Komentara: 5
Pregleda: 3606

SUgrađani: Jožef Miškolci - "Nikada nisam mogao sedeti mirno!"

02.05.2021. u 14:00h
Izvor: Subotica.com
SUgrađani: Jožef Miškolci - "Nikada nisam mogao sedeti mirno!"
Ulazimo u njegov kutak, njegovu radnu sobu, udobno ušuškanu u toplini porodične kuće... Na stolu papiri, knjige, na zidovima – karikature, isečci, uokvirene stranice novina, i računar sa starim glomaznim ekranom koji „nikako da se pokvari“... Ističe da mu dobro ide gospodarenje nad neredom, mada mi nered nešto i ne primećujemo. Možda samo onaj – kreativni. „Od svakog papira ovde trebalo bi neki rad da se objavi, a ja treba jedno sto godina da živim da bih sve to mogao napisati ili sistematizovati!“ – reći će, na šta sa osmehom dodajemo da je na dobrom putu... A dobrodržeći, lucidan i duhovit sedamdesetogodišnjak nastavlja: „Ja sam božiji miljenik – zato što sam doživeo lepo doba. I lep život...“. I dok mu se obraćamo sa „gospodine“, ispravlja nas i glasa za ono neposrednije, toplije – čika Joška. I sigurno da pojedinci Jožefa Miškolcija, dugogodišnjeg novinara, vlasnika pogrebnog preduzeća, osnivača prvog subotičkog internet provajdera, političara i civilnog aktivistu, muža, oca (danas i dedu), nisu doživljavali tako „toplo i neposredno“ jer se nije libio da glasno i jasno kaže šta misli, ali to je - on. I ne žudi za „lajkovima“.

- Bez lažne skromnosti: ko ima tako mnogo dobrih prijatelja, radnika i preferans partnera koji me simpatišu, to je po mom merilu dokaz da sam dobaaaaaaaaaar čovek (smeh). Od onih koji su me znali, većina je već umrla, a ja sada više ne želim biti opštevoljen! Oni koji me znaju, oni me vole. Čoveku je u stvari dovoljno da ima dvadesetak dobrih prijatelja, ostalo nije bitno. Ja sam već prešao tu životnu dob kada sam hteo svakome da se sviđam. Više ne. Takav sam kakav sam - kome se to sviđa, sviđa, kome ne, ne. Na „Fejsbuku“ imam 3.500 prijatelja. Od njih bar hiljadu znam lično, bar smo se jednom videli. Ostale 2.500 ne znam, oni su mi prijatelji zato što su smatrali da sam ja njima simpatičan...

KADA ZATVORIMO VRATA... - “Kada zatvorim vrata, onda sam ja samo predsednik Skupštine, a predsednica vlade je - supruga. Samo taj raspored je funkcionalan i efikasan! Bitno je da u domu vlada mir. Sa celom porodicom nastojimo to ostvariti. Pa kada zatvorimo vrata, onda smo mi i parlament, i izvršno veće i policija i sud. Inače ne dižem svoj glas ni na koga, ali ni ja ne volim da iko digne glas na mene. Tako smo se pre petnaestak godina supruga i ja dogovorili da se više NEĆEMO SVAĐATI. Nekoliko reči i za dva minuta se posvađamo, a posle tri dana ne pričamo i duvamo jedno na drugo! I treba mnogo za pomirenje zbog ta nesretna dva minuta... Tehnologija je: ako je jedan od nas nervozan, onda će drugi (jeste u pravu ili nije, nije bitno) UĆUTATI, i time je sprečena svađa! Posle bismo mogli smireno o tome razgovarati, ali polazna tema više i nije interesantna...”.

Sigurni smo da njegovi „Fejsbuk“ prijatelji, ali i mnogi drugi, znaju za poslovna dostignuća našeg sagovornika. A koliko njih zna kako je tamo stigao i od koje tačke krenuo? Sa kakvim preprekama (iz)borio, čije gene povukao, čiji karakter nasledio...

- Rođen sam u Zapadnim Vinogradima, od jako siromašnih roditelja, nisu imali ništa. Kada su Mađari došli, trebala im je mlada snaga i otac je bez odsustva izdržao 26 meseci u mađarskoj vojci, a kada su ga demobilisali, došli su partizani i - mobilisali ga! I on je više od dve godine bio partizan... Kada se vratio, oženio se. Sećam se perioda kada su mi roditelji zabranjivali da čitam! Jako sam to voleo, a oni su rekli - izgubljeno vreme! Kasnije sam morao nadoknaditi... Imao sam deset godina kada mi je majka umrla. Teško detinjstvo – ja sam sa deset godina već morao da znam da kuvam paprikaš kada nadničari dođu kući sa ocem da imaju gotovu večeru. Odrastao sam pre vremena. To mi je možda kasnije koristilo jer sam morao za sve da se borim.

OD POKERA I AJNCA OSTAO - PREFERANS - „Pre sam se kartao sa društvom, sada preferans pred kompjuterom! Volim zato što je relaksirajuće. Preferans igram više od 40 godina - probao sam i hazardne igre, poker i ajnc, ali brzo prestao jer sam gubio pare, a meni je žao da gubim. Uopšte volim kartanje, to su me od malih nogu učili. Na Međunarodnom preferans kupu „Car Konstantin“ u Nišu, održanom 2017. godine, osvojio sam fer-plej nagradu“.

Kada se otac ponovo oženio, mali Joška je u novoj ženi svoga oca, po vlastitom priznanju, dobio jednu izuzetnu majku, ženu koja ga je volela. I tada je život postao lepši.

- Otac je imao jači karakter od mene. Bio lančani pušač – palio jednu za drugom, i na kraju tako oslabio da je sa mamom morao da zameni motiku - mušku za žensku. Onda je rekao - više neću da pušim! I nikada nije zapalio. Kao partizanu nudili su mu njive koje su oduzeli, a on rekao – neću da zabijem motiku u tuđu zemlju! Bio je pošten, sve stekao svojim rukama, puno radio i ponekad se opijao od te velike tuge... I jednom se zarekao – više neću piti! I nije. Imali smo neki voćnjak, pekao je rakiju, i komšiju zvao da proba da li je dobra, on - ni gutljaj! I nikada ga više nisam video pijanog...

SMISAO STAROSTI - Od 1977. godine u srećnom je braku sa suprugom Agnezom, Subotičankom, vrsnom dijagnostičarkom, sada u penziji. Iz prvog braka ima ćerku Magdalenu, koja živi i radi u Nemačkoj, a sa sadašnjom suprugom – Žofiju, koja danas vodi „Funero“. Ponosni je deda tri unuka. „To je smisao starosti. Ali unuci nisu naš projekat, oni se vaspitavaju kako im roditelji hoće i nismo mi odgovorni... Ja sam tu za neke druge stvari, a baka da ih mazi - to je ženski posao“.

Tema se nameće, pa otud i pitanje – da li je nasledio očev karakter.

- Nisam karakter kao otac jer sam ostavio pušenje pa ponovo navikao. I ako ćete me pitati šta bih drugačije radio u životu, prvo bi bilo da ne bih navikao na pušenje! Ali mislim da sam dosta toga nasledio, na primer - ako čovek nešto odluči, onda neka istraje na tom putu. Jedino ako je put lud, onda se ne isplati... Uglavnom, neka proba ostvariti sve što je zamislio. Uvek sam bio nemiran, nikada nisam mogao sedeti mirno, morao sam nešto raditi. I mislim da grad i svet uopšte samo nemirni ljudi razvijaju – koji žele nešto drugo, bolje. Ja sam se celog života toga držao.

I zaista, možemo reći da je bio vizionar u pojedinim oblastima, neke stvari pokrenuo sa nulte tačke. U prvom redu, tu su firme koje je osnovao.

- Sa „Funerom“ sam ostvario jednu zamisao, jedan san. A sve je počelo kada sam bio na jednoj sahrani - ispred Peić kapele dva grobara u otrcanim odelima. Jedan leži na grobnici, dok sveštenik vrši ceremoniju. Pričaju viceve! Pitao sam se - pa zar mora tako biti?! Sada mislim da u Srbiji nema tako dostojanstvene sahrane kao što je u Subotici. I onda dolazi politika koja želi to da upropasti jer njoj nije interes... Pet godina mi nisu dali da radim, ali o tome neću... Sada sve funkcioniše. Važno je da znamo da bez konkurencije nema kvaliteta. Nigde! Promenio sam kulturu sahranjivanja, a ubrzo zašao i u drugu oblast. Rekli su da će onaj ko izostane iz informatičkog razvoja, zaostajati, pa sam osnovao informatičku firmu. I to je jedna specifičnost – da pogrebno preduzeće ima ćerku-firmu koja se bavi informatikom!

BOŽIJI MILJENIK - „Ja sam božiji miljenik jer bog mi je uvek dao toliko para koliko mi treba i snagu da mi treba toliko koliko imam! Nisam hteo da kupujem nepokretnosti, njive, dobre automobile, nego sam trošio na civilnu sferu ili za razvoj osnovnih delatnosti. I nije mi žao jer nešto smo stvorili“.

Tako je „Funero“ postao osnivač „Tippneta“, prvog vojvođanskog provajdera. A pre nego što je postao preduzetnik, imao je nove zamisli i u novinarstvu, poslu kojim se bavio punih 20 godina.

- I tamo sam tražio nove stvari, nove rubrike, nove sadržaje. Tada je novinarstvo bilo zanat za uživanje, imali smo slobodu, dobru platu (ja sam ovu kuću izgradio u tom periodu, ne kao „Funeroš“!). Izvori informisanja bili su otvoreni – da onda neko kaže da vam neće vam dati informaciju ili intervju zato što ste iz ovih ili onih novina, ne daj, bože! Vladao je društveni moral. Ja sam novinarstvo zato i napustio jer sam video da možemo mi pisati šta god hoćemo, to više niko ne ceni i ne ferma. Došli su neki novi moralni, tačnije nemoralni kvaliteti. Danas se sve napiše: krađe, lopovluk, ubistvo... - niko ne odgovara! Ono što se piše, nema težinu.

NESUĐENI FAKULTETLIJA? Nakon završene srednje škole i zvanja „ekonomski tehničar“, upisuje Ekonomski fakultet, ali ubrzo odustaje jer „video sam da to nije za mene“. „Čitao sam i učio mnogo, ali samo ono što mi se svidelo. Kada sam video da moram interpretirati Marksa i naučiti formulu za proizvodnju šećera, odustao sam. Kada je ovde, zahvaljujući Bošku Kovačeviću (mom najboljem učitelju u politici!), otvorena ispostava Fakulteta političkih nauka iz Beograda, krenuo sam, položio dva lagana ispita i – prestao. Ali puno sam čitao, uključujući i stručnu literaturu, mnogo učio, ali ne ono skolastičko. I nije mi žao, ali kakva su vremena došla, recimo, ja danas ne bih mogao biti novinar zato što nemam fakultet. Danas se od novinara ne traži znanje i talenat za pisanje i neki nagon da sazna nešto novo, ispitivanje, nego se traži – fakultet! Bilo koji. To mi je glupo. Mi smo u „7 Nap“-u dogurali do tiraža od 65.000, a bio je možda jedan novinar sa fakultetom, ostali srednjoškolci i majstori“.

Ipak, za novinarstvo ga vežu lepe stvari. Dobro se seća, kako kaže, najboljeg učitelja u novinarstvu - Kalmana Petkoviča, glavnog urednika „7 Nap-a“, pedagoga, vaspitača, čoveka tolerantnog, hrabrog, koji „mi nikada nije ribao glavu, mada su njemu ribali“. I svojim primerom potvrđuje istinitost tvrdnje da – jednom novinar, ostaje novinar.

- Ponekad napišem nešto za „Családi Kör“. Intervju sa Korhecom digao je prašinu, a sada objavljujem feljton o biskupu Laslu Hužvaru, priču o njegovom životu. Volim da čitam novine u papirnoj formi - to su mi prave, ali i elektronske naravno čitam, mada mislim da je to za jednu drugu generaciju. Budućnost da, ali ne moja. No, stara je istina da život uvek ide napred, nikada nazad.

Njegovog političkog angažovanja, aktivnog rada u civilnoj sferi (čiji je ostatak danas još Radionica „Zenit“ i njegovo članstvo u Hrišćanskom intelektualnom krugu), kao i mnogih drugih tema, dotakli smo se u razgovoru, ali prostor nameće svoje limite. U tu svrhu preporučujemo originalnu autobiografiju koja je dostupna na internetu, i završavamo rečenicom sagovornika: „Bilo mi je drago što sam mogao pričati o (jako malom) delu mog života”. I znamo da je tako. Hvala Vama, čika Joška!

Izvor: Subotica.com
Postavljeno pre 2 nedelje i 1 dan
Komentara: 5
Pregleda: 3606
Povezane teme
jožef miškolci sugrađani
Komentara
0
Napiši komentar
Pošalji komentar
Dodaj grafički fajl
(do 5 MB)
    Imaš na raspolaganju 1000 karaktera
    Pravila komentarisanja
    Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove ovog Internet portala. Komentari su moderirani i odobravani u skladu sa opštim pravilima i uslovima.