SUgrađani: Miroslav Vojnić Hajduk - "Jesi l' ti došao da igraš? Nema da stojiš!"

Iako su godine učinile i čine svoje, vreme (nam) curi kao peščani sat, telo ne sluša i noge (više) ne lete po podijumu dok pletu momačko kolo, njegovi brci i dalje se smeju, oči igraju, a reči jedva sustižu jedna drugu! Dobro je da smo poneli diktafon – pomislimo, jer od brzine kojom razgovor teče, količine informacija koje ne zaboravlja i pre svega bogate životne priče u koju je stao i ceo “Integral” sa svojim tunelima, plesni nastupi širom Evrope i veliko licidersko srce za Bunjevce, ne bismo uspeli da zabeležimo sve što je Miroslav Vojnić Hajduk, folkloraš u telu i duši, koreograf, čuvar baštine svog naroda i aktuelni predsednik odbora za kulturu Bunjevačke matice Subotica – hteo da (nam) kaže. I ako ste pomislili da smo u predstavljanju sagovornika nešto važno (poput nadimka) zaboravili, varate se, jer i to “nešto” treba objasniti…

-    Odma’ da se razumimo, svi Kerčani su imali nadimak, ali moja porodica - nije. Možda zbog ćaleta, iz poštovanja, tek nismo ga imali, dovoljno je bilo - Hajdukovi. A jednu porodicu zvali su Maračini, ali oni su bili Lazići - nikakve veze sa prezimenom! E, sad, znate kako je bilo? Mi, Kerčani, bili smo na izuzetno lošem glasu - sirotinja, tukli smo se između sebe… Deca danas ne mogu bez pice, hamburgera, a mi - mašćom hleba, so, paprika i na ulicu! To nam je bilo sve. I tukli smo se, naravno. Kad igraš fudbal pa je nerešeno... Ko je pobedio, tučom smo sve rešili. Ali bio je neki, ja bih reko’, viteški odnos u Keru. Jer kad se sve završilo, zajedno smo otišli na bunar, jedno drugom okretali vodu… I kao da se ništa nije desilo. Bio sam jači od mnogih, ali svako je imao starijeg brata, samo ja nisam. Ja izudaram njega, mene njegov brat! To je ukrug išlo, sve dok jedan Maračin (mi smo možda neko stoto koleno rođaci sa njima), jedan od vođa Kerčana, nije rekao - nemoj neko da ga dira, to je moj brat! I poslušali su ga - nemoj, to je mali Marača… I ja sam ostao Marača, a on – Fricika! A znate koje je moje objašnjenje, zašto sam ja Marača? Kad sam bio mlađi, voleo sam jednu Maru, a tada je u modi bio ča-ča-ča, pa sam postao Mara-ča! (smeh) Šalim se. U svakom slučaju, ponosan sam na svoj nadimak. 

Ispraviće nas kada kažemo da je rođeni - Subotičanin.

-    Ne Subotičanin, Kerčanin! Zato što je Ker stariji od Subotice! (smeh) Za vreme Austrougarske (Mađarske) Ker je dobio naziv - treći KRUG. A pošto Bunjevci nisu rekli “kör”, nego – kEr, ostao je Ker. Ujedno je bila i najveća mesna zajednica. I tu sam do dana današnjeg. Mogu da se pohvalim - moj otac Vinko bio je predsednik mesne zajednice (najduže) i mnogo toga uveo. Čak su predlagali da jedna ulica u Keru ponese po njemu ime… Posle njega sam i ja bio predsednik – pokojni Franjo Ilovac i ja mi smo se menjali, i mislim da je i tada puno urađeno. Organizovale su se i čuvene “Kerijade”. Rekli su - nemam kerova! Ne radi se o izložbi kerova, nego je to Dan proslave mesne zajednice...

DO KAPIJE I OD KAPIJE - “Pokušao sam koliko mogu, i Prelo i Dužijancu da dovedem što više ka autentičnosti. Do dana današnjeg ja sam ono što sam oduvek bio. I kao rukovodilac ansambla govorio sam - do ove kapije možete biti ko god hoćete, šta god hoćete, u kojoj god partiji, ali kad pređete - igrajte, svirajte, pevajte, slikajte, nemojte se baviti politikom! I kada sam 31. jula 1992. sa prijateljima osnovao Bunjevački kulturni centar, prevashodni cilj bio je očuvanje identiteta i kulturne baštine Bunjevaca na prostorima na kojima vekovima žive. Kruna svog tog mojeg rada jeste priznanje “Pro urbe”, i lagao bih kad bi vam rekao da mi nije prijalo”.

Dokaz da “iver ne pada daleko od klade” jeste činjenica da su se i njegovi roditelji bavili folklorom. A možda su se tako, preko folklora, i upoznali… 

-    I otac i majka igrali su u KUD-u “Proleter”. U porodici svi su bili muzikalni, igrali, svirali, ali mene folkor uopšte nije interesovao, već - rok muzika! Bio sam predsednik omladine Mesne zajednice Ker – ne zato što sam bio najpametniji, nego su računali da ću se najbolje “izboriti” sa rukovodstvom kao Vinkov sin. Napravili smo diskoteku, disk-džokej bio je čuveni Željko Šuput. Pravo društvo, svi smo radili volonterski. Jednom prilikom, tada osnovan KUD “Bunjevačko kolo” imao je koncert, ali, nažalost, nisu imali ozvučenje. I naš drug, po meni najveći igrač kojeg je Subotica ikada imala, zakasneli boem, legendarni Ivan Pešut, zamolio nas je da im pozajmimo ozvučenje. Rekao sam da ćemo dati, ali pod jednim uslovom - da neko od nas rukuje opremom, a to sam bio ja. Bilo je to u Đurđinu, za Prvi maj, 1973. godine, i jeste u neku ruku sudbonosno jer kada se koncert završio, otišli smo na banket, gde su, naravno, igrali svi, osim mene koji sam sedio u ćošku i gledao. Pešut je sedio sa mnom, da nisam sam, i onda mi rekao - slušaj, ovo je prvi i zadnji put da ja sedim sa tobom; nauči i ti, bar toliko, da možeš da se uhvatiš u kolo… Osim što mi je bio drug, njega smatram prvim učiteljom i koreografom, njemu dugujem sve!

KAO PANTELIJA - “Uskoro ću napuniti 75. Rođen sam na veliki dan, na Svi svete. A živeću kao Pantelija! Znate, pošto sam ja u osnovi građevinac, moj je san da napravim krematorijum. A živim pored Kerskog groblja i dotle ne mogu da umrem! (smeh) Šalim se malo…”. 

Na Pešutov nagovor odlazi u “Bunjevačko kolo” (prvi korak ka folkloru), gde  je brzo napredovao. Nastupi su se nizali do odlaska u vojsku (Bjelovar), a po povratku se, sa diplomom građevinca stečenoj u Građevinsko-tehnološkom školskom centru u Subotici, zapošljava u čuveni “Integral”, kako bi finansijski pomogao izgradnju porodične kuće (“Svaki dinar bio je dobar…”). 

-    Kada se “Integral” oformio, moj ćale bio je kadrovik. Direktor (Miško Čović) bio je čovek broj jedan, a kadrovik broj dva – bili su dobri prijatelji i direktor me nije zvao po imenu, nego Mali Vinko. Počeo sam kao pripravnik i dospeo na jedno od najvećih gradilišta u to vreme – Prozivku. To je bila Kerska mlaka, močvarni deo. Nasipao se pesak, pobijali šipovi… Strašna ekipa, najbolji ljudi! Lepo je što u ovim godinama, posle svih tih događanja, mojih putešestvija, kada sretnem ljude iz “Integrala”, i dan danas stanemo, sednemo, popričamo, odemo na piće. Zar to nije dokaz da tako malo treba da budeš čovek... “Integral” je tada bio među najvećim firmama u Jugoslaviji, i bio sam ponosan što sam tamo radio.

Ističe da ga je u poslu “pratila neka sreća” pa je brzo napredovao, postao poslovođa gradilišta, pa rukovodilac tunelske (iz)gradnje. Najduže se zadržao u “Betonjerci”, kada prelazi kao rezervista u policiju, ali ostaje u građevini otvorivši privatnu firmu. 

-    Ono što je “Integralu” bilo malo, to sam ja preuzimao, recimo, razne adaptacije. I počeo sam da se bavim nečim što mi je bilo totalno strano, ali jako prihvatljivo. Otvorio sam prvu kantinu dole u zgradi Centra za socijalni rad u centru grada, Idealna lokacija. Tamo su bili taksisti, puno ljudi, jednom rečju – izuzetno! Otvorio sam još šest kantina pa pečenjaru, i “Sinema” kafe u “Zvezda” bioskopu. Zajedno sa Marsom (Željko Šuput) držo sam prvi kafić na Buvljaku (“Džoni Voker”). Buvljak je bio interesantan zato što je radio 24 sata sa nekim pauzama između vozova - jedna kolona ide od stanice do Buvljaka, druga od Buvljaka do stanice... Zanimljivo je bilo i u Socijalnom, pogotovo kada su se šverceri i dileri sklanjali kod mene za vreme racije... 

KO JE NAJBOLJI - “Moj poslednji nastup u Subotici bio je za Dužijancu. Pešut me je sačekao rečima – najbolji si! Rekao sam mu – dok god si ti živ, ja ne mogu biti najbolji. Kakav je to učitelj koji ne napravi bar jednog igrača boljeg od sebe?! – rekao je, i pružio mi zvečke na poklon. Dirljivo”. 

Za sve to vreme folklor je njegov stalni pratilac. Kao solista u “Bunjevačkom kolu”, postao je prepoznatljiv po igri sa flašom na glavi. 

-    Svi su rekli da sam najbolji, međutim, nikad nisam mogu da dostignem Pešuta, koji je igrao (sa flašom na glavi) protiv svih zakona fizike! Poenta je kako odabereš i namestiš šešir. Flaša mi nikada pala... Kada je Pešut prešao da radi u KUD-u “Bosa Milićević” Novi Žednik, preporučio je mene za rukovodioca. Tako sam jedno vreme paralelno igrao za “Bunjevačko kolo” i vodio “Bosu”, sve dok svi solisti iz “Bunjevačkog kola” nisu prešli kod mene. Putovali smo non-stop! Bili smo sjajni, među deset najboljih u Srbiji. 

Kada je dotadašnji rukovodilac “Bunjevačkog kola” Stevan Tonković Pipuš rekao - ako nećete da društvo propadne, zovite Maraču; vraća se u “Kolo”, a igrači koji su u međuvremenu napustili ovo kulturno-umetničko društvo, polako se vraćaju, tako da su, u trenutku njegovog drugog (i konačnog) odlaska iz “Bunjevačkog kola”, iza njega ostale četiri pionirske grupe, pripremna grupa, izvođački ansambl, veterani, tamburaški orkestar, narodni orkestar i slikari.  Baveći se folklorom, paralelno se usavršavao, završivši Državni institut za koreografe u Sofiji (Bugarska). A najlepši deo bila su – putovanja. 

-    Osim Amerike i Australije sve kontinente sam proputovao, a ne bih nikad da nije bilo folklora. Preporučujem svima! Jako lepe uspomene vežu me za Belorusiju, gde smo na Svetskoj smotri folklora dva puta bili najbolji ansambl na svetu među amaterima. Izuzetno je teško bilo dobiti poziv za konkursni deo koji je skopčan sa jednim rizikom, jer ako slučajno ne prođete pre otvaranja, ne zadovoljite kriterijume, vraćate se kući! Zamislite, 3.800 kilometara da pređete tek tako! Žiri je bio fenomenalan – između ostalih bio je tu i Konstantin Kostjukov, jedan od najvećih baletana svih vremena... Zadnji put sam igrao kada je Državni ansambl iz Belorusije na Internacionalnom festivalu folklora Primorsku (Bugarska) imao želju da im pokažem igre iz Srbije. Održao sam dva časa i rekao - e, sad je dosta! Od tog doba više ne igram. Vodim asistenta. Pokažem ja i praktično, ali ne mogu da igram. 

A kolika je želja za igrom bila u njemu svedoči i činjenica da se nakon teške saobraćajne nesreće koju je imao, celokupan njegov igrački repertoar odvija uz - šipku u nozi! Da li je tome što sa nikada nije (o)ženio kumovala činjenica da ga devojka sa kojom je tada bio u vezi nije ni posetila u bolnici, ali taj njen postupak samo ga je, kaže, motivisao da sebi i drugima pokaže i dokaže da ću “ja opet biti ja”... Kao neko ko se bori za očuvanje bunjevačke kulturne baštine, obavlja funkciju predsednika Bunjevačkog kulturnog centra (čiji je i osnivač), član je odbora za kulturu Nacionalnog saveta, predavač u Centru za proučavanje narodnih igara Srbije, pri Fakultetu muzičkih umetnosti u Beogradu (autor zapisa bunjevačkih igara), član međunarodnog odeljenja Akademije nauka i umetnosti u Bugarskoj... Iako je ponosan na svoja postignuća, ne može da ne spomene drugove bez kojih, kako kaže, ne bi bio tu gde jeste. 

-    Bez Nikole Ivankova, Rudić Pere Crnog, Jenea Gerega, Gabora Fečkeša, Blaženke Mandić i mnogih drugih - ne bih uspeo. A znate zašto? Kada sam počeo igrati u “Bunjevačkom kolu”, kada sam ušao u salu, dok sam ih gledao, moj prvi utisak je bio - oni su mašina! Šta ću ja tu?! Jesi l’ ti došao da igraš? Nema da stojiš! – rekli su mi. I svako ko nije igrao u koreografiji, skakao je sa mnom iza. Svi su me prihvatili kao sebi ravnog i pomagali mi. I zahvalan sam im na tome.