Komentara: 20
Pregleda: 17658

SUgrađani: Marta Aroksalaši - "Postavite ogradu i kažete - e, nije tako!"

29.03.2020. u 14:00h
Izvor: Subotica.com
SUgrađani: Marta Aroksalaši - "Postavite ogradu i kažete - e, nije tako!"
Do pre samo nekoliko nedelja pečatirala je “čarobne” kartice deci na blagajni i donosila dodatne stolice publici u prepunoj sali Dečjeg pozorišta pred predstavu “Lavić kraljević”, a sada, kao i svi, čeka neka bolja vremena... Nove predstave. Pune sale. I dečiji osmeh – njega najviše. Ipak, direktorica Dečjeg pozorišta u Subotici - Marta Aroksalaši nije “zamrznuta” u vremenu i prostoru i ne sedi skrštenih ruku – to joj pre svega ne dozvoljava neverovatna energija koju poseduje, ali i funkcija na kojoj se nalazi već deset godina.

- I dalje svakoga dana idem na posao – moramo da vodimo računa o ustanovama u kojima radimo. Jeste vanredno stanje i čuvamo se, ali ne možemo da zaboravimo da čak i u ovakvim okolnostima moramo da budemo na usluzi široj društvenoj zajednici, pre svega deci. Zato pripremamo onlajn program – kratke emisije posvećene deci različitog uzrasta koje se mogu pogledati na našoj “Fejsbuk” stranici od 17 časova, dok će u drugoj nedelji aprila biti emitovan i naš program na lokalnim televizijama (K23 i Panon). U saradnji sa Gradskom bibliotekom, pripremamo i priloge u kojima ćemo čitati književna deca za decu.

ŽIVOTNA LEKCIJA - “Studirajući glumu, mnogo smo naučili od Radeta Marković, velikana našeg glumišta. Bio je izuzetno strog prema nama i već na jednom od prvih časova dao nam je životnu lekciju što se tiče profesije! Prva godina sastoji se od toga da nema teksta, sve radite kroz improvizaciju. Dao nam je zadatak - pusto ostrvo, i pustio nas, desetoro studenata. Krećeš da improvizuješ temu, a među nama jedan je napravio gaf – kako god smo mu se obraćali u smislu toga da ga uvučemo u neku našu akciju na sceni, on je odbijao te kontakte!  Profesor je zaustavio vežbu i rekao mu - Od tebe nikada neće biti glumac, ti si vatrogasac! Smireno je pokupio lične stvari, i iako je tek stigao iz Beograda, vratio se nazad, a mi smo utrnuli i plakali i sve analizirali i kolegi nikada više nije palo na pamet da se na taj način ponaša na sceni! Gluma je kolektivni čin - to znači da ni jedan glumac ne može da opstane bez drugog na sceni, oslanjamo se jedan na drugog”.

Iako, kako kaže, “iz sudbinskih kandži čovek ne može da se izvuče”, kuca u drvo i ističe da je ponosna na Subotičane koji “dokazuju da su svesni ozbiljnosti situacije, slušaju preporuke i sami sebe kontrolišu”.

- Svi smo svesni toga šta nam lebdi iznad glava, ali smo prilagodljivi. Važno je da budemo samodisciplinovani i tada nam ni izolacija neće ispasti opterećenje. Nosimo maske i rukavice, držimo se razmaka u redovima... I kada mi sin dođe, kažem mu – Nemoj, srećo, samo do kapije! Svakodnevno pratim konferencije za medije i u međuvremenu pripremamo ono što možemo – jedva čekam da sve ovo prođe pa da publici, pre svega tinejdžerima, prikažemo novu predstavu “Galeb No Name”, po motivima dela “Galeb Džonatan Livingston”– fantastičnu predstavu sa fantastičnim glumcima!

I sama glumica po profesiji (završila Akademiju umetnosti u Novom Sadu, diplomirala ’87, u klasi profesora Radeta Markovića), reći će da je danas velika privilegija baviti se umetnošću. A kao direktorica dodaće da je opet ogromna privilegija određivati repertoar, obraćati se javnosti i biti u prilici da kreirate mišljenje te javnosti.

- Mnogo je odgovornije voditi jednu kuću u smislu toga da zaista morate da vodite računa o svemu. Između ostalog i o tome da u ovom vremenu u kojem živimo, a koje je prilično otuđeno, nekoga obrazujete. Ja sam 37 godina u ovom poslu i uvek smo govorili, učili o toj otuđenosti i ja ne mogu više da slušam te priče - kultura je zapostavljena. Oduvek je tako! I kada sam počela da radim, prvo što sam čula je da je kultura poslednja rupa na svirali. Ali svako od nas mora da ima neki recept da se odupre tim negativnostima, komentarima, doživljaju mukotropnog bitisanja u ovom svetu... Jednostavno, postavite ogradu i kažete – e, nije tako! Ja neću tako da razmišljam, ja ću da se borim da dokažem suprotno! Strašno verujem u ulogu pojedinca, u angažman pojedinca, u inicijativu pojedinca. Ukoliko sami možete nešto da promenite, nema opravdanja i razloga zašto da to ne uradite.

Optimista u njoj reći će:

- Vaša je obaveza da od jutra kada ustanete, kada se probudite svesni toga da je još jedan dan pred vama, budete sretni! Mene oduvek nosi neki optimizam, kažu, valjda se rodiš sa tim, nemam pojma, ali ja odbacujem od sebe sve negativnosti, pokušavam da svaki dan opredmetim. U obavezi smo da učinimo dobra dela i da zračimo iz sebe neku lepotu i podstaknemo druge ljude da razmišljaju na taj način. Ako je to, da se poslužim aktuelnim terminom, neki “virus” koji nosimo u sebi, da ga prebacimo na drugoga - u pozitivnom smislu! Da ne pričamo o negativnim stvarima i da smo večito neraspoloženi, negativni prema svojoj svakodnevici, nego da upravo iz nje izvučemo neke situacije koje će nas inspirisati - čak i kada gubimo snagu i energiju. I ja sam bila u toj situaciji i dan danas sam na tim sudovima, to je strašno, to mi je toliko energije uzelo, ali sa druge strane opet i nije.

“MALA, NEĆU RAZGOVARATI SA TOBOM!” - “Sećam se prvih dana kada sam počinjala da radim u pozorištu, ekipe ljudi od kojih mnogi nažalost nisu među nama. Pripremali smo predstavu “Hajde da se igramo”, Marsela Ašara, i mislim da sam ja upropastila tu predstavu – to je bila moja prva uloga u Dečjem pozorištu još pre akademije. Igrala sam balerinu i na jednoj probi pokojnom glumcu Josipu Ormaiju (uvek sam bila spontana, nikada nisam komentare zadržavala za sebe, ali mislim da nisam bila nepristojna), rekla sam, plešući - Čika Ormai, niste dobrom nogom krenuli! On je meni na to rekao – Slušaj, mala, suviše si mlada da mi kažeš bilo kakvu primedbu. Ja ću da te naučim da u pozorištu moraš da poštuješ hijerarhiju, i kažem ti da neću razgovarati sa tobom dve godine! I zaista je tako bilo. Kada su prošle dve godine, on je bio prvi koji je rekao - Bila si kažnjena, od sada smo prave kolege! I zaista smo kasnije bili izuzetno veliki drugari, a ja sam tada naučila lekciju”. 

Suđenje koje pominje rezultat je sukoba između direktorke i određenog broja zaposlenih zbog sprovedene racionalizacije 2016. godine, koja je direktorima bila nametnuta.

- Ne daj bože biti u situaciji da se dobije otkaz, ali isto tako je nezahvalno i biti u koži osobe koja to mora da sprovede. Nama je to prosto državala propisala i mi smo to morali da uradimo! Dat nam je samo jedan kriterijum – da se ne remeti proces rada. Sazvala sam predstavnike opšte i tehničke službe, umetničke jedinice, gde smo nakon četiri sata raspravljanja odlučili kako i šta sprovesti. Pozorište ne postoji samo od glumaca i ja nisam direktor samo glumcima, nego svim zaposlenima, a najviše je bilo zaposlenih u umetničkoj jedinici. Ja sam razapinjana zbog toga što sam kao glumac bila prestroga, možda i najstroža, prema glumcima! Jedan deo procesa je završen, sada se očekuje završetak i drugog dela.... Zato sam direktor da budem i u dobru i u zlu, ne plašim se niti jedne odgovornosti – ako znate da ispravno postupate i da je to vaša linija vodilja. Mi živimo ta vremena, nisam jedina u ovome, već samo čestica u moru negativnih dešavanja, pa samim tim, ako pristajem dalje da vodim tu kuću, onda pristajem i na to da se nosim sa ovakvim stavovima. Verujem u istinu i taman da to bude ne znam u koje doba, ipak će izaći na videlo da su isključivo ispravni i legalni motivi bili ti koji su me u svemu ovome vodili.

Iako je preživela i živi turbulentan period, ne pada u depresiju, ne poseže za lekovima.

- Nikada ne pijem ništa za živce, moj “bensedin” su ručni radovi! Otkad znam za sebe, štrikam, šijem, tkam (imam dva razboja), bavim se dekupažom, pravim lutke, nalazim hiljadu inspiracija jer ako imamo u sebi tu kreativnost, kroz taj način treba da se izrazimo i tu nalazim neko pribežište, relaksaciju.

Život je nije mazio. Odrasla je sama sa majkom, i akademiju sigurno ne bi mogla da priušti da nije od grada dobila studentski kredit, a od pozorišta (član dramskog studija bila još za vreme srednje škole) stipendiju. Od pokojnog muža, koji je bio privatnik, mnogo je naučila i zato kaže da ne “spada među one rukovodice koji očekuju od države da im sve pokloni, da im padne sa neba, nego ćemo prosto da zasučemo rukave i da shvatimo da je naš posao kao i bilo koji drugi”. A ako je suditi po nagradama koje Dečje pozorište osvaja, taj posao joj ide od ruke. Predstave koje su poslednjih deset godina bile na repertoaru, donele su preko 80 nagrada! Ono što subotičko pozorište izdvaja u odnosu na druga u državi, jeste i više nego popularan “teatar u pelenama”,  namenjen najmlađoj publici – na radost roditelja. Subotičanka poreklom, tako uveseljava i “neke nove klince” u svom gradu. I ne krije da je veliki lokal patriota. I ni za kraj, ni za početak, u Subotici neće da kritikuje ništa jer “uvek prvo gledam dobronamernim dioptrijama”...
Izvor: Subotica.com
Postavljeno pre 8 meseci i 1 dan
Komentara: 20
Pregleda: 17658
Povezane teme
Subotičko Dečje pozorište Marta Aroksalaši Stamenković dečje pozorište sugrađani
Komentara
0
Napiši komentar
Pošalji komentar
Dodaj grafički fajl
(do 2 MB)
    Imaš na raspolaganju 1000 karaktera
    Pravila komentarisanja
    Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove ovog Internet portala. Komentari su moderirani i odobravani u skladu sa opštim pravilima i uslovima.