Komentara: 6
Pregleda: 2830

SUgrađani: Mikloš Olajoš Nađ - "Uvek misli svojom glavom!"

13.06.2021. u 14:00h
Izvor: Subotica.com
SUgrađani: Mikloš Olajoš Nađ - "Uvek misli svojom glavom!"
Drugi sprat Otvorenog univerziteta. Mračan hodnik i uvek isti, prepoznatljiv miris... Otvaramo vrata koja smo tražili i – zakoračimo u prošlost. Bista Josipa Broza i uokvireni portret velikih dimenzija. Natpis na srpskom i mađarskom: „Živeo Prvi maj!“, pa crvena zastava SKJ sa porukom koju dobro pamti starija generacija: „Proleteri svih zemalja, ujedinite se!“. Gomila plakata, knjige u ormarima – zapisi o jednom drugom vremenu. Životu. Drugoj državi. I na zidu Jandrićeva kompozicija od keramike koja se, nekim čudom, savršeno uklopila u ovaj milje... Mikloš Olajoš Nađ svakodnevno pliva kroz ovaj prostor (i vreme). Punih 30 godina. I još se nije umorio! I dalje je aktivan u više udruženja građana: „Solidarnost“ (gde je odnedavno predsednik), „Centar – Tito – Központ”, “Komunisti Subotice” i Društvo za istinu o NOB-u i Jugoslaviji. A zvanično je – penzioner.

- Po struci sam hemijski tehničar i po završetku škole (danas Hemijsko-tehnološka) čak četiri firme u Subotici tražile su moju struku: „29. novembar“, „Aurometal“, „Veterinarski zavod“ i „Zorka“. Praktično sam birao i izabrao – „Zorku“! Ona je tada bila u snažnom razvoju. Primera radi, '74. godine radim kao hemijski tehničar, na proizvodnji dikalcijum fosfata (dodatak stočnoj hrani, u narodu se zove veštačko koštano brašno). Po jednoj smeni proizvodili smo 25 tona, a u jedan džak išlo je dve kile! Onda možete misliti koliko je to bio rentabilan proizvod. Jako lepe uspomene vezuju me za radno mesto. Fabrika je pomagala ljudima, ali uslovi rada su bili teški (opasne sirovine) pa su ljudi bili upućeni jedni na druge, tako da, iako je to bilo preduzeće sa 2.000 radnika, bili smo kao

BUDI DOBAR – DO KRAJA
Moj deda je bio stolar, otac je bio stolar. Potičem iz subotičke radničke porodice, gde mi je usađen odnos prema ljudima, prema životu. Uvek moraš da vodiš računa o tome odakle, ko si šta si! I odakle je taj drugi čovek, i sa punim poštovanjem da se odnosiš prema njemu! Završio sam OŠ „Kizur Ištvan, učiteljica mi je bila Livija Tot, i kada sam završio četvrti razred sa odličnim uspehom, na poklon dobijam knjigu mađarskog pisca Žigmonda Morica – u prevodu „Budi dobar do kraja života“. Čitao sam je više puta i shvatio to kao poruku“.

Čitav radni vek radio je po smenama.

- To znači četvorosmenski: dva prepodne, dva popodne, dve noći i dva puta slobodan. Kada sam počeo da radim, dešavalo se da posle noćnog rada izađem na Korzu i pitam drugove koji je dan?! Pomeri se dan i noć... Dok se nisam navikao. U „Omladini Subotica“ angažovao sam se '71. godine, a '74. predložen sam za predsednika. Oklevao sam, i onda mi jedan kolega kaže - šta brineš oko toga, što se nerviraš, shvati to isto kao posao u „Zorci“, samo malo drugačije! I tako sam radio. Radno vreme bilo je od sedam do dva, onda se odlazilo u neko preduzeće, na sastanak posle radnog vremena, a u pet sati u neku mesnu zajednicu. Uveče – omladinski sastanak. Dan je bio pun od ujutru do uveče, ostajalo je malo vremena za privatni život.

I to je momemat kada naglašava jednu stvar:

- Bez podrške porodice i razumevanja supruge ne bih mogao postići ono što sam uradio i pokušavao da uradim. Jednom rečju, da pomognem Subotici da se razvija, da pomognem građanima koji su se obratili bilo „Omladini“, bilo kasnije. Imam dva sina i danas mi nekada prebace da me je retko bilo kod kuće. Prekorevaju me, ali opravdanao. Svemu što sam radio, počevši od radnog mesta, prilazio sam sa velikom odgovornošću.

KADA MI KAŽU DA SAM POLITIČAR... - „Meni danas kada neko kaže da sam političar, to malo shvatam i kao uvredu, zato što nikada nisam nameravao ili mislio ići sa funkcije na funkciju. Čovek ima neke svoje crvene linije i kao signal ti dođe u glavu da je ne smeš preći. Samo gledati kako da pomogneš. Niti je to meni diktirano niti mi ko naređuje, jednostavno to je u meni i to nosim i to sam prenosio i deci. Mislim da bi svi trebalo tako da se ponašamo. Ali, nažalost, sistem donosi tu jurnjavu za parama, za vlašću, za moći...“.

Dok je bio na funkciji, posao u „Zorci“ je mirovao, čekao ga je. I kada se vratio, radio je tamo sve dok „Zorka“ nije prodata iz stečaja, 2006. godine, a radnici proglašeni tehnološkim viškom. Pošto mu nedostaje nekoliko godina do penzije, prijavljuje se Zavodu za zapošljavanje, i zbog beneficiranog staža, nakon dve godine, odlazi u penziju. Za sve to vreme ostaje veran svojim načelima.

- Danas ima tih preletača, ljudi zbog vlasti često menjaju partije ili političke organizacije, ali ja još nisam dobio čvrste argumente za to da je za sve ono što se pojavljivalo u medijima - odgovorna partija! Nisam našao razloga i motiva da menjam nešto u svom uverenju! Sećam se svih vrednosti koje su bile u to vreme: sigurnost na poslu, besplatno školovanje, zdravstvo, međunacionalni međuljudski odnosi... Mi smo se u „Zorci“ do '90-te godine poznavali po nadimcima i znali smo ko je kakav čovek, išli jedni kod drugih da gradimo kuće, išli u mobe, pozajmljivali pare... U „Zorrci“ je bilo 17 nacija, a u Subotici živi 27. Subotica u malom! I kada je '90-tih počelo da mi dopire do ušiju ko je Makedonac, ko Albanac, onaj Srbin, ovaj Crnogorac... ja sam se zgrozio! I ne daj bože, nikada više u Subotici ili Srbiji da dođe ta situacija! I svako od nas najoštrije mora da se suprotstavi svim oblicima nacionalizma! To razara naše biće i mislim da je zbog toga Subotica 50 godina unazađena! Imamo sada razvojnih elemenata, grade se fabrike, ima investicija u čitavoj Srbiji, međutim, mi još uvek nismo sustigli nivo proizvodnje iz '89. godine!

Zajednički jezik našao je sa Blaškom Gabrićem i njegovim pokretom – Mini Jugoslavija, sa kojim sarađuje, naglašavajući da u Subotici još uvek ima više od 4.000 ljudi koji se izjašnjavaju kao Jugosloveni. I sam je među njima (jugoslovenski Mađar). Ali bez obzira kako se izjašnjavali, problemi su svuda isti.

- Dolaze ljudi i lično, obraćaju se telefonom i mejlom, a mi se trudimo da pomognemo. Najviše se radi o egzistencijalnim problemima, ugroženo radno mesto... Nažalost, imamo jednu disproporciju - jaz između bogatih i siromašnih samo se povećava. Kako u svetu, tako i u Srbiji, sve je više ljudi koji imaju te egzistencijalne probleme. Na primer, „Solidarnost“ je u januaru, zajedno sa Sindikatom „Nezavisnost“, podelila pakete prehrambenih proizvoda. Ima dosta ljudi sa niskim prihodima i malim penzijama. Njima smo to i dali. Možda je sada malo lakše, polako se ide napred, ali odlazak mladih još nije zaustavljen. Nismo to sprečili. Neizvesnost je još uvek prisutna.

I MI SMO DEO POKRAJINE! - „Mislim da smo u to vreme (sredina 70-tih do kraja 80-tih) uspeli okrenuti Suboticu putem razvoja, barem nešto usaditi, smanjiti broj nezaposlenih. Inicirali smo izgradnju Doma „Bosa Milićević“, čemu je prethodio sastanak u Novom Sadu na kojem sam rekao da i u Subotici imamo fakultete i imamo omladinu, a nemamo studentskih domova! I često smo morali naglašavati da Novi Sad nije čitava Pokrajina, nego da imamo i Suboticu i Zrenjanin i Sombor. Bilo je tog nerazumevanja ili uskog gledanja na razvoj Srbije i Jugoslavije u to vreme“.

U razgovoru je nenametljiv. I kada mu prenosimo lepe reči kojima ga drugi opisuju i način na koji ga doživljavaju (retko pošten čovek, skroman, dobrica, borac za radnike...), kratko se zahvaljuje i prelazi na drugu temu. Da skromno živi i da se nije (o)koristio funkcijama, ne treba ni da naglašava.

- Nedavno sam nabavio motorić, mali, 50 kubika, šogor mi je pomogao da ga kupim. Pre sam biciklom ili autobusom dolazio sa Kelebije do grada. Tamo mi je kuća, objekat koji je nekad bio vikendica - 40 kvadrata i gore sobe za spavanje. Ukupno 60 kvadrata. Na letovanje sam išao dok sam radio, poslednjih 20 godina ne.

Sa suprugom (Staparkom koja je završila za tekstilnog tehničara i došla u Suboticu da radi), upoznao se u „Omladini“. „I dan danas drago mi je kada čujem da i pored svega što je Subotica prošla, još uvek je svaki drugi brak mešoviti“ – reći će. U braku su 44 godine, imaju dva sina.

- Stariji je profesor fizičkog vaspitanja, a pored toga što radi u školi, sudija je „mahač“ u Super ligi Srbije. Mlađi je završio za agronoma i počeo da radi na sušenju voća i povrća. Uz veliku pomoć porodice, napravio je jedan mali pogon. I supruga i ja pomažemo koliko možemo u sušenju voća, evo sutra baš sušimo jabuke pa pravimo čips! Mislim da je to budućnost, u toj zdravoj ishrani. Najsretniji sam zbog četvorogodišnjeg unuka Kolje, on je moj ponos.

MIRIS DRVETA I - DETINJSTVAOd tate mi je ostalo da volim da obrađujem drvo. I još iz detinjstva i danas najlepši miris mi je miris sveže obrađenog drveta! Najlepši parfem! Stric mi je bio vodovodar, od njega sam dosta naučio o tom zanatu – u vreme ferija, kada su ocene bile zaključene, do početka septembra, išao sam sa njim da radim i na taj način kupovao knjige za početak škole...“.

I dok dodaje kako je sin imao dobrog fudbalskog trenera (Jožef Fazekaš), koji ne samo da je učio decu sportu, nego ih i vaspitavao, i sam se trudi da drugima usadi neke važne poruke.

- Uvek mi je cilj bio boljitak Suborice, uvek sam za saradnju, ne gledajući ko je iz koje partije. Ali jako je važno da, bez obzira u kojoj si partiji, imaš svoje mišljenje! I ako si uveren u ispravnost i argumentovanost svojih stavova, onda se drži toga. Uvek misli svojoj glavom! Jer puno partijskih poslušnika (da ne upotrebim druge izraze), nije dobro ni za jedan grad ni za jednu političku organizaciju. Bilo je nesuglasica... sa gospodinom Kasom, recimo. Čak sam išao na sud jer su hteli da nas izbace iz ovih prostorija, iako smo redovno plaćali zakup i sve troškove. U to vreme sam u novinama dobio etiketu da „nisam dobar Mađar“! Normalno, zato što se nisam slagao sa tom politikom. Bilo je neslaganja i sa rukovodiocima (na primer, zbog toga što sam se jednom sukobio sa direktorom, ja sam godinu i po dana bio na plati spremačice), ali nikada se nisam plašio. I danas i u to vreme jako je važna bila nezavisnost. Ako si zavistan od nekoga, materijalno ili politički, onda ti više nemaš svoje JA. Ako si čovek i hoćeš da se izboriš za neka svoja uverenja i da radiš na tome, moraš biti nezavistan. E, sad, to je teško postići. I danas, a i u to vreme. A jako je važno. Jedini ispravan put.

Izvor: Subotica.com
Postavljeno pre 7 meseci i 5 dana
Komentara: 6
Pregleda: 2830
Povezane teme
udruženje solidarnost mikloš nađ olajoš sugrađani centar tito
Komentara
0
Napiši komentar
Pošalji komentar
Dodaj grafički fajl
(do 20 MB)
    Imaš na raspolaganju 1000 karaktera
    Pravila komentarisanja
    Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove ovog Internet portala. Komentari su moderirani i odobravani u skladu sa opštim pravilima i uslovima.