SUgrađani: Nikola Kalinić - "Ne kajem se ni zbog čega u životu!"

Postigao je ogroman uspeh. Ima samo 28 godina, a njegovo ime već je upisano crvenim slovima u svetu košarke. A ipak, ostao je i stoji čvrsto na zemlji. I uprkos visini, glava mu nije u oblacima. U roditeljsku kuću dolazi retko, ali komšijama se javlja u prolazu. Na igralištu čuva sestrinog sina. Na terenu “Basketica” – Aleksandrovo ubacuje “trojke” i u pauzi srdačno popriča sa poznanicima – a njima bude drago. Jer kada loptu deliš sa Nikolom Kalinićem – o tome se priča! Situacija izazvana koronom, svima nam je donela neplaniranu pauzu, pa tako i njemu. I dok čeka odluku o nastavku ili prekidu Evrolige, košarkaš turskog prvoligaša “Fenerbahčea” dane provodi u rodnoj Subotici, u naselju Aleksandrovo, za koje, iz sadašnje perspektive, tvrdi da je “jedno od najlepših i najboljih mesta za odrastanje”...

STONI TENIS? IPAK NE! - Nikolin otac - Zoran Kalinić, bivši srpski i jugoslovenski reprezentativac u stonom tenisu, pokušao je da deci prenese ljubav i znanje prema ovom sportu: “Ćale je uvek naginjao ka stonom tenisu, ali nije vršio pritisak i stvarno smo mu zahvalni na tome što nas nikada nije forsirao! Naravno da je i brata i sestru i mene upoznao i sa reketom i sa pravilima i pokušavao da objasni, da nas “navuče”... Stoni tenis znam da igram, ali to je nivo dovoljan za prebacivanje loptice – nisam ni blizu majstora! Nekada me bude sramota i ljudi se iznenade - ćale ti je bio svetski prvak, vrhunski stonoteniser, a ti ne znaš! Znam da “prodam” neku foricu, zavrnem loptu, ali to je sve na jako niskom niovu...”.

- Iz Istambula sam se vratio sredinom aprila avionom “Turkiš erlajnsa” kojim je slata humanitarna pomoć i bilo je to u zadnji čas – uspeli smo da kupimo kartu i da se vratimo uz veliku pomoć konzulata Srbije! Po povratku smo morali da prođemo kroz proceduru karantina – prvobitno su nam rekli 28 dana, međutim, smanjili su na 14, i ja sam otišao na Kelebiju, u vikendicu koju imamo, dedinu još. Otišao sam u šumu da se nadišem i zaista mi je prijalo da se budim sa pticama i cvećem... Ne bih mogao da živim tamo pet godina, ali ovaj kraći period mi je baš prijalo i mislim da će to biti i neki trend u budućnosti - da će svi da se vraćaju prirodi jer shvatamo da smo se odmetnuli od svega – i od prirode i od zemlje...

Iako je ranije, priznaje, imao averziju prema Subotici koja ga je “gušila kao mala sredina”, život u Istambulu, ogromnom gradu, u kom “dišeš benzin na ulici”, doprineo je da rodni grad počne da posmatra drugim očima:

- Zvanično, Istambul ima 17 miliona stanovnika, a verovatno i koji milion više, što je praktično tri puta više nego cela Srbija! Samim tim je veći i broj kola na ulicama, vreme provedeno u gužvama, lošiji kvalitet vazduha...  i meni, koji sam odrastao ovde gde sam biciklom sve obavljao - išao na treninge, u školu... sve to ne prija. Zato sam počeo sve više i više da se vraćam u Suboticu i verovatno ću u nekom narednom periodu pokušati da još više vremena provedem ovde i uživam u tim mirnijim stranama života. Možda sam konačno počeo da se malo “primirujem” i da cenim i neke druge stvari u životu...

NA PLAKATU - Ogroman plakat sa njegovim likom, u dresu reprezentacije, već duže vremena zaštitni je “znak” supemarketa “Rodić” na putu prema Paliću. “Plakat sam prvi put video tek nakon godinu dana i, sada, kada idem na Palić, vidim da još uvek stoji tamo i drago mi je, iako, da sam znao da će da bude toliko velika slika, lepše bih se namestio, potrudio bih se da ispadnem bolje - nešto su mi ruke kratko ispale, kao da sam skraćen, kao tiranosaurus reks - čovek dva metra, ručice kao Ti- reks!” – kaže, uz smeh. 

I dok priča, naviru sećanja:

- Za dete i detinjstvo – više od Šandora ne treba! Da te puste na ulicu, bez bojazni da te auto zgazi, toga nema na mnogo mesta! Sećam se te bezbrižnosti, detinjstva kao najlepšeg dela života, gde ti je jedino na umu da izađeš sa svojim “pajtosima” i da čitav dan provedete napolju - da li je to bila košarka, fudbal, da li žmurke, šta god! Mogli smo da idemo gde hoćemo, nismo se plašili jer smo u našem kraju totalno sigurni, to je bitno za odrastanje. Naša baza bila je “Bratstvov” teren - tamo smo provodili dane i dane, i ovde, sa drugarima iz ulice – Jurija Gagarina, Dečanska... To su neka sećanja vezana za taj period, pa, naravno, škola... Sada, kada vidim roditelje koji moraju da prate decu u školu ili da organizuju prevoz, to je u Istambulu jako popularno – svako dete ide posebnim kombijem u školu ili vrtić, a mi smo imali taj luksuz da možeš da kažeš - Hej, vidimo se! I odeš u školu, vratiš se i roditelj uopšte ne brine da li će ti se nešto desiti! Mislim da je to nešto što ljudi možda potcenjuju ili jednostavno nemaju drugu perspektivu.

DRUGAČIJI SAM, TO HOĆU DA ISKORISTIM - Mnoge interesuje kako je i kada zaradio povredu zbog koje mu lice danas izgleda malo drugačije. I o ovoj temi, kao i o bilo kojoj drugoj, nema problem da priča: “Ima tu mnogo nepoznanica, niko zapravo ne zna tačan uzrok toga – išao sam na silna ispitivanja, snimanja... Moja majka je prvo primetila da nešto nije u redu, verovatno je nju najviše brinulo, tištalo, i htela je da sazna. Na kraju nismo dobili odgovor. Možda je kada sam jednom prilikom bio golman i udarila me lopta, ostala neka trauma koja je posle, u pubertetskom periodu, izazvala da dođe do nesklada, ali niko ne može da kaže da je to vezano baš za jednu situaciju. Bio sam nemirno dete tako da je bilo na gomile i golmile udaraca, a sećam se tog jednog kada me je nekoliko dana bolelo baš na tom mestu. Naravno, kao i svako dete, niko neće reći – hej, udario sam se, nego hoće da ide napolje i da se opet igra! Kada se vratim kroz vreme, vrerovatno mi je smetalo, ali zaista nisu bili kompleksi. Navikao sam na to, nemam nikakvih zdravstvenih problema, to je jednostavno stvar estetike i čak od toga pokušavam da napravim neki zaštitni znak. Drugačiji sam, to hoću da iskoristim”.

A u te bezbrižne dane detinjstva, nevidljivim ali neraskidivim nitima, utkani su i njegovi sportski počeci koji će kasnije dovesti do sjajne karijere:

- Košarka se javila u trećem-četvrtom razredu osnovne škole. Drugar iz razreda počinje da trenira u “Sinalko stars” klubu, i zbog njega - hajde da probam i ja! Tome je prethodilo razboljevanje na vaterpolu i pokušaj praćenja starijeg brata – vaterpoliste, od čega sam odustao i odlučio da probam neki suvozemni sport. Desila se košarka i od početka mi se svidela! Sigurno da je to bio dobar početak i tu sam se upoznao i sa košarkom i sa timskim radom i svim stvarima koje su bitne za kasniji deo. To je bio početak moje, ne karijere, nego bavljenja sportom, koji se nastavio u OKK “Spartak”, nakon čega smo, posle svih selekcija (kadetskih, juniorskih i ostalih), počeli da igramo u “Spartaku”, gde sam, kod trenera Blagoja Ivića, prvi put dobio priliku da na seniorskom nivou pokažem šta znam. Usledile su turbulentne sezone i generalno jedna loša situacija za košarku u Subotici, ali je dobra stvar što jednostavno nije bilo nikoga drugog, pa smo mi klinci dobili šansu – neki su je iskoristili i na tome smo zahvalni – za nas je ispalo dobro.

U to vreme maštao je o “Crvenoj zvezdi” i reprezentaciji, i ne sluteći da će san uskoro postati java:

- To su bile dve stvari koje sam oduvek želeo – samo da zaigram za “Zvezdu” i reprezentaciju, i to je to – ne moram više da se bavim ovim sportom! I onda ti se tako nešto desi sa 22, 23 godine, i čak u neku ruku ostaneš i bez motiva. Imao sam neke periode kada sam lutao, kada sam se tražio, i pitao zašto ja igram..., ali iz ovih godina, iz ove pozicije, shvatam da je sve to bilo normalno i ubrzo sam pronašao neke druge motive, počeo da se usavršavam, da pokušam da postanem što bolja verzija Nikole Kalinića - košarkaša. To mi je i današnji motiv! Imao sam sreće da sa “Zvezdom” osvojimo Jadransku ligu, posle toga i Evroligu, prekinemo dominaciju “Partizana”, donesemo medalje sa svetskog prvenstva, sa olimpijskih igara... to su sve stvari zbog kojih ljudi mnogo duže moraju da igraju, da treniraju, a meni se sve desilo poprilično rano.

Posle izuzetne sezone u “Crvenoj Zvezdi”, u kojoj je, skromno će reći – “poprilično dobro odigrao”, imao sjajne utakmice (pogotovo u nekim odlučujućim momentima), usledio je poziv “Fenerbahčea”:

- U tom trenutku nisam želeo da menjam sredinu - došao sam u klub za koji čitav život navijam, odigrali smo sjajnu godinu, zadovoljan sam, svi me cene, vole, pozdravljaju... jedan zaista lep period, i odjednom ti kažu - hej, treba sad da menjaš, ideš u “Fenerbahče”, o kojem ne znam toliko stvari... U prvi mah bio sam čak i tužan zato što idem i što su se tu desile još neke stvari i bez mog znanja, ali sada shvatam da nisam pogrešio i da sam uzdigao svoje košarkaško znanje i shvatanje košarke na neki sledeći nivo, a to verovatno ne bih uspeo bez kluba te veličine, sa takvim ambicijama i sa takvim trenerom.

Zaključujemo da se nije pokajao, a to potvrđuju i njegove reči:

- Ne kajem se ni zbog čega u životu, tako ni zbog toga! Sve što sam uradio - JA sam uradio i u tom trenutku imao svoje razloge za to. Ne kajem se zbog prošlosti nikada!

NESUĐENA AMERIKA - Iz gimnazijskih dana pamti igru sa školskim drugovima kojima je davao 20 fore u startu – za pobedu je bilo dovoljno da ubace prvi sledeći koš, ali: “Lopta je njihova i igramo u nešto - deset sklekova, 100 dinara ili šta god. Oni misle da je to izuzetno lako postići jer fali im samo jedan poen, ali uglavnom se svede na to da imaju taj prvi posed i jednu šansu i ako to ne iskoriste, utakmica je gotova i ja dobijam!”. Nakon srednje škole velika želja mu je bila da školovanje nastavi na univerzitetu u Americi, ali nije bilo suđeno... Bilo je to prvo veliko razočaranje u životu. Ali i onda i sada reći će: “Živi smo, zdravi smo, ništa nam ne fali, moraš biti srećan zbog toga! Vremenom shvatiš da neće uvek sve biti lepo kao u filmovima...”. 

S tim u vezi pitamo ga za izjavu koja je svojevremeno podigla mnogo prašine u domaćim medijima i zbog koje je od strane nekih bio dočekan na nož, ali i ovde ostaje dosledan:

- Nisam se pokajao, rekao sam šta mislim kao i uvek što pričam, a najviše sam se razočarao u novinare i novinarsku profesiju, što nema nikakvih pravila, nikakvog rezona, nikakvog poštovanja - svako može da preuzme svačiju vest, da promeni naslov bez navođenja izvora, citiranja, bez ičega, da promeni kako želi, da stavi u neki drugi kontekst i napravi nekome problem. Dobro je što sam takav mentalni sklop da to nije mnogo uticalo na mene, ali igraju se životima ljudi i to je katastrofalno! Treba sami novinari da se izbore, da se očisti žito od kukolja i da se novinarstvo vrati tamo gde bi trebalo da bude - objektivnost, iskrenost, istinitost. Ne znam postulate, ali tako otprilike.

Nez obzira šta novine pišu i šta će budućnost da donese, jedno zna - ostaće svoj. A to je najvažnije. Sada mu ističe ugovor u “Fenerbahčeu”, a da li će ga obnoviti, još je nepoznanica:

- Sve zavisi od nastavka Evrolige, od razmišljanja “Fenerbahčea” - da li žele da nastave sa nama, ili da menjaju tim trenera, da smanjuju ulaganja, smanjuju broj stranaca ili nastavljaju po starom... tako da ima mnogo nepoznatih. Iz ove perspektive još ništa ne mogu da znam, uskoro ću moći više da kažem. Sve je otvoreno, videćemo šta će biti.

A ono što sa sigurnošću zna, kada su u pitanju želje i planovi, a nisu striktno vezani za košarku, jeste da bi u nekom narednom periodu voleo da ode na put oko sveta! To mu je već godinama u planu.  

- Kojom vrstom preveza – da li kolima, kombijem, avionom, čime god, ali opet se vraćam na te suvozemne varijante, to je nekako romantičnije i filmskije. A za 20 godina verovatno bih voleo da se i dalje bavim košarkom u nekom obliku - dugo vremena želja mi je bila da radim nešto sa decom – da li bi to bio vrtić ili škola košarke, da li neki treninzi, ne znam, ali voleo bih da prensem svoje znanje i iskustvo na neke mlađe generacije, mislim da bi me to ispunjavalo. Ali opet, ko zna za 20 godina gde ćemo, šta ćemo biti, da li će postojati košarka, da li će postojati države, korona virus nas je uverio da je sve neizvesno...