Komentara: 8
Pregleda: 6506

SUgrađani: Dragoljub Ljiljak - "Deda, nas svi poznaju!"

22.08.2021. u 14:00h
Izvor: Subotica.com
SUgrađani: Dragoljub Ljiljak - "Deda, nas svi poznaju!"
Oni koji ga (bolje) poznaju, kažu da njegove priče ne bi stale na sto strana! Iako pojam “stranice” u elektronskom mediju nije precizno definisan, potrudili smo se da ovim tekstom, kao na tacni serviramo ono što je sam sagovornik izdvojio i smatrao važnim. Za sebe. I druge. Odlazak iz rodnog kraja na drugi kraj zemlje. Profesionalna fudbalska karijera. Letovanja na Svetom Stefanu i koktel-bar na Prozivci. Devojka koju je gledao na stadionu. Tri sina. Unuci. A između – filigransko tkanje emocija, kao na rolerkosteru. Od sreće do tuge, pa ukrug. Dragoljub Ljiljak, čovek sa sto nadimaka, i – jedna životna priča.

- U Suboticu dolazim sa petnaest i po godina, 1969. godine, sa Kosova i Metohije – mesto Velika Reka, opština Vučitrn, na ušću dve reke Laba i Sitnice, koje se ulivaju u Ibar - pogled na Spomenik kosovskih junaka, divno mesto! U tih 15 godina sve sam video - težak život, konflikti, pritisak za iseljavanje... I namerno nisam položio prijemni ispit na nekoj tehničkoj školi u Obiliću, da bih došao ovde i upisao Železničku industrijsku školu, jedinstvenu u Jugoslaviji! Roditelji 600 kilometara dole, ja ovde! Dođem kao dečak, u internat odakle je poteklo puno poznatih sportista: bokser Šefki Bogujevci, karatista Žika Bećanović - mi smo generacija. Jedna dobra priča i iskustvo.

BAR PUN PEHARA - “Biti koktel majstor je kompleksan, zahtevan, inspirativan i kreativan posao. Mislim da sam napravio milijardu koktela! Prvo zvanično takmičenje na kojem sam učestvovao održano je na Svetom Stefanu. Među tridesetak zemalja, osvojio sam nagradu žirija publike i to je moj prvi pehar. Na Svetskom kupu u Sloveniji, u kategoriji “after dinner” (posle jela) osvojio sam drugo mesto, i na svakom odtakmičenja, uvek nešto osvajao! Pun je bar toga! Član sam Udruženja barmena Crne Gore tačno 30 godina (Srbija je kasnije napravila Udruženje i kasnije primljena u Internacionalnu asocijaciju barmena – IBA). Jako puno barmena sam obučio (otišli u inostranstvo da rade) i svima napravio toliko receptura za takmičenje da su osvajali nagrade...”.

Iako su (i) njegova braća bila vanserijski talentovana za fudbal, nisu imala priliku da taj talenat i pokažu. Neguju. Zato je, dobivši priliku, on višestruko iskoristio.

- Na Kosovu i Metohiji nije bila velika ponuda klubova, živeli smo daleko od terena, a moj dolazak u Suboticu odveo me je pravo na jedan teren malog fudbala, da bih već sutra završio u “Spartaku” kao pionir! Fudbal je bio moj život. Moja profesija. “Spartak”, FK “Trepča” iz Kosovske Mitrovice, NG “Olimpija” iz Ljubljane, i onda, ako ove manje klubove ređam, neće sve stati! Kada sam osetio da mi se približava kraj karijere, odlučio sam da napravim oproštajni meč. Bilo je to u vreme čuvenog Ljupka Petrovića, koji je došao iz “Zvezde”. Kažem treneru – Ljupko, ja želim oproštajni meč, a on pita - zašto. Reko’ da li si ti imao lokal i da li znaš kako je to biti do tri u lokalu, a prepodne imati trening? Kaže - znam. Oproštajni meč u 36. godini. Dođe “Partizan”, prepun stadion, petnaesti minut, prekid meča, cveće, suze i kraj! Doviđenja, nema fudbala više! To je to - pakao, trenutak otprilike kao što sam sad gledao na Olimpijadi kako suze naviru na oči - i od radosti i od tuge. Nastavio sam posle da igram u desetak klubova (od “Zorke”, “Pionira”, “Vinogradara”, “Horgoša”...), ali ovo je bilo zvanično.

MOGU DA ZAVARAJU - “Koktele retko pijem, voleo sam penušavo vino i pijem ga i dalje - to je jedino piće na svetu koje se pije pre jela, za vreme jela i posle jela. Ali mora da je suvo (dry). Nije greh za aperitiv poručiti čašu penušavag vina, piti ga za vreme jela i do kraja. Pogotovo kada je nova godina, ne treba mešati i brljati sa pićima - nikada normalnije i zdravije nećeš doći kući! Sećam se, jednom je u lokal došla naša pozorišna glumica sa drugaricama – bilo ih je četiri i pile su koktel koji se zove Bakardi (po piću). Popile su po jedan, a pošto on sladi, popile i drugi. Tažile su i treći – onda sam ih upozorio da je Bakardi opasno piće... Popile su. Glumica pita gde je toalet, ja je uputim, ali je noge nisu slušale - nije mogla da ustane! Kokteli mogu da zavaraju...”.  

I sada, posle toliko godina, dok priča o tome, u očima - suze. Brzo ih briše, nadajući se da niko nije primetio, dubok u(z)dah, i nastavlja.

- Fudbal... to je lepa priča. Sećam se priprema sa prvim timom u Rovinju - u Hotelu “Eden” napunio sam 18 godina. Tvoj je ceo svet! Ali imao sam i skoro tragediju, kada sam na jednoj utakmici izgubio kotrolu i prevrnuo se na terenu! Ulazi doktor i vidi da mi se ukočio vrat i glava, izmeri temperaturu - 40! Sanitet, kola, i u bolnicu, sa terena, onako u opremi. Punktirali su mi kičmu i našli krvi u likvoru, što je pretilo izlivanju krvi u mozak! Angažovan je avion koji nije mogao da poleti jer je bilo nevreme pa sam išao sanitetskim kolima u Klinički centar Novi Sad, ali doktori nisu garantovali da ću stići. Imao sam tešku glavobolju i bio ukočen, nisam mogao da se okrenem! Tamo sam bio 16 dana na svim mogućim ispitivanjima. U gradu se pronela vest da sam ja u stvari stradao, ali neće niko da objavi. Moja braća sa Kosova i Metohije došla u crnini! Ja ih gledam, ne mogu da vičem ni da pričam, ne mogu da mrdnem! Od ležanja i lekova izgubio sam petnaestak kila - kad sa terena, spreman kao životinja, uđeš u krevet! Kada sam prvi put pogledao noge, bile su kao one drške od džogera, katastrofa! Dolazim kući, vide me ovde kod “Jadrana” neki koji su mislili da sam gotov, kažu - eno ga! Nije bilo tog doktora koji je hteo da potpiše da igram dalje, niko nije smeo to da uradi. Iz Novog Sada otpušten sam bez dijagnoze, izgleda da me je neki virus satro... Potpisao sam da nastavljam, na svoju odgovornost, odem na zimske pripreme na Kozaru, sneg do kolena, ja krećem od nule, korak po korak... Ali za nagradu dobijem dva sina blizanca posle toga!

MEĐU LJUDIMA I SA LJUDIMA - “U Subotici živim 50 godina, poznajem mentalitet, kulturu i dušu ovih ljudi i osećam kao da sam rođen ovde! Sećam se vremena kada je Korzo bio prepun ljudi, predivnih lokala, čardi, druženja... Danas su se ljudi malo otuđili, međutim, radeći ovaj posao i dalje sam sa ljudima i među ljudima i to me puni energijom jer energijom i zračim. Ako ne nasmejem deset ljudi u toku dana...”.  

Tako su posle Strahinje, na svet došli Rastko i Uroš. Sva tri sina dobio je u skladnom braku sa suprugom Gordanom, Subotičankom, ćerkom poznatog atletičara Dragutina Zurkovića.

- Nju sam i upoznao na stadionu – ona je trčala. Malo smo se gledali, dok se nismo zagledali i zabavljali punih šest godina i ostvarili brak. Ona je ponela glavni teret - ja sam bio na pripremama, u lokalu, karantinima, a ona se sa tri dečaka borila, radila u “Podrum Paliću” i u “Papir-komercu”. Podnela je veliku žrtvu u odgajanju dece. Sva trojica su se bavila sportom. Najstariji, Strahinja je umetnička duša i ono što on može da nacrta je neverovatno! Završio je grafički dizajn, radi od kuće. Rastko je u Beogradu, radi upravo ovo – koktele, ima svoj koktel-bar na Skadarliji. Najmlađi se “odmetnuo” do Norveške, šest godina je u Oslu i državni je prvak, predstavlja Norvešku u estetskom bodi-bildingu. Bavio se gimnastikom od malih nogu... Imam i dva predivna unuka, treće je na putu. Kada sa Konstantinom koji ima sedam i po godina, šetam gradom, čuje kako me ljudi oslovljavaju po nadimcima: doktore, majstore, legendo... Kaže on meni - deda, nas svi poznaju! I počinje da se javlja i onima koji nas ne znaju - dobar dan, dobar dan! A onda kod “Đerovića” na sladoled...

A osim iz “fudbalske priče”, Dragan, Dragi, Draganče, Dragoljupče, Ljiljane (zbog lokala), Ljiki, Gani... (sve nadimci kojima ga oslovljavaju), poznat je i po svom fantastičnom umeću u spravljanju koktela, i nekada čuvenom koktel-baru “Ljiljak” na Prozivci, čiji je simbol – cvet ljiljan (po želji arhitekte dr Ivana Hegediša, koji je i projektovao lokal).

- Po preporuci dobrih prijatelja sa Svetog Stefana, gde sam desetak godina odlazio na odmor, 1986. otvorio sam koktel-bar, i za početak imao jednu ponudu koktela, voćnih salata, frapea i nekoliko tipova kafa. Prva koktel karta sa najpoznatijim svetskim koktelima u to vreme: Negroni, Menhetn, Bakardi, Pinja kolada, Vajt lejdi (White Lady), Kuba libre (Cuba Libre)... Jedna paklena ponuda na terasi koja je imala veštačku kišu, sa zelenim tepihom, mesinganom ogradom, puna cveća, mamila je ljude od Ade i Mola, Sente i Kanjiže, Hajdukova i grada. To se (pro)čulo, imao sam dobru reklamu, mediji su bili prisutni, snimani su spotovi... Od poznatih, tu su bili: Dragan Bjelogrić, Manda, Vladimir Savčić Čobi, Ekstra Nena, Neda Ukraden, Đule Van Gog, bio je i guverner Mlađan Dinkić, a od naših poznatih Subotičana nema ko nije bio!

IZ SVETA U - VIKENDICUTreba da imam 200 godina koliko sam proživeo! Nema gde nisam bio, šta nisam doživeo... A danas najviše volim da odem u vikendicu na Tresetu - 10.000 kvadrata u zelenilu, raj nebeski! Na granici sa Mađarskom, kutak za opuštanje kakvog nema na svetu! Mir zimi, leti! Odem svaki dan - dva šporeta, pečena paprika, ajvar, poređane tegle. Ne prodajem, podelim. I deca nose...”.

Posao se zahuktovao, i kada je čovek koji ga je na Svetom Stefanu naučio zanatu – Mirko Ivković (iz Male Bosne), došao u lokal, rekao mu je - daleko ćeš dogurati.

- I dodao - za kafanu je dovoljan jedan dan, a čuvati koktel bar je za celi život. U prevodu - ako otvoriš lokal prepodne, skuvaš kafe, poslužiš rakije, pelinkovac, piva, špricere, a uveče čekaš goste na koktelima, to ne ide! Zato se u lokalu nikada nisu prodavala domaća pića. Pored koktela, u to vreme pio se i šampanjac i to na čašu. Gosti su dolazili, nalazili se i udvarali, sklapali brakove... od advokata, sportista, ljudi iz sfere politike... Da ne pričam!

Danas je “Ljiljak” zvanično zatvoren, ali, po rečima njegovog vlasnika, to je najbolja radionica na svetu, koja služi kao prostor za pripremu svega onoga što se radi mimo lokala (u prvom redu za “Spartak”, pa “Majur”,  Salaš “Đorđević”, “Jelenu”, “Miraž”...). To je ujedno i kancelarija u koju dolaze mladenci na pregovore, da odaberu koktele, posle da plate.

- A gde ću ja sa 500 prljavih čaša?! Kod kuće žena ne pušta! Zato pravac – lokal. Tu pripremam i dekoraciju, tu su frižideri, piće, čaše. Sve je u pripremi, kao u sportu! Prvo - selektiranje čaša, pa pravljenje receptura, kupovanje pića, sokova, voća (koje je jedno od glavnih “oružja”), koktel-trešanja... Ranije odneti robu, u određeno vreme se okreću čaše i tačno znam šta radim - koliko tipova koktela, koja dekoracija, leptir mašna i - izvolite!

Izvor: Subotica.com
Postavljeno pre 4 meseca i 3 nedelje
Komentara: 8
Pregleda: 6506
Povezane teme
sugrađani
Komentara
0
Napiši komentar
Pošalji komentar
Dodaj grafički fajl
(do 20 MB)
    Imaš na raspolaganju 1000 karaktera
    Pravila komentarisanja
    Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove ovog Internet portala. Komentari su moderirani i odobravani u skladu sa opštim pravilima i uslovima.