SUgrađani: Jadranka Kojić - "Nekada laskam sebi da je to dete ostalo u meni"

U njoj žive more i ravnica, mimoza i klas žita – pomireni i u simbiozi. Njen sever i jug – Vojvodina i Jadran, prošlost i sadašnjost, ne ratuju kao “zima i toplina i vjetri s vjetrovima” u Njegoševom “Gorskom vijencu”, već se slažu kao puzle u slagalici, stvarajući savršenu celinu. More je, ne samo imenom (Jadranka), ponela sa sobom u ravnu Suboticu - često ogrejanu samo zubatim suncem. Ali i ono ume da (o)ogreje – naučila je to; baš kao što je na časovima, u ulozi profesora srpskog jezika, mr Jadranka Kojić učila svoju “školsku decu”, i baš kao što danas, u ulozi prosvetnog savetnika, uči neke nove entuzijaste spremne da rade (i grade) sa decom. A takvih još uvek ima – na sreću. 

- Kako ništa u životu nije slučajno, rođena sam na prvi dan leta, na peni morskoj, u morskoj luci. Ime Jadranka dole (u Crnoj Gori, prim. aut) nije uopšte bilo popularno, i onda, kada sam postala student u Novom Sadu, iznenadila sam se koliko Jadranki ima, a nijedna nije “morska”, kao ja. Ali ja sam i ostala morska, zato što sam ovde, u Panonskom moru! To je povezano. More mi još uvek nedostaje na neki način, ali ga nadoknađujem kroz mnogo šta, čak i kroz tu lavandu na našem salašu...

Upravo taj salaš na Kelebiji, kao (Nojeva) barka na suvom, prava je spona između mora u njoj i ravnice oko nje. 

- Salaš je kupljen godinu i po dana pre nego što je krenula ona nesrećna priča sa koronom. Imala sam osećaj, intuicija mi je govorila da bi trebalo da imamo neku oazu, da se za, ne daj bože, negde sklonimo, ali i da imamo neki svoj lični mir. I mi smo zaista sebi kupili lični mir! Odlazimo kad god se ukaže prilika – to je samo šest kilometara od našeg stana na Radijalcu. Ta kuća me je podsetila na kuću moje bake, koja je sada tamo negde u sećanju (“Duša joj se smijala”, kako kažu, kod nas u Crnoj Gori) – ono je bila kućica na brdu, ova je u ravnici, ona od kamena, ova od zemlje, ali imaju istu poziciju prozora i taj pogled...  Boravak tamo donosi (unutrašnji) mir, a tu su i biljke - pravila sam bukete, sapune, ulje... 

KAO RIBU – POPUSTIŠ PA ZATEGNEŠ - “Imala sam poseban odnos prema deci, učenicima - to je kao kad loviš ribu; popustiš pa zategneš - da misle da je po njihovom, a, zapravo, ispadne onako kako ja želim”.  

Pošto u Herceg Novom nije bilo porodilišta, rođena je u Kotoru, ali živela i odrasla u, mnogi tvrde, najlepšem gradu Crnogorskog primorja, poznatom po Prazniku mimoze. 

- I danas čuvam školsku keceljicu sa izvezenom mimozom na beloj kragni (koju mi je mama izvezla), a tek kasnije saznala sam da smo Praznik mimoze i ja - zapravo vršnjaci! Iste godine kada sam rođena, u februaru mesecu počeo je Praznik mimoze. I ovde, u Subotici, često kupim sama sebi mimozu. Posadila sam je i u vrtu stana sa pogledom na more u Herceg Novom, i, eto, prve godine je već cvetala...

I osnovna škola koju je pohađala, nalazila se na samoj obali i imala pogled na more, da bi kasnije upisala jedinu srednju školu u Herceg Novom - Školski centar “Ivan Goran Kovačić” (usmereno obrazovanje), gde se kroz prozor, pogađate – videlo more. Usledile su studije, i mora više nije bilo. Ali jeste – reka. 

- Filozofski fakultet u Novom Sadu, na kome sam diplomirala i magistrirala (ponosni sam novosadski student, a posle i novosadski profesor), nalazi se na obali Dunava, i onda bih, kako se kroz prozore vidi Dunav, zamislila da je to more, gde je u luku - Petrovaradin, nekako ušetao veliki brod...  Imam osećaj da je ta voda i dalje tu, i naravno da jeste jer je ovde nekada bilo more. Valjda to osećam, ne znam... 

REČENICA NE POČINJE SA “JA” - “Mi smo vaspitani tako da imamo svoj stav. Plejada učitelja, nastavnika, profesora, celu moju generaciju i druge generacije vaspitavala je tako da imaš hrabrost, da imaš stav. Moji profesori često su pitali - a šta TI misliš? Ja kažem, ne mislim od 18. godine! Iznenade se - pa kako to ne misliš?! Kažem - mi smo odavno naučeni (a pogotovo profesori srpskog) da se rečenica ne počinje sa JA. Drugo - misliš samo u sebi i razmišljaš. A kad govoriš - onda znaš”.

Kao dete prosvetara, profesora srpskog jezika, na poklon dobija “dupli gen”. I dobro ga je iskoristila. 

- Imala sam imala izuzetne roditelje (majku višestruko nagrađivanog prosvetara, tatu, takođe voljenog profesora - posle novinara). To je bilo jedno predivno, bezbrižno detinjstvo. I moji učenici su me, na moju veliku sreću, doživljavali kao nasmejanu, raspoloženu. I kako sam imala i imam to zadovoljstvo u sebi, tu radost života, ja beskrajno cenim i volim život. I danas se radujem svakom novom danu, novom trenutku. Nedavno sam srela prijatelja koga davno nisam videla - prepoznao me je, kaže, po osmehu... Taj osmeh zadržala sam i na poslu: u MEŠC-u mi je nadimak bio Zvončica, a u “Đuri” zbog prezimena (Kojić) - Vitez Koja. Valjda tako, na juriš, rešavam probleme. (smeh)

Diplomirala je prva u klasi (kao demonstrator nastave kod čuvenog profesora Pavla Ivića), i odmah dobija posao u “vežbaonici fakulteta” – OŠ “Petefi Šandor” u Novom Sadu, gde je bila ubedljivo najmlađa.

- Odrastala sam i kroz svoje učenike. Pošto sam ranije krenula u školu (sa šest godina, a sa nepune četiri naučila da čitam), ja sam sa 22 godine već počela da radim! Umalo me nisu izbacili iz zbornice! Šta ćeš ti ovde? Da li mogu da dobijem dnevnik? Šta će ti? Treba mi jer imam čas. Je l’ ti znaš da učenici ne mogu da nose dnevnik?! Dok sam objasnila ko sam i šta sam...  Ali imala sam izuzetnu podršku kolektiva. I prosto, ceo život učila sam od najboljih - prvo od roditelja, onda od profesora, posle od svojih kolega i od svojih đaka. Jedan učenik dao mi je najlepši kompliment - predavala sam, to su bili neki moji prvi koraci, i nešto sam bila ljuta jer nisu pročitali lektiru, i onda sam rekla kako ću im dati jedinice u dnevnik! Onda je jedan učenik rekao - nećete vi to uraditi, nastavnice. Kažem - kako neću, naravno da hoću! Nećete. Kako?! Znate zašto nećete – zato što ste vi dete u duši! I u uvodu svoje knjige napisala sam da stvarnu i večnu sreću Bog daruje onima koji zauvek ostaju deca u duši. I nekad laskam sebi da je to neko dete u meni i dalje ostalo...

A deca, ističe, imaju sjajan kantar za pravdu, koji mi, odrasli, možda u nekakvom naletu, izgubimo. 

- Tata me je tri puta u životu posavetovao jednom rečenicom koja je puno značila da taj kantar zadržim i nadam se da sam u tome uspela. Prvi put to je bilo kada sam postala profesor, drugi put kada sam prvi put postala majka, i treći put kada sam rodila moju Sofiju. Kaže - kad vidiš te tiće (namerno se tako izrazio, verovatno i zbog Njegoša i zbog podneblja i zbog svega - naravno misli na moje učenike i na decu), svakog trenutka imaj u glavi da njima ide napredak, a tebi nazadak. I dobro, pazi šta radiš... To je bilo od krunskog značaja za mene - imam takav odnos prema deci da možemo da se dogovorimo.

Iza nje je bezbroj održanih časova i tri knjige – “Dvadeset minuta za N”, posvećena njenoj “ličnoj” i “školskoj” deci (parabola o ljubavi i porodici, kako ju je nazvao Radomir Babin), “Geografska terminologija Banjana” i njen magistarski rad “Terminologija kuće i pokućstva Banjana”. Koreni su vezani za Banjane, kraško područje zapadno od Nikšića, rodni kraj njenog oca - bratstvo, odnosno pleme iz koga potiče (Janičić – njeno devojačko prezime). A kako ništa u životu nije slučajno, saznajemo da razgovor za rubriku vodimo na Lučindan - preslavu Janičića! Verovatno nije bilo slučajno ni to što je je jedna Crnogorka odlučila da studira u - Novom Sadu. 

- Želela sam da studiram medicinu i u poslednjem trenutku odlučim da ne izađem na prijemni! Tata je tada bio na nekom proputovanju vezanom za svoje članke, i zamolila sam ga da uzme informator iz Novog Sada i Beograda, tako da sam položile diferencijalne ispite da bih upisala fakultet, izabravši Novi Sad jer ih je bilo manje. I medicina je pala u drugi plan zato što imam jedan hendikep - ne mogu da se pomirim sa nečim što ne može da se menja! Uvek pokušavam da popravim, i onda bih se verovatno preselila u sećanje sa prvim pacijentom - iz neke patnje - zašto mu nisam pomogla, a ovamo sam lekar!

U Suboticu dolazi zajedno sa suprugom,”zato što je on ovde završavao studije ekonomije”. Ubrzo se ukazalo mesto u školi (OŠ “Đuro Salaj”, popularni “Đuroš”). 

- Uvek se rado vraćam u tu školu. Naravno, ne želim da je ističem u odnosu na druge (pogotovo sa ove pozicije savetnika), ali uvek mi je drago kada vidim svoje đake koji su sada na raznim mestima - odrasli, zreli ljudi, jedne čestite duše. Zanimljivo je da sam jedno vreme (dve godine) paralelno radila u osnovnoj, srednjoj školi (Tehnička “Ivan Sarić”) i na fakultetu (Internacionalni univerzitet Novi Pazar, jedinica u Subotici) - različiti uzrasti i različiti programi, bilo je zahtevno, ali i zabavno. Volim izazove. Uvek sam razmišljala na taj način da odem iz nastave kao relativno mlad profesor. Smatrala sam da u ulozi prosvetnog savetnika mogu više da dam, i da pružim mogućnost nekim mladim profesorima da uđu u učionicu, kao što se meni pružila prilika. Od 2012. sam prosvetni savetnik, u martu će biti već 14 godina. Mislila sam da ću ranije otići jer opet smatram da bi trebalo mlade snage da dođu sa nekim novim, lepšim, boljim idejama nego što ih ja imam, a ja da se povučem u neku mirniju priču, posvetim prirodi, možda nekim pričama...

SA “ONE” STRANE DUGE - “Kada sam postala profesor, govorila sam učenicima - ja sam sada sa OVE strane duge, a bila sam i sa TE strane duge. Sada kao savetnik, sam sa ONE (treće) strane duge. Ali uvek volim tu sponu mladosti, sa mladim generacijama, sa učenicima, ali i vrtićima u koje odlazim - svuda gde su te mlade duše”.

Kao prosvetni savetnik čiji delokrug rada pripada Školskoj upravi Sombor, pod njenom i ingerencijom njenih kolega nalazi se nekoliko opština. Subotica ima najviše škola, a tu su i Bačka Topola, Mali Iđoš... Sve one imaju nešto zajedničko. 

- Stvarno uživam u svom savetničkom radu. Kada ulazim u škole, imam priliku da posavetujem nastavnike, da proniknem u ono što im je potrebno i drago mi je kada pronađem dobar način da im pomognem. Mnogo volim da radim sa nastavnicima koji su tek počeli – njima je samo potrebna podrška. Potrebno je da shvate da je čas čarolija i da je taj čarobni štapić u njihovim rukama, odnosno u rukama njihovih učenika, samo da znaju da ga pokrenu... Jednostavno, jedan čas je jedna priča - postoje uvod, razrada i zaključak. Ta priča mora imati celinu, i, naravno, da je ispričana na način koji je jasan i zanimljiv. Svaki nastavnik će to uraditi odlično na svoj način. I stvarno vidim zaista izuzetne časove. Nastavnicima samo treba podrška, treba im dati to dostojanstvo. I stalno insistiram na tome da prosvetni radnik treba da ima svoje dostojanstvo, kao i svaki učesnik u vaspitno-obrazovnom procesu. Znači, niko iznad onog drugog, ali da postoji međusobno poštovanje, da svako zna svoje mesto, ali da svi budu jedno. I uvek sam imala odličnu saradnju i sa učenicima i sa roditeljima i sa svima. I dan danas imam. I kakav god problem da se desi, nađemo način da to rešimo. 

O njenim interesovanjima, ljubavi prema muzici (završila osnovnu muzičku školu, svira klavir) i vaspitačici koja joj je tu ljubav usadila, jednom slovu “O” na frižideru marke “Obodin”, koje joj je pomoglo da nauči da čita, bubamari na školskoj torbi, koja je odletela daleko od mora, (ne) nameravajući da se vrati, mogli bismo još puno da pišemo. Jer život je roman, a najlepše stranice vezane su za – porodicu.  

- Moj suprug, studentska ljubav, je Sremac, Vojvođanin, tako da su naša deca kombinacija. Stefan (31), diplomirani ekonomista, i Sofija (26), fizioterapeut, mešavina su Vojvodine i primorja - ja to tako doživljavam, pošto je Sofija potpuna brineta, od kose do očiju, a Stefan klasičan plavušan. Opet se vraćam na početak priče - interesantan je taj spoj severa i juga, i koliko navikneš na to da živiš u jednom podneblju, pa onda moraš da se navikneš na drugi i postaješ smešan i sebi i drugima. Kao u anegdoti o zubatom suncu - ja sam to (na)učila na teži način. Naravno da znam za sneg i led i hladnoću, ali kada sam tokom studija ujutru na radiju čula da je minus jedan, to je za mene bio Sibir, Aljaska, šta god, večiti sneg i led! I došla sam na fakultet obučena kao snežni čovek! Nema toga ko nije pogledao u mene i svi su se zacenili od smeha! A opet, u februaru, granulo sunce jednog dana, ja se pojavila u laganoj haljinici i cipelicama, bez jakne, ičega, na ciči zimi! I onda su me svi pitali gde ti je sada ona bunda i čizme, da li si ikada čula za zubato sunce?! Naravno da jesam u opisima, ali sada sam na rođenoj koži osetila. Eto, trebalo mi je vremena da naučim i da shvatim...