Komentara: 11
Pregleda: 7046

SUgrađani: Ljubomir Stankić “Život nije sto metara; život je maraton!”

26.11.2023. u 14:00h
Izvor: Subotica.com
SUgrađani: Ljubomir Stankić “Život nije sto metara; život je maraton!”
U sjajnoj je formi - za svoje godine koje ne krije. Svakodnevno vežba i telo i duh. Tačnije, i duh i telo. Jer “u zdravom duhu je zdravo telo” – naglasiće. I pojasniti: “Tako zvuči ta lepa misao, a ne - u zdravom telu... kako mi to prevodimo”. Od Ljubomira Stankića, nastavnika fizičkog vaspitanja, predsednika Akademije korektivne gimnastike “Korak” (jedinstvene u regionu), naučili smo da snaga dolazi iznutra... Iz glave. Intelekta. Srca. “Ako je život ugrožen, čovek podigne pet tona!” – metafora je jasna. I dodaje: “Ako nemaš taj podsticaj, ti si prazna ljuštura, sto kila mesa...”.
Tri dana pred bombardovanje, čuvenog marta 1999. godine, u okviru Udruženja “Mladi i igra” (čiji je jedan od osnivača), izdvojena je sekcija korektivne gimnastike - prva tog tipa u državi. Akademija je zvanično osnovana 2017. godine, simbolično, za osamnaesti rođendan, a tokom “godina odrastanja” podršku je pružala država kroz seminar “Gledaj kako rastem”...

SUgrađani: Ljubomir Stankić “Život nije sto metara; život je maraton!”

- To je jedan od naših slogana (izdao sam i istoimenu knjigu), kao i: “Vreme je zdravlje - Budimo odgovorni ljudi”. To su neki naši motivi, smernice kojima želimo da probudimo ljude u smislu koliko je važna prevencija.

Sa drugom knjigom “Korektivno vežbanje”, koja je u pripremi, verovatno će doći i do promene zvaničnog naziva akademije – jer naglasak je na korektivnom VEŽBANJU, a ne (samo) gimnastici.

- U toj knjizi razbijam predrasude i kao nožem oštro sečem definiciju korektivnog vežbanja u odnosu na kineziterapiju. Zašto? Te dve stvari jesu slične, ali nisu iste. Kineziterapija je stvar lečenja, stvar bolnice, manje prevencije. Ona je više vezana za zatvoren prostor, a korektivno vežbanje je i more i jezero i voda i brdo i nizbrdo i drvo... U tom smislu je korektivno vežbanje kvalitetniji izraz...

SUgrađani: Ljubomir Stankić “Život nije sto metara; život je maraton!”

PREVENCIJA JE KLJUČ - “Kičmeni stub ne trpi falš, impovizaciju – odrastanje dece nije “lako ćemo”, odrastanje je jedan multidisciplinaran proces – to nije samo telo. Zašto da prepustim da se dete od tri, četiri godine razvija kako se razvija, ako mogu sad da mu pmognem, u toj fazi, ako ga uzmem pod svoje... Ključ je u toj prevenciji! Na primer – tetovaže. Roditeljima sam skretao pažnju kada deca zalepe kojekakve tetovaže od žvakaćih guma – to je igra koja, ako se prihvati, može postati zbilja. I ti hoćeš da imaš “išarano” dete? Neću – kaže roditelj. Onda ga spreči! Hvala, nismo tako razmišljali..”.

O ovim i mnogim drugim temama biće reći i na prvoj konferenciji posturalnih korektora u državi, koja se održava u martu, povodom 25 godina postojanja “Koraka”. “Četvrt veka baš zvuči puno! Nadam se da će Grad imati sluha za ovu manifestaciju...” – dodaje. A četvrt veka možda i nije tako dug vremenski period kada se, makar pričom, vraćamo u – prošlost.

- Ja sam čovek odbojke, sporta pre svega. To je moja najveća ljubav, van dece i žene. I kao klinac posmatrao sam, uočavao skok, pad... uopšte tu motoriku. Zato sam i počeo obrazovanje u sferi sporta. Kroz svoju odbojkašku karijeru imao sam dobre i loše trenere... Rođen sam u Gradačcu, i iz tog mesta odlazim u Brčko – jedan od najjačih odbojkaških centra, najjačih škola odbojke u staroj Jugoslaviji. Bio sam omladinski reprezentativac, posle prešao u Tuzlu; Bijeljina pa Zvornik, i onda sam 1985. došao u “Spartak”. Moj rođeni brat je studirao u Subotici, i moj prvi susret sa ovim gradom desio se ’79. kada sam igrao protiv “Spartaka”. Tada sam proveo kod buraza nekoliko dana u studentskom domu, grad mi se dopao. Kada je završio fakultet, brat je ostao tu, a posle vojske došao (i ostao) i ja.

SUgrađani: Ljubomir Stankić “Život nije sto metara; život je maraton!”

Vojničke dane pamti i po čuvenoj 1984. godini i Zimskim olimpijskim igrama u Sarajevu. Vučko i (sve) ostalo... Kako kaže, odbojke zarad seli se u Suboticu, porodično. Osim “odbojkaškog znanja” u novi grad doneo i diplomu nastavnika fizičkog vaspitanja (Pedagošku akademiju završava u Tuzli). Kasnije je specijalizirao korektivnu gimnastiku na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja u Novom Sadu...

- Ja sam čovek koji je navikao na promene. Već sa 17 godina otišao sam od kuće, igrajući odbojku... Po završetku igračke karijere postajem trener u muškom klubu. Radio sam i u školi (u Tavankutu, Politehnička, OŠ “Sonja Marinković”). Jedno vreme bavio sam se trgovinom, nekim malim biznisom. Kada sam se 1997. vratio u “Sonju”, kao predsednik Aktiva nastavnika fizičkog vaspitanja predložio sam da ubacimo korektivno vežbanje u onaj treći čas fizičkog vaspitanja, ali to nije naišlo na odziv, ljudi nisu znali šta je pred njima, nisu imali hrabrosti da uđu u tu priču... Napuštam školu i otvaram sekciju korektivne gimnastike. Krenuli smo od malog prostora u Dragiše Mišovića, gde su upisani prvi polaznici. Sećam se, crtao sam vežbe na odbojkaškim formularima, svaku vežbu svojom rukom, osmišljavao program vežbi: vežbe istezanja, prevencije, korekcije... Napravio sam i neko ogledalo, improvizaciju, iscrtao shemu pokreta po njemu...

SUgrađani: Ljubomir Stankić “Život nije sto metara; život je maraton!”

RITUALI NEKAD I SAD - “Danas je to odlazak u “Bos” i listanje štampe, a nekada davno, u Bosni, kao student čitao sam “Sportske novine” koje su mi bile drage jer su imale izveštaje ne samo o fudbalu, nego i o boćanju, hokeju na travi... Sada ovi momci znaju da čika Ljubo pije svoju kaficu u jutarnjim časovima, posle prvog treninga, između devet i deset - to je ritual, mojih 45 minuta, gde pročitam štampu – krenem od poslednje strane, dođem do Sudoku ukrštenice, i tu se zadržavam. Ne ulazim u politički svet”.

“Korak” je promenio niz adresa dok se pre pet godina nije stacionirao u zgradi “DDOR osiguranja” u centru grada.

- Negde oko 2010. počeo sam raditi na svom programu vežbi, koji će biti jedinstven u svetu! Imam ogroman kapital - više od pet hiljada fotografija pokreta (fotografisao sam svoju ćeru), što pravilnih što nepravilnih. Izvršio sam selekciju, napravio lični karton vežbi i stvorio jedinstven program koji sam zaštitio u Zavodu za intelektualnu svojinu. Kada dođe polaznik, prva stvar je kontrola - odredim posturalni status, ne dijagnozu – dijagnoza je stvar lekara i to je, recimo, jedna razlika između mene kao posturalnog korektora i kineziterapeuta odnosno fizijatra. Ja sam ipak pedagog, i obrazujem tu decu...

SUgrađani: Ljubomir Stankić “Život nije sto metara; život je maraton!”

I ne samo decu. Saznajemo da najmlađi polaznik “Koraka” ima svega tri godine, a najstariji (donedavno) čak 83!

- Do skora je dolazio prof. Medan... Šta je suština? Individualizacija! Svaki polaznik ima svoje vežbe... Program prilagođavam polazniku, ne polaznika vežbi! Suština dobrog profesora jeste da kod učenika iznedri znanje, a ne da mu dokaže da on ne zna. Suština dobrog trenera je da izvuče optimum, ne maksimum od vežbača (da mu pokaže kako je on nemoćan!). Kada dođe malo dete, prvo procenim da li može da prati... Suština je u tome da ga naučim pravilnostima disanja, hodanja, šta je levo šta je desno. Kod klinaca insistiram na toj pravilnosti – leva ruka, leva ruka; desna ruka – desna! Ne radimo – hajde, digni ruke... Dete mora da ima svest o pokretu - to se zove kinestetička inteligencija.

SUgrađani: Ljubomir Stankić “Život nije sto metara; život je maraton!”

NA RANČU - “Iz prvog braka imam dve ćerke – Ivanu, koja je advokat (ima dvoje dece); i Danijelu - likovni pedagog (ove godine dobila je priznanje “Dr Ferenc Bodrogvari” ). Supruga Milanka, profesor srpskog jezika i književnosti, velika je podrška, deo tima, ona koja radi sve ono što ja ne volim da radim (smeh). Kada je krenula korona, iz malog stana na Radijalcu preselili smo se na ranč na Tresetištu, u vikendicu koju smo sredili. Tamo se bavim drvetom – našao sam svoj hobi: pravim stolice, police, ormariće... To mi je toliko relaksirajuće, “odmarajuće”. Imam lepog alata. Zadovoljstvo, mir, piješ kaficu, veverica u dvori štu, jedna, druga, treća, dođu moji žapci (sa migrantskom krizom ovog leta nisu dolazili!), bazenčić kada dođu deca, oaza mira gde smo mi domaćini – roštilj, kotlić... Dolaze prijatelji, druženje”.

A kada govori o pokretu, naš sagovornik nije samo poznavalac i zaljubljenik u tu oblast, već i (mnogo) više od toga - pesnik, filozof: “Pokret je poezija, pokret je kao boja - toliko nijansi zelenog, žutog, plavog... Mi pokretom činimo lepotu” – naglasiće. Ipak, onih pravih, funkcionalnih pokreta sve je manje.

- Danas kod dece imamo epidemiju ravnih stopala. Loše držanje - uobičajena stvar. Retkost je da dete izgleda po fiziološkim i anatomskim pravilima. Zašto je to tako? Ogroman je broj uzroka - od ishrane, načina života... Nama se kobajagi čini da je život lakši, a mi smo sve bolesniji! Na primer – auto. Kupio sam “Kaškai” koji ima automatski menjač – znači leva noga trokira! Ja ne volim taj menjač, šta ću, tako je ispalo... Moja desna ruka ne radi, ne menja brzine. Moji senzori su manje obazrivi... To se sve čini nebitno, ali funkcija razvija organ! Ono što nema funkciju, ono što nije u upotrebi, atrofira. Ja svaki dan ovo pričam, svaki dan sprovodim. Nema nijedne vežbe koja je u “Koraku”, a ja je nisam uradio! Ovo što pričam, ja i živim, i deca to prepoznaju. U okviru programa razvio sam “Program o SEBI” (Pokretnost, Snaga, Elastičnost, Brzina, Izdržljivost). Šta je suština? Funkcionalnost! Mlad čovek danas ide u teretanu da bi se “naoružao”! Danas je teretana uniforma, a uniforma uliva strah... Taj mladi čovek ide, ne zbog funkcionalnosti, ne zbog zdravlja, ne zbog trajanja, a “Korak” traje – i ja moje polaznike učim da traju jer život nije sto metara – život je maraton koji je strahovito nepredvidiv. I to moramo ukapirati da bismo trajali... Ja imam 63 godine. Bogu hvala, nemam nikakvih problema. I izgledam kao 63-godišnjak, ne našminkano i naduvano, sa kojekavnim plastičnim i ostalim rekvizitima da bih izgledao kao da imam 25 ili 30 godina. Ne! Meni je suština da trajem, a posle koliko bog da... I moji polaznici ne dolaze zbog forme, već zbog zdravlja, funkcionalnosti. U teretanu dođe momak - Apolon, pločice, a ne može ništa da uradi! Ja naravno nemam 25, nekad sam imao, bio kost i koža - sada imam i malo potkože, ali nemam problem sa tim. Moji drugari, moji učenici, kada me jedno vreme ne vide, kažu – ej, profesore, pa vi se ništa ne menjate! Zašto? Zato što živim umeren, normalan život. Naravno, nekad više pojedem, volim da popijem rakijicu, po koje pivo kada sam na ranču. To su neke druge vrednosti. I treba! Neću da se odričem svega, ali suština, princip je – božiji.

Izvor: Subotica.com
Postavljeno pre 3 meseca i 1 dan
Komentara: 11
Pregleda: 7046
Povezane teme

sugrađani

Komentara
0
Napiši komentar
Pošalji komentar
Dodaj grafički fajl
(do 20 MB)
    Imaš na raspolaganju 1000 karaktera
    Pravila komentarisanja
    Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove ovog Internet portala. Komentari su moderirani i odobravani u skladu sa opštim pravilima i uslovima.