Komentara: 7
Pregleda: 6319

SUgrađani: Blaško Gabrić - "Kada vam dođe do grkljana, onda se menjaju stvari!"

16.08.2020. u 14:00h
Izvor: Subotica.com
SUgrađani: Blaško Gabrić - "Kada vam dođe do grkljana, onda se menjaju stvari!"
Kaže - Nisam se bojao izazova. I verujemo mu. Jer ceo njegov život odgovor je na izazove. Kako se izboriti za svoje mesto u velikoj porodici, snaći i opstati u tuđoj zemlji, vratiti u neizvesnost, preživeti porodičnu tragediju, ući i izaći iz politike, sačuvati živce i obraz, boriti se sa vetrenjačama, verovati u ideju nepostojeće zemlje... Blaško Gabrić, povratnik iz Kanade, bivši vlasnik štamparije “Globus”, danas živi penzionerske dane u miru Splitske aleje na Paliću. Vozi motor(ić) na električni pogon, kosi travu u svom dvorištu, provodi vreme sa unukom. A sve što je bilo, uprkos godinama – do detalja nosi sa sa sobom. Nepogrešivo pamti događaje, ljude i datume. Počev od detinjstva:

- Bio sam jedno od šestoro dece u krojačkoj familiji, mama gimnazijalka, tata četiri osnovne i zanat. Treći muški u familiji. Najstariji Pera dobio je novo, Joso je iznosio, na meni se sve raspalo! Bio sam crna ovca u familiji jer sam uvek “skidao” braću, uvek se na meni raspadalo sve što sam nosio! I onda sam dokazivao tati da nisam ja kriv što je to mama sto puta oprala pa se na meni raspalo! Nije bio problem u meni, nego u sirotinji – bio sam 17 godina kada sam prvi put dobio nove pantalone! To je bila sitna mala napravda koju sam kao dete osetio - da oni imaju novo, ja nikad ništa i zato sam se borio da i ja privredim, zaradim, da budem ravnopravan u familiji. Kroz tu borbu za dokazivanjem i životnu borbu za egzistenciju, postao sam najsupešniji od moje braće.

Nepravda se, zaključuje, nastavila i u osnovnoj školi gde je ponavljao je šesti razred. Pao je na popravnom ispitu iz nemačkog jezika, iako “sam, po mom mišljenju položio”.

- Onda mi je tata kaz’o da više nisam Gabrić, nego Bukvić i dao me je na zanat, za kamenoresca. Radio sam dve nedelje i lepo izlupao ruku čekićem! I onda, jednog jutra ustanem u šest sati, tata kaže - di si tako poranio? Reko’ - iđem na posao. Kaže - škola počinje danas! Onda me je vratio u šesti razred i od tog doba stalno sam bio skroz odličan đak!

Uskoro je počeo i da zarađuje.

- U “Birografici” sam bio učenik u privredi – oni su plaćali platu i po za vrlo dobrog, duplu platu za odličnog, a ja sam bio odličan svaki put i dobijao duplu platu! Završio sam Srednju ekonomsku školu (večernju), da bih znao to što znaju u radničkim savetima, i škola mi je bila nešto najlakše.

PRODALI NAS NA ALJASKU! - “Do Kanade smo putovali avionom za koji nam je karte obezbedio ‘Karitas’. Avion je bio stari, tri puta se kvario, tri puta su ga popravljali i kada je konačno stigao u Toronto, sneg je bio do kolena, a 17. april! Takva je mećava bila da nisi mogao videt’ dva čoveka ispred sebe! A Beč, odakle smo krenuli, sav u cvetu i zelenilu. Išli smo kao kolona peške po snegu i ušli u jedan tunel, i neka žena provali – prodali su nas na Aljasku! Kolona je stala. Cika, vriska, plač, di smo?! Kad smo uzeli karte zabadava! Takav strah se uvukao u tih 250 putnika, osetio sam puls srca u svakom zglobu! Tešio sam se da ću ja biti poslednji kojem će staviti bukagije na noge kad nas budu vaćali jer sma se smatrao brzim, pobeći ću pa će me zadnjeg uvatiti... I onda ja povedem grupu i otvori se velika gvozdena kapija i vidimo aerodrom, ispadaju kuferi napolje... I pokupio sam svoj kuferčić i malo se smirio jer sam imao nešto svoje pored mene”.

Kasnije, u Kanadi, posvećuje se i menadžmentu, ali prethodno je, još u domovini, pokušao da upiše Višu grafičku školu u Zagrebu. Preporuku od preduzeća u kojem je radio nije dobio jer je došao u sukob sa tadašnjim direktorom, na sastanku pred čitavim kolektivom, održanom 29. novembra.

- On me pita zašto sam predao molbu radničkom savetu za stipendiju, a ja sam kaz’o - direktore, nisam ja od VAS tražio stipendiju, tražio sam od preduzeća! A on je znao da ako završim Višu grafičku, da njegovo mesto može biti ugroženo. I to je bio razlog da me posle armije ni jedna od tri štamparije u Subotici nije primila na posao!

Plašili su se konkurencije mladog kadra, objašnjava. Uz to, bio je gimnastičar, reprezentativac, odličan učenik, majstor... A bez posla! U tom trenutku bili ste ljuti? – pitamo.

- Nisam bio ljut na Jugoslaviju kao sistem, nego na pojedince u sistemu koji su čuvali svoja radna mesta, kao i danas što političari čuvaju svoje pozicije. Onda sam odlučio da moram ići napolje – rek’o, ja neću biti pomoćni radnik nigde u Jugoslaviji, idem napolje kao majstor jer sam znao da imam zanat – imao sam već osam godina radnog staža.

Put do Kanade vodio je preko Beča, gde je dobio posao kao majstor i posle tri meseca progovorio nemački. Kada su ga kolege koje su živele u Beču pozvale da švercuje zajedno sa njima, rekao je:

- Neću švercovat’! Ne interesuje me šverc-komerc, ja se borim da budem ispravan i ne mogu da radim neispravne stvari da bih došao do nekog kapitala pa da se moram branit’ i onda me još carinici u’vate da sakrivam pa da se osramotim! Jer naš je tata rekao da nije sramota krasti – nego je sramota kad te uhvate! I onda sam odlučio da odem u Kanadu, Ameriku, da vidim beli svet jer sam se osećao sposobnim, dobrim majstorom. I u Beču sam bez problema opravdao svoje kvalifikacije, nisam se bojao izazova.

Gnezdo je svio u Hamiltonu, u početku začuđeno gledajući četiri linije puta i velike automobile.

- Taj prvi dan zivali smo k’o male laste i “birali” ko će kakva kola da kupi... U Kanadi sam ostao 13,5 godina – dve godine radio kao štampar i onda otvorio svoju štampariju. Doveo sam i dva mlađa brata - jedna je bio bravar, drugi strugar – kada je njegova firma bila u štrajku, rek’o hajde, brate, radi kod mene! I naučim ja mog brata Gezu da bude štampar i onda je on preuzeo štampariju, kupio 51 posto od mene, a ostatak je bio moj u slučaju da ne uspem kod kuće. Pošto se nisam vratio, sve je ostalo njemu – on je tamo ostao, oženio Kanađansku i prodao štampariju, danas su u penziji i on i žena.

NAVIJAČ - “Gledao sam devet olimpijskih igara i 25 svetskih prvenstava u raznim sportovima! Tako sam trošio godišnje odmore. Podelio sam pet hiljada zastava i na olimpijskim igrama bio najponosniji navijač, a imali smo fantastične rezultate i nikad se nismo obrukali”.
Antrfile 3.

Kanadska “priča” Blaška Gabrića trajala je do 1980. U međuvremenu je sa braćom osnovao i Klub Jugoslovena, sa fudbalskim i šahovskim klubom - organizovao državno prvenstvo u šahu, zabave, čajanke, igranke... pokazujući da mu organizacija ide od ruke. Zašto se vratio?

- Kada smo stigli u Kanadu, videli smo kako izgleda najsavremeniji robovlasnički sitem u funkciji! Dopalo mi se sve! Ako imate sreće i posao i znanja, u Kanadi možete lepo živeti. Ali, ako slučajno firma u kojoj radite, nije uspešna pa dobijete otkaz, teško vama! U Kanadu su svi stigli s jednim kuferom, i sve što su kupili, kupili su na kredit. I kada tri meseca ne platite kredit, izbace vas iz kuće, uzmu vam auto, uzmu sve i još i kufer vam ne ostave! To nije bio moj slučaj, ali sam video kako su drugi ostali na ulici! Kažu na drugom gledaj, na sebi čekaj. U svim sistemima ima problema, nijedan nije perfektan, ali naš je bio najbolji na planeti i zato su ga zapadnjaci morali srušiti. Ali radnička klasa može to da promeni. Nije teško. Kada vam dođe do grkljana, onda se menjaju stvari!

Po povratku je imao dovoljno novca da ne mora raditi. Prvih šest meseci gradio je kuću, a posle ga je, kako kaže, ubila dosada jer “znao sam radit’ po deset, dvanaest sati dnevno i odjednom ne radiš ništa”. Sa njim je tada već odavno bila i supruga Marija Gabrić, sa kojom je bio još u Beču, a kasnije mu se pridružila i u Kanadi.

- Kada se htela udat’ za mene, rekla je, udaće se ako joj dozvolim da slika! I kada je uradila moj portret u olovci i u ulju, te slike su me obradovale kao one pantalone sa početka priče! Ja, takav siromah, imam dva portreta! Naslikala je i Gradsku kuću, veliku sliku koju sam držao u spavaćoj sobi, i kada sam se probudio, ja sam bio kod kuće!

U menadžersku ulogu (prodaja ženinih slika) uplovio je vrlo brzo, kada je odneo svoje portrete na uramljivanje, a majstor – ramar naručio odmah tri za svoju familiju, za 300 dolara po komadu (“a ja radio za 120 dolara nedeljno!”). Danas, njegova žena ima atelje i galeriju u kući u kojoj žive (i unuka je povukla bakine gene i studira slikarstvo u Novom Sadu), a jedna slika Marije Gabrić imala je posebnu sudbinu.

- Kada sam u novinama pročitao da Tito dolazi u Kanadu, kažem bratu Gezi da ću ja biti pozvan na prijem kod predsednika. A on kaže, al si ti velik fantazer! Prvo, napravio sam Klub Jugoslovena, to je dovoljan razlog da me pozovu. Drugo, Marija, hoćeš ti napravit’ Titu jedan portret pa da mu predamo? Zovem konzulat, kažu može, ali neće moći direktno. Marija naslikala Tita u prirodnoj veličini - puni pušku u kanadskoj šumi, sa ramom od bele breze... Kada smo odneli u Toronto, svi se skupili, kažu, vidi šta su ovi doneli! Ovo možete nositi direktno Titu! I svi su predavali predsedniku poklon, a mi smo bili poslednji. Bio sam šokiran kada sam došao u direktni kontakt sa predsednikom Titom i Jovankom! Očekivao sam Tita kao gorostasa, a kada sam stao pored njega, gledam mu na vrh glave! A Jovanka sa punđom manja od Marije! Toliko sam bio iznenađen kako izgledaju da nisam mogao da vozim kući! Jeste on razgovarao sa nama pola sata, još i plak’o kad je video sliku, pričao o našem Klubu Jugoslovena, poručio da držimo most sa otadžbinom, da čuvamo bratstvo i jedinstvo...

IZ POLITIKE TREBA ZNATI IZAĆI - “Bio sam odbornik u četiri mandata, nikada u vladajućoj strukturi, uvek u opoziciji. Prvi put delegat ispred Udruženja zanatlija, jednom kao Stranka Jugoslovena, jednom kao Grupa građana i jednom kao Ekološka stranka zelenih. I četvrti put kao Ekološka stranka, ali onda sam sebe stavio na peto mesto, a nisam dobio više od tri odbornika. Onda sam video da nemam za koga da se borim, manio se bavljenja politikom i zatvorio stranku”.

Ipak, to je bilo lako reći, a malo teže ostvariti. Pošto u Srbiji nije dobio dozvolu za rad, otvara štampariju u Hrvatskoj, u Batini, pet godina svakodnevno putujući “rđavim somborskim putom - deca su spavala kada sam krenio na posao, deca su spavala kada sam se vratio”. I onda, tako besan, na sastanku sa povratnicima iz inostranstva, izađe za govornicu, predstavi se i javno iznese šta ga muči:

- Ja sam povratnik iz Kanade, povratio sam se prije pet godina i svaki dan uspešno povraćam, tako mi je dobro! Živim kao čardak ni na nebu ni na zemlji. Svaki dan iđem u inostranstvo na posao u Hrvatsku. Trošim vojvođanske puteve, vojvođanski benzin, obrađujem subotičko tržište, a Hrvatskoj plaćam porez! Ako ove godine ne dobijem dozvolu da radim u Subotici, idem kući, rođenoj materi u Kanadu jer takvu maćehu nikad niko ni u najgoroj bajci nije opisao kakvi ste vi nama povratnicima!

Za tri dana dobija dozvolu za rad, i od ’86. do penzije radi u “Globusu”. I sina i ćerku školovao je kao naslednike, u grafičkoj struci, ali sudbina je imala drugačije planove:

- Sin mi je poginuo u saobraćajnoj nesreći. Ekslodirao sam na 1001 mestu kada sam shvatio da nema više Perice! Tešio sam se jednom rečenicom – da neće imati onih problema koje svi imamo, a živeo je 25 lepih godina!

Firmu je kasnije zatvorio, o finansijskim problemima koje je u međuvremenu imao pošto je bio žirant jednom prijatelju štamparu, pisalo se naširoko. Sada je to prazna zgrada i park od 3,5 hektara u njegovom vlasništvu. I, naravno, država u državi.

- Svake godine 2. maja, oživi Četvrta mini Jugoslavija. Dok sam živ, ja ne mogu da zaboravim detinjstvo i radnička prava koja smo imali. Neću da nas gumicom izbrišu! Danas imamo 8.800 državljana, a moja unuka je bila prvi! I kada bi grad uložio novac i tu napravio Hotel “Jugoslavija”, to bi bio mamac za turiste...

Izvor: Subotica.com
Postavljeno pre 2 meseca i 1 nedelju
Komentara: 7
Pregleda: 6319
Povezane teme
mini jugoslavija Blaško Gabrić jugolend sugrađani
Komentara
0
Napiši komentar
Pošalji komentar
Dodaj grafički fajl
(do 2 MB)
    Imaš na raspolaganju 1000 karaktera
    Pravila komentarisanja
    Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove ovog Internet portala. Komentari su moderirani i odobravani u skladu sa opštim pravilima i uslovima.