornitologa.

-    Nekada sam puno spavao u prirodi, i sada se desi da prespavam u šatoru. Čuvar ne radi od sedam do tri, već i popodne i noću - moramo se prilagoditi prirodi. Kada se priroda budi, moramo i mi biti budni da bismo mogli da saznamo što više o onome što želimo da zaštitimo. Ustajem rano, sa zorom, leti u četiri. Ptice su aktivne otprilike do devet sati, posle toga i one odmaraju, i tek kasno poslepodne počinju ponovo. 

I sam je našao mir daleko od gradske vreve, na jednom salašu na Makovoj sedmici, smeštenom bukvalno na granici zaštićenog područja.

-    Imamo veliki plac, skoro tri hektara. Pašnjak. Momentalno držimo ovce i pse, a ranije smo imali svašta - od konja do magaraca, živine, zečeva, svinja, mangulica… I zato je bilo (pre)puno posla - teško može da se usaglasi sa mojim poslom koji podrazumeva da stvarno nemam radno vreme, nego kad mi zvoni telefon, ja idem! Ali tako sam i prihvatio - daću sve od sebe. Desi se da čovek već u četiri sata ode od kuće i ne zna kada će se vratiti, da li će još istog dana stići... A pošto ne želimo ostati bez životinja, sa ovcama je lakše – pašnjak nam je ograđen, one su puštene, samo vode da im damo… Imamo i baštu koja nije tako zahtevna, trudimo se da sami proizvodimo hranu. 

SA TRI MESECA U ŠATORU! - “Oženjen sam Subotičankom, supruga je zaposlena u Pozorištu “Deže Kostolanji”, kao  administrativni radnik. Delimo ista uverenja, apsolutno isto razmišljamo, volimo prirodu i često boravimo zajedno u prirodi. Trudili smo se i sina tako da vaspitamo - Levente ima 27 godina i takođe je čuvar zaštićenog područja. Po struci se inženjer poljoprivrede, a zanimljivo je da je imao svega tri meseca kada je prvi put došao sa nama u kamp i spavao u šatoru! Dok god u školi nisu zahtevali da se domaći radi preko interneta, mi u kući nismo imali kompjuter. Danas se bavi i planinarenjem, a od osme godine je mojim aparatom krenuo da fotografiše prirodu i to mu je ostao hobi do danas - osvajao je i nagrade."

Na njegovom imanju mesto su, naravno, našle i ptice, ali ne u - kavezu. 

-    Kada smo kupili salaš, oko kuće su sve bile njive, a mi smo se potrudili da napravimo šumicu, zelenu površinu. Zasadili smo drveće, voćke, što više vrsta vrsta i ostavljamo da raste prirodna vegetacija – da bude dobro i za insekte i za ptice. Tako da se znatno povećala populacija, ne samo ptica, već prirodnih retkosti – u dvorištu imamo i zaštićene guštere, čak i zmije. Da li se plašim zmija? Apsolutno ne, i one su deo lanca israne, imaju značajnu ulogu. I nikad ne koristimo pesticide, herbicide, već postavljamo adekvatna mesta za gnežđenje ptica koje će sakupljati insekte u bašti i tako napraviti ravnotežu. Mi prihvatamo taj stil života - ne želimo sav prinos nama. Meni ne smeta ni kad dolazi vuga ili bilo koja ptica i pojede nešto trešanja i višanja sa drveta. Ima i njima, ima i nama. Ja to tako shvatam i ne krivim nikog - svako ima svoje zahteve i živi kako hoće. Cenim kulture koje su ostale bliske prirodi i žele da žive u skladu sa prirodom, a ne da iskorišćavaju prirodu. Mislim da je održivi razvoj jedini pravi, onaj koji podrazumeva da ne uništavamo sve resurse oko nas, nego uzimamo samo onoliko koliko nama treba - skromno.