Komentara: 3
Pregleda: 2977

SUgrađani: Olga Kovačev Ninkov - "Vaša ćerka ima umetničke vene!"

08.05.2022. u 14:00h
Izvor: Subotica.com
SUgrađani: Olga Kovačev Ninkov - "Vaša ćerka ima umetničke vene!"
Zatičemo je na radnom mestu, u jeku priprema za mnogima omiljenu manifestaciju Noć muzeja. U Gradskom muzeju uveliko je dan, i ona je okružena predmetima, slikama, garderobom, nameštajem... iz perioda istoricizma – izložba koju priprema. I dok prošlost, kao stranica stare knjige, izranja i budi se pred našim očima, posmatramo je kako se, kao vešta domaćica u kuhinji, snalazi sa eksponatima – još malo tajnog začina i eto ti čarolije! Svedočićemo toj magiji u Noći muzeja, 14. maja, a do tada se sa muzejskim savetnikom Olgom Kovačev Ninkov, doktorom istorije umetnosti i etnologom, dotičemo i nekih drugih, ličnijih tema...

- Završila sam Srednju muzičku školu u Subotici, na odseku za klavir. Sećam se, moja draga profesorica Marija Sekelj (tada Henjel), rekla je mojoj mami – vaša ćerka ima umetničke vene! Ja sam joj bila prva generacija, tek je stigla iz Beograda sa akademije i, između ostalih, dobila i mene. Jako dobar pedagog, izuzetan čovek, i mogu puno da joj zahvalim, kao i profesorici Gabrijeli Egete, i drugim profesorima, naravno. Muzička škola, tada kada sam ja u nju išla, a verujem i sada, bila je poseban svet, oaza za ljude kao što sam ja, koji imaju te, kako profesorica kaže, umetničke vene. Iako smo i ona i ja znale da nisam talentovana za klavir, znala je to da ću tamo dobiti tu vrstu obrazovanja i senzibilitet koji mi odgovara. Muzičku školu ne završavaju samo deca super talentovana za muziku. Ona je škola klasičnog osnovnog obrazovanja za ljude koji imaju afinitet ka raznim umetnostima.

ISTORICIZAM U BAČKOJ - “Povodom Noći muzeja koleginice Ljubica Vuković Dulić i Žužana Korhec Pap i ja, pripremamo izložbu “Istoricizam u Bačkoj – Subotica”. Istoricizam, iz aspekta umetnosti, obuhvata drugu polovinu 19. veka, i zato ćemo u prostoru Muzeja izložiti predmete iz tog perioda (slikarstvo, primenjenu umetnost, vajarstvo, štampani materijal, fotografije...). Izložba je deo međunarodnog projekta prekogranične saradnje, u kojem su učestvovali i učenici srednjih škola u Subotici. Konkretno, haljine su izradile učenice tekstilnog smera Hemijsko-tehnološke škole, a učenici gimnazija “Svetozar Marković” i “Deže Kostolanji”, Srednje muzičke škole i studenti Učiteljskog fakulteta, učestvovali su izradom filmova”.

Taj afinitet (ali i geni - stric koji se bavio muzikom, sestra od tetke koja izuzetno crta, mama talentovana za pisanje...) odveo ju je i u Budimpeštu, gde na Filozofskom fakultetu, u okviru dvopredmetne nastave, studira istoriju umetnosti i etnologiju.

- I danas tvrdim da možda ima ljudi koji već u svojoj desetoj godini znaju šta će raditi celoga života, ali velika većina – ne! Konkretno, mene je sudbina usmeravala, neke situacije, ljudi... Volim da radim ono čime sam korisna zajednici, to mi je uvek bilo važno, da znam da ću biti od koristi. Srećna sam što imam tu privilegiju da se bavim zanatom za koji sam i školovana. I pri tome da radim u svom rodnom gradu. To je velika stvar za jednog društvenjaka. Možda je nekom ko se opredelio za prirodno-matematičke nauke, svejedno gde će da sedi za kompjuterom, ali kod društvenih nije samo nauka u pitanju, tu moraš malo i emocija da uneseš... Jako sam želela da se posle studija vratim kući, to mi je bila opsesija. Imala sam utisak da to što sam naučila, moram da vratim svom gradu.

JA SAM TA GENERACIJA - “Ja sam ta generacija (više ih je bilo naravno) koje su aktivno odlazile u pozorište, bioskop... Školovali smo se na tim predstavama, filmovima. Petkom i subotom prvo bioskop, posle pozorište - sećam se tih crvenih zavesa, mirisa dasaka i sale za odmor između dva čina. To je bio začarani svet! Naravno, mene koja sam imala afiniteta prema umetnosti, to je jako uvuklo...”.

Rođena Subotičanka, ljubav prema svom gradu, ljudima, upijala je već od malih nogu. A za to je najviše zaslužna – porodica.

- U našoj porodici govorilo se dva jezika. Mama Mađarica, tata Bunjevac, nikada nikakav problem između dve familije nije postojao! Bila je to velika ljubav, i sestra i ja smo tako i odrasle – u ljubavi. Nikada nam ništa nisu nametali! Naravno, morao je da postoji neki red - rad, učenje, ali nikad nisu govorili - moraš ovo ili ono. U to vreme bilo je više dece u porodicama, i sećam se, sastajali smo se za svaki rođendan, imendan, Prvi maj... I šalili. Uvek je bilo neko nadmudrivanje - u šaljivom smeru. I kada sam upoznala svog budućeg muža, prepoznala sam tu duhovitost i u njemu...

I dok razmišlja o tome da li da i sa drugima podeli uspomenu na trenutak kada su se budući supružnici upoznali, pomažemo joj da prelomi. Ispričajte...

- Možda ćete se nasmejati, ali to mi je bilo tako simpatično kod njega! Upoznali smo se u diskoteci “Largo” - stojiš u krugu svojih prijatelja i kao nešto đuskaš, a on nam se pridružio. Njegov stil plesanja bio je jako individualan, jako lep! I dan danas se sećam! Ja sam tu INDIVIDUALNOST odmah zapazila, a verovatno i on mene jer sledećeg dana me je nazvao… I naša ćerka, koja je danas apsolvent na logopediji, isto je odrasla u ljubavi. Velikoj. Imam divnog muža koji je i sjajan pedagog (po struci profesor istorije) i mislim da je u nekim stvarima mnogo veća faca nego ja!

KIČMA TO OSETI - “Mi nemamo dve smene kao u školi, na poslu smo od sedam ujutru pa do tri, četiri popodne. Moja struka je takva da ovo nije (kao) fabrička mašina da ostavim pa odem kući! Često radim i kod kuće, i kičma, u mojim godinama, to oseti... Svi koji vrše sedeći posao, moraju da paze na to, da rade neke vežbe za kičmu, da ustaju, pogotovo što smo vezani za kompjuter”.

Prvi posao dobila je u subotičkoj Gimnaziji kao profesor likovne umetnosti. Na opasku da je na njenim časovima bilo više teorije od prakse, ima logičan odgovor.

- Program u srednjim školama je 80 posto istorija umetnosti. Deca ni pre ni posle nemaju gde da to uče, a pošto sam ja istoričarka umetnosti, davala sam sve od sebe da učenike naučim osnovu, abecedu, jer i to je jezik – umetnost je komunikacija. Osim u gimnaziji, radila sam i u nekim durgim srednjim školama, a sa pola radne norme, pet godina u Gradskom muzeju u Senti. Rad sa sredjoškolcima je lep, ali bio je i teških momenata – prva polovina 90-tih, ratna vremena, Jugoslavija se raspadala, zemlja u kojoj si rođen – teško je to da shvatiš. Učiš istoriju na sebi! Odmah su me postavili za razrednog starešinu i jako sam volela taj razred! I danas volim svu tu decu - mislim da je kod svih pedagoga tako. I Sentu volim. Puno sam naučila tamo, imala izuzetne kolege. Jako je velika stvar kada te puste DA RADIŠ, i na tome sam zahvalna. I svoje odeljenje sam jednom odvela na ekskurziju u Sentu, išli smo šinobusom, posetili i muzej, bili su srećni. Kao porodica.

Iza nje je 30 godina radnog staža, a u njega utkani i neki poduhvati zbog kojih je posebno zadovoljna.

- Veliko iskustvo bio je doktorat koji sam radila na temu - Ferenc Ajzenhut. On je bio veliki bački slikar - orijentalista i istorijski slikar (čuvena “Bitka kod Sente” je njegovo delo). Zanimljivo je da je stvarno putovao na destinacije gde je skupljao inspiraciju. Ja baš nisam imala tu sreću da odem svuda gde je on išao, ali jesam imala sreću da priredim izložbu bar na jednom od tih mesta - u Azerbejdžanu, o njemu. Opet je sudbina umešala prste kada su nas kao muzej selili, prvo dva puta u okviru Gradske kuće, a onda u bivšu “Minervu”. Preko 2.000 predmeta u umetničkom odeljenju - skineš sa police, umotaš... Odlučila da ću da izdvojim portrete i obradila zbirku portreta umetničkog odeljenja našeg Muzeja. Bio je to veliki posao (trajao dve godine) – nije to samo obraditi, izmeriti, signatura, godina, ime..., već i identifikacija ličnosti koje su portretisane i samih umetnika (među kojima je bilo i puno onih koji nisu poznati i imaju samo jedno ili dva dela). Želela sam da to što sam naučila radeći doktorat, primenim na ovoj temi. Sećam se i prve izložbe (izbor legata) 2008. za Noć muzeja. Ponela sam i kaput sa sobom, uverena da će malo njih doći, ali prevarila se! Desila se fantazija! Terapija za sve nas! I danas, kada u okviru ove manifestacije vidite toliko sveta, od dece do najstarijih, kako dolaze sami, ili u društvu... I nikada se ništa loše nije desilo. Ponosna sam na našu publiku. Mi koji radimo na ovom mestu smo kao moreplovci. Kao da ste stavili poruku u bocu i bacilli u more! Zato je uspeh nekog zainteresovati za to što radiš. A Noći muzeja ti to pokažu - tu je ta publika i oni to vole! Doživljaj. I znam da sam uradila nešto korisno, dobru stvar.

Izvor: Subotica.com
Postavljeno pre 2 nedelje i 4 dana
Komentara: 3
Pregleda: 2977
Povezane teme
sugrađani
Komentara
0
Napiši komentar
Pošalji komentar
Dodaj grafički fajl
(do 20 MB)
    Imaš na raspolaganju 1000 karaktera
    Pravila komentarisanja
    Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove ovog Internet portala. Komentari su moderirani i odobravani u skladu sa opštim pravilima i uslovima.