Komentara: 5
Pregleda: 3487

SUgrađani: mr Antun Rudinski - “Ja sam gradočitač, moja najveća ljubav je grad!”

15.08.2021. u 14:00h
Izvor: Subotica.com
SUgrađani: mr Antun Rudinski -  “Ja sam gradočitač, moja najveća ljubav je grad!”
Zakoračio je u osmu deceniju, ali i dalje, neumorno, svakodnevno, istražuje ovaj grad. U kom je rođen. Kojeg u dušu poznaje. Voli. I gde god da se okrene, kud god da krene, sve je njegova ruka takla, svuda je ostavio trag – od drvoreda lipa na Korzou, Trga žrtava fašizma, česme na Radijalcu posvećene olimpijcima... do krune njegovih poslovnih dometa – (restauracije) Velike većnice. Prošlost Subotice ima u malom prstu, nije kivan na sadašnjost, a optimistički gleda u budućnost. Valjda tako treba… Tako jedino može. Poznati subotički arhitekta (u penziji) mr Antun Rudinski (ili Ante, kako ga većina zove), oduvek je voleo da crta, imao, kaže, tu potrebu, taj talenat u sebi: “Nikada se nisam posebno trudio, nego jednostavno izlazi iz tebe!”. I želeo da postane vajar. Ali…

- Tata nije dao! Nije hteo da ima sina boema, valjda zato što je tako vaspitan, a imao je i neki lični stav prema umetnicima, pretpostavljam. Ali pratio je moj razvoj i rekao - dobro, možeš biti jedino arhitekta! I zahvalan sam mu za to jer tu nalazim sebe u svim dometima - kreativnim, pre svega likovnim. Zato kažem - crtanje je moj poziv, a arhitektura moja ljubav!

NEMOJ NIŠTA DIRATI, OSTAVI TAKO! - “Ljudi jednostavno imaju jedan otpor prema promenama, to bi verovatno psiholozi mogli objasniti, ja ne mogu, ali svaka promena iritira građane jer oni doživljavaju ovo vreme u kome su sad, ne znaju ništa o prošlosti, ali pošto je nešto zaštićeno (zona, centar, objekat), kažu - nemoj ništa dirati, ostavi tako kako je! Ja ne mislim tako, dapače, ovaj grad se gradi! Zašto smetaju interpolacije i nove gradnje u doba kada živite i kada se grad pograđuje? Treba da pohvalite napore…”.

I predajući joj se potpuno, stiče zvanje diplomiranog inženjera arhitekture na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, gde završava i postdiplomske studije iz zaštite i revitalizacije. Od tada do danas, živi svoj poziv.

- Moja velika i najveća ljubav je grad! Ja sam gradočitač. I volim da pričam o ovoj varoši! Pozitivno, naravno. Sa velikim oduševljenjem istraživao sam njenu prošlost, posebnu pažnju posvetio arhivskom istraživanju originalnih planova - kako se formira i nastaje grad. Imam ja tu priču jer za života sam bio i urbanista, planer, i zaštitar – konzervator, restaurator. To je moja životna preokupacija i radni vek. Kada prođem gradom, ja hodam kroz vekove i mogu odabrati koji ću period gledati…

A kada se vrati u prošlost, i bukvalno zaroni u nju, Subotica postaje grad na vodi! I teško je poverovati u to da je centrom grada nekada tekla rečica na koju nas podseća spomenik svetom Ivanu Nepomuku, čuvaru mostova i zaštitniku od poplave, ili čuvena Gabrić ćuprija…

- Izvorište tog vodotoka je na Kelebiji sa mađarske strane, odakle utiče u Kelebijsko jezero, pa preko Velikog rita u Jasibaru, iz Jasibare teče preko današnje Mlečne pijace, mota ispred Sinagoge, pa iza Rokine kapele. Presecao je ulicu Petra Drapšina (tamo je bio most) i onda se negde kod Pošte produžavao budućom Prvomajskom ulicom. I tamo je bio most. Zatim je vodotok išao u Mali Palić, dalje u Veliki, pa iz Palića u Ludaško jezero.

MI SMO PROLAZNI, GRAD TRAJE - “Konkretno radim na tome da dokažem da je Subotica grad koji se planski gradi 230 godina. Poznata mi je ta planska dokumentacija, istražio sam je i hoću da to deluje nekako prosvetiteljski na građane i na gradske uprave - sadašnje i buduće. Da shvate da su i oni i mi prolazni, a grad traje! Zato grad treba i dalje graditi, a ne biti kočničar…”.

Kao što argumentovano razbija mit o tome da Subotica nije grad na vodi, tako ruši još jedan – da Subotica nije ravna!

– Visinska razlika između Prozivke i Zorke iznosi skoro 20 metara, i taj otvoreni vodotok zapravo je tekao između brežuljaka, a oni su zadržali svoje toponime (Ker, Bajnat…), i kada idete od Senćanke prema Kerskoj crkvi, prolazite dolinom toka!

I dok vodotok nestaje, pred očima niču ulice. U jednoj od njih, Blaška Rajića, na broju 41, pre 72 godine, rođen je i naš sagovornik. Ali ne zna tačno kog dana!

- Navodno 19. avgusta, tako piše u matičnoj knjizi, ali nisam siguran. Kada sam pričao sa mamom, ona ima verziju da sam se rodio dan pre, tata kaže - dan posle! Otac, dr Albe Rudinski, bio je poznati veterinar, a majka učiteljica, ali napustila je profesiju da bi pomagala ocu i brinula o nama. Imao sam dva brata, a ja najmlađi uvek bio nevaljao (bežao od kuće na salaš, crtao karikaturu profesorke matematike, koja me je oborila na popravni…). Valjda je to neka genetika, uvek sam bio protiv autoritarizma, zato dolazio u sukobe sa roditeljima, sa kolegama, a najviše sa gradskim upravama.

DA BI SE TIMSKI RADILO, MORA BITI NEŠTO… - “Ženio sam se dva puta - jedanput se razveo, drugi put nisam, al’ ne živimo zajedno. Obe žene Subotičanke, jedan sin u Zagrebu, drugi u Subotici. Jedan se bavi privatnim biznisom, drugi kompjuterima, nisu krenuli mojim stopama, iako je mlađi imao talenta, išao u Građevinsku školu, ali naravi su nam različite. A da bi se timski radilo, mora biti nešto, jedan nivo komunikacije, razumevanja…”.

Diplomirao je kao stipendista fabrike nameštaja “Nova budućnost”, gde je jedno vreme radio kao dizajer nameštaja i enterijera, stekavši iskustvo koje mu je, po sopstvenom priznanju, kasnije puno pomoglo. Odlazi u Bačku Topolu, gde radi kao urbanista, imao zanimljivu epizodu kao keramičar – dekorater u “Aurometalu”, a najviše vremena proveo je radeći u Zavodu za urbanizam i Međuopštinskom zavodu za zaštitu spomenika kulture u Subotici, gde je jedno vreme obavljao funkciju v.d. direktora.

- To se baš poklopilo sa radom na Velikoj većnici, pa sam imao dvostruku odeždu: odelo, belu košulju i kravatu u ormaru direktorske kancelarije, i farmerke, majicu i patike, i čim sam se oslobodio onog direktorskog, jurio dole na gradilište! Meni je to bilo posebno zadvoljstvo. Bio sam tako zanesen tim poslom, imao predivnu ekipu…

I dok pokazuje detaljnu dokumentaciju koju je poneo pripremajući se za razgovor, i ispod crteža i na poleđinama fotografija uočavamo neverovatno pravilan, izvajan rukopis, on se, kao kroz san, vraća u 1991. godinu, kada mu je poverena restauracija i revitalizacija Velike većnice Gradske kuće. Zamišljamo ga kako sa vokmenom i slušalicama na ušima (večni Mocart!) leži na skeli i pažljivo precrtava ostatke prvobitne slikane dekoracije… (sećanja na ovaj period oživeo je u tekstu objavljenom u časopisu “Rukovet”, ’98).

- Bilo je neverovatno interesantno istražiti i doći do izvornog stanja Velike većnice! Zahvaljujući izvanrednoj ekipi majstora Filipa Rihtera, za svega devet meseci, odrađen je taj posao, i sve bilo spremno za jubilej - 600 godina od prvog pomena Subotice u pisanim dokumentima. Spremam se da svu ličnu dokumentaciju koju sam vodio, poklonim Istorijskom arhivu, za neke buduće istraživače...

SEDIŠTA BEZ TAPACIRUNGA - “Godine 1997. povereno mi je da uradim mobilijar za Plavu većnicu, i to sam uradio koristeći dobro poznate motive iz Velike većnice, tako da mi je to jedan od najmilijih enterijera. Ima jedna anegdota vezana za fotelje – ja sam ih tako dimenzionisao da se može lepo sedeti, ali namerno nisam predvideo tapacirung na sedištu, da se što kraće sedi! To sam rekao i njima - investitorima. Kada sam prešao u Zavod za urbanizam, posle nekih sedam-osam godina, dođem ja u Plavu većnicu, kad vidim - tapacirano istim onim svetloplavim plišem! Znam i ko je to uradio, a ja sam bio protivan i baš mi je krivo…”.

Prostor je (pre)mali da čitaocima iznesemo i upoznamo ih sa sijaset zanimljivosti vezanih za Veliku većnicu, ali treba spomenuti da je za vreme restauracije i vraćanja u izvorno stanje slikane dekoracije, urađena i kompletna zamena svih instalacija kako bi se ispunili svi polifunkcionalni zahtevi njenog novog, revitaliziranog korišćenja - koncerti, simpozijumi i manifestacije (venčanja…), na kraju i skupštine. Da bi se moglo komandovati svim tim instalacijama, u zavisnosti od događanja u sali, na balkonu su izgrađene dve kabine sa velikim prozorima zbog preglednosti - jedno je ključna kabina tehnike, a druga - kabina za prevodioce, koja nikada nije ni stavljena u funkciju. Govoreći o rasveti, klimatizaciji i akustici, naš sagovornik ističe da je u početku sve u celosti funkcionisalo besprekorno, dok se nije promenilo osoblje za rukovanje tehnikom!

- Na primer, ako govorimo o klimatizaciji, nema nikakvog osnova da u bilo koje doba godine u sali bude zagušljivo, posebno leti, kada su svadbe i svi “padaju u nesvest”! U pitanju je tehničko lice, tj. ljudski faktor - nepoznavanje sistema komandi u kabini tehnike!

I svečani foaje, koji je iste godine doveden u izvorno stanje, načet je zubom vremena…

- Od tada je prošlo tri decenije, i mnogo se hodilo po njemu. Sada je potamneo i nema datog blještavog sjaja, ni odsjaja svetiljki. Ne bi bilo na odmet da se prečisti i ponovo prelakira kako bi zasjao izvornim sjajem. Uostalom, i u stanovima sa parketom verovatno se ne čeka da prođe tri decenije, već zasigurno nešto manje, da se dovede u red. Parket je parket, a vreme je vreme!

Izvor: Subotica.com
Postavljeno pre 5 meseci i 3 dana
Komentara: 5
Pregleda: 3487
Povezane teme
sugrađani
Komentara
0
Napiši komentar
Pošalji komentar
Dodaj grafički fajl
(do 20 MB)
    Imaš na raspolaganju 1000 karaktera
    Pravila komentarisanja
    Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove ovog Internet portala. Komentari su moderirani i odobravani u skladu sa opštim pravilima i uslovima.