SUgrađani: Dragan Muharem - "Ima smisla ustati u novi dan"

Nakon letnje pauze, na razgovor smo došli odmornog tela i uma, ali kako “za dušu predaha nema”, priča sa duhovnikom okrepila nas je bolje nego čaša hladne vode! Dan topao, a u prostorijama Subotičke biskupije – prijatna hladovina. Više nego prijatan je i sagovornik – sveštenik ili svećenik (kako vam drago) po godinama mlad, ali sa bogatim iskustvom – Dragan Muharem, zvanično župnik Župe Svete Terezije Avilske u Subotici, ali i zaljubljenik u muziku - svirač na orguljama, pa čak i kolega – novinar. Donedavno se njegovo ime vezivalo za Malu Bosnu, gde se punih trinaest godina kao župnik Crkve Presvetog Trojstva sa meštanima i radovao i tugovao, delio dobro i zlo, i kako to već biva kada je čovek iskren, a sredina mala - stvorio čvrste veze koje ni selidba i drugo „radno mesto“ neće izbrisati. Ali sve novo pruža i nove prilike za upoznavanje i lični rast. Zato je odluku biskupa da ga pozove „bliže sebi“, da dođe u Katedralnu župu, uprkos početnim opiranjima, na kraju prigrlio - zahvalan Bogu i ljudima.

- Bilo je to za katolički Uskrs ove godine. Biskup Ferenc Fazekaš najavio mi je nedeljni ručak: „Dođi na razgovor.“ A kada te zove biskup, odnosno šef – nije dobro! (smeh) Iščekivanje je bilo strašno… Bolje da me je odmah zvao, nego da čekam i razmišljam o tome šta će mi sad kazati - da li je dobro ili loše? Pretpostavljao sam da se radi o Katedrali, u smislu da će nekoga postaviti, a po zakonu domino efekta, kada jednog negde stavi - drugi se rotira. To je bio moj zaključak jer nikada nisam ni sanjao, ni želio (još manje želio!) da dođem u Katedralnu župu koja je glavna crkva Subotičke biskupije. Pokušavao sam odbiti ponudu, izvlačio se i rukama i nogama, “vadio” se - imam predavanja, emisije, puno obaveza... Nije pomoglo, nije me poslušao.

MORAŠ SE DAT’! - “Dok sam bio u Maloj Bosni, kad god su bile neke fešte - rođendani, rođenja, krštenja, svatovi – uvek sam išao. Nisam ja neko ko je došao da obavi posao, da "odradi", nego moram živeti sa tim ljudima i njihove živote. I radovali smo se i plakali smo zajedno. Više od sto ljudi sam ispratio. Na sahrani sam mogao o svakome nešto kazati jer sam ih lično znao, bio sam u svakoj kući. Nisam samo da se povučem u kancelariju, sednem, obavim, treba ti potvrda, izvod, bilo šta – nisam kancelarijski miš, moraš se dat’! Onaj koji želi videti dobro i tražiti dobro u ljudima – naići će na to. Ne treba biti nadrealan – susrećem i ljude koji će te povrediti, koji nemaju dobre namere. Treba znati i sa takvima. Ali, barem u tom krugu ljudi u kom se ja krećem – ima dobrote. Mislim da se u svakom čoveku može naći dobro, i mislim da je moj poziv svećenika da izvučem ono dobro u čoveku - koje je možda skriveno, možda ga drugi ne primećuju. Imamo zaista delikatan poziv – mi ulazimo u duše. Ljudi dolaze na ispoved, kažu ti svoju muku, svoju bol, svoje promašaje, svoje padove. I ti moraš biti tu, saslušati, posavetovati. Nekada ne znaš šta da kažeš. Jednostavno, dođe s takvom mukom – sahraniš svoje dete... Šta reći tu? Možda – ništa. Evo, tu sam sa vama. Zajedno ćemo plakati, zajedno ćemo moliti...”.

Na konstataciju da je zapravo napredovao u službi, odgovoriće sa osmehom: “Ja to nazivam „promaknuće nagore“ pa kako ko shvati - da li na gore, prema višem, ili prema gorem”.

- Katedralu sam preuzeo u sedmom mesecu, sve je još sveže - malo više od dva meseca sam u aktivnoj službi. Mogu reći da je promjena velika. Puno više obaveza, velika novina za mene koji sam od 2012. bio u jednoj maloj sredini. Mala Bosna bila je moja prva župa. Do tada sam radio kao profesor, tu u centrali, na Teološko-katehetskom institutu i u Biskupijskoj klasičnoj gimnaziji. Kada sam došao u Malu Bosnu, meni je to bio – šok. Crkva zapuštena, župna kuća u katastrofa stanju. Rekoh sebi – di sam doš’o, di su me poslali?! Odlučio sam - idem da obnovim pa šta bude! Bio sam puno mlađi (i luđi) - nisi gledao imaš li sredstava ili ne, hoćeš li moći, nego kreneš pa - glavom kroz zid! Sada ne bih tako radio – stariji sam, možda ne pametniji, ali imam više iskustva. A možda je nekada tako i dobro – kada je čovek mlad, zaleti se. Ali mladost to oprašta… Tako sam krenuo u obnovu crkve koja je 2013. i bila obnovljena. A kada ljudi prepoznaju da ti hoćeš, oni su tu da pomognu. I stvarno su uvek bili tu – dan, noć, kad god nešto treba pomoći, raditi… Neke stvari ne možeš novcem platiti. Možeš ti zvat’ radnike, ali neke stvari moraš odraditi sa ljudima koje imaš: čišćenja, iznošenja, unošenja – te fizičke poslove. Uvek je bilo posla. Ušli smo u to bez sigurnih sredstava, ali dragi Bog i dobri ljudi, sve smo isplatili, nismo nikom dužni ostali. Prvo crkva, kasnije i župna dvorana - sve je urađeno, i baš kada sam mislio - sad ću malo uživati... eto!

Priznaje da mu je selo pasalo - ljudi su pitomi, lakše je povezati se, zbližiti se. Zato su “obe strane” emotivno reagovale na vest o njegovom odlasku.

- Posebno mi je bilo teško jer sam morao o tome ćutati mesec dana. Bilo je strašno – dođeš, sve normalno, kao i svaki put, a ja znam da je to moj poslednji ulazak u tu kuću, poslednji susret, poslednje krštenje, poslednja sahrana... Sve ti je poslednje, a ne smeš nikom kazat’! Dok ne bude zvanično, ne smem o tome ništa pričati. Drago mi je što je zajednica zrela, ljudi se nisu bunili, pisali peticije, kao što ima u nekim župama, nego su rekli: “Žao nam je. Teško nam je. Navikli smo, volimo vas, ali razumemo da morate ići dalje. Ne možete čitav život biti ovde, u selu”. A ja sam im u oproštajnom govoru poručio da nikako ne osećaju da su manje vredni, da to što odlazim na neku “važniju“ službu, nije zato što sam ja njih prerastao, nego idem samo drugačije služit’. Treba neko i tamo…

Priznaje da mu je “napredak” doneo više posla, više obaveza, više odgovornosti. Ali, sa druge strane, to je i izazov.

- Ovde je sve dvojezično. Govorim mađarski, ne baš književni, ali za misu i propovjedi – dosta dobro. Usavršavam se. Uplašio sam se nakon Beretića koji je pričao književni mađarski... On je, nažalost, imao i udes pred Novu godinu, to je malo ubrzalo njegov odlazak u penziju, ali on mi stvarno puno znači, puno pomaže, jer ja sam došao kao autsajder. Dok sve ne upoznam, treba otprilike godinu dana – da vidim kako je tu za Božić, kako za Uskrs, šta se radi, kako župa diše... Ali kada sve postaviš kako treba, kada je dobro, čovek može i da stagnira. Zaustaviš se, više nema izazova. I onda kada te bace u novu sredinu, nove probleme, moraš počet’ da koristiš te vijuge koje su se možda malo umirile, našle jedan svoj komfor. Moraš opet učiti, krenuti od nule. To je u životu jako dobro.

SVE ŠTO JE UMERENO – DOBRO JE “Ovu košulju kupio sam 2003. godine - mogu je zakopčati, mada moram paziti. Prešao sam četrdesetu... Kada smo bili srednjoškolci, mislio sam da mogu i masan parket pojesti! Mogao si jesti – i ništa. E, sad već nije tako jednostavno... Puno vremena u kolima, puno u kancelariji – sedim. Ako se pojavi znak “Renoa” na košulji, onda je to opasno. (smeh) Volim slatko, i na proštenju gde god prođem pored štanda – velečasni, ovo je za vas... Kažem – kupiću, oni -  ne, ne! Znali su me, pomagao sam im, tako da godinama nisam ništa kupio, ali nisam ni pojeo – podelim klincima. Volim dobro vino, volim i pivo. Držim se toga da je sve što je umerenо –  dobro. Mogu imati telefon i društvene mreže, mogu gledati televiziju, mogu izaći napolje, u kafić. Ja nas zovem - sveštenicima opšte prakse. Mi nismo franjevci ili redovnici koji imaju neki poseban zavet. Svako se odlučuje za ono šta voli”.

Ne samo ovaj, nego pregršt mudrih misli i saveta na kraju razgovora poneli smo kao poklon sa sobom:

- Mislim da je sveštenički poziv važan. Bez obzira na to da li je čovek vernik ili ne, svako od nas, pogotovo u današnjem vremenu, traži smisao života. Možemo puno toga imati. I imamo. Puno toga posedujemo, imamo veće mogućnosti nego što su ih imali pre. Ali ono što vidim kao glavni problem – to je nedostatak smisla. Nažalost, susrećemo ljude koji pate od anksioznosti, depresije. Svetska zdravstvena organizacija prepoznala je da bolest broj jedan u svetu više neće biti koronarne ili ne znam koje bolesti, nego - depresija. A mi smo baš ti koji na to mogu uticati. Vratiti čoveku smisao u život. U ljude. Reći da nas ne definišu samo naši problemi, naše teškoće, krstovi ili križevi, nego - ima smisla živeti. Ima smisla boriti se. Ima smisla ustati u novi dan. I ako je teško, i ako je neka siva svakodnevica. Mislim da ćemo tu mi, kao ljudi Crkve, ljudi duhovnosti pre svega, imati „posla“. Jer primećujem – sve možemo imati, ali zašto su ljudi nesretni? I u bogatim zemljama, mnogo bogatijim nego što smo mi, zašto su nesretni? Sve imaš, a nesrećan si. Znači, nešto fali. Fali duha. I to je ono što možda i ne vidimo, ne primećujemo. Zato je i kod odgoja dece važno – uložiti u njihov intelektualni razvoj, u fizički, ali mora i duhovni. To je kao ona stolica na tri noge – tronožac - ako fali jedna, sve pada!

SLUŽBA NA NOTE - “Moj hobi je muzika. Volim svirati. Imam klavir, nekada u crkvi sviram orgulje. Volio bih i češće, ali od službe ne stižem. To je jedna ljubav po kojoj me bliži ljudi prepoznaju. Volim pjevati. I u svatovima sam pjevao. Vjenčanje, zovu me mladenci – ja sam njima uvek otpevao jednu pjesmu. Tu su tamburaši, pomolimo se, i onda otpjevam. Imam i neke svoje „fifike“ – skupljam gramofonske ploče. Župljani su mi sad u Maloj Bosni kada sam odlazio, kupili jedan super gramofon! I to mi je već duže vreme zanimacija - skupljam ploče, imam kolekciju raznih žanrova - nije samo klasika, već i elektronska, horska muzika...”.

Ranu mladost proveo je u Sisku, gde je rođen, a malo kasniju u Vajskoj kod Bača. Sledeća životna “stanica” bila je – Subotica. Tu završava Biskupijsku klasičnu gimnaziju.

- Pošto su moji i iz Bačke i iz Hrvatske, u početku smo bili i vamo i tamo. Desio se taj nesretni rat i onda smo se zadržali ovde. Tu je bila mamina rodbina, imali smo više mogućnosti. U Vajskoj sam završio osnovnu školu, a 1999. dolazim u Suboticu jer sam već odlučio – želim biti svećenik. Kako sam osetio poziv? Koliko ima svećenika, toliko je i priča. Svoj put u crkvi započeo sam – svirajući. Prvo su me privukle - orgulje. Ne ono šta svećenik radi, nego muzika. I počeo sam svirati u crkvi u Vajskoj. Nekako sam od malih nogu osetio sam taj zov, prvo kroz muziku. U crkvi nisam bio za oltarom kao ostali ministranti, već za orguljama (kasnije sam završio i Srednju muzičku školu ovde, u Subotici - klavir). Moj župnik je bio oduševljen – kako ja tako mali, jedva me šta vidi za orguljama, a sviram! I onda je napisao članak, jedan prilog za naš katolički list “Zvonik”, i stavi naslov “Najmlađi orguljaš Subotičke biskupije” i pošalje moju sliku. Ja, desetogodišnji klinac, jedva čekam – prvi put u životu izaći ću u novinama! Kad imam i šta videti - moja slika, a iznad tekst: „Naš novi svećenik“! Pogrešili su u štampariji, u prelamanju teksta, i moja slika je otišla pod drugi naslov! Na kraju je stvarno tako ispalo. Kasnije sam postao i urednik tog lista...

TU SAM GDE SAM - “Kada sam roditeljima saopštio da želim da se posvetim ovom pozivu, nisu bili iznenađeni, bilo im je prirodno jer ja sam non-stop visio u crkvi! (smeh) Najviše sam odlazio sa bakom, i ona je videla kako ja, još kao jako mali, gledam te orgulje. Onda je otišla do župnika - bi li dali da on malo svira... Joj, šta će sad taj klinac... – pomislio je župnik. I tako, preko bake, ja sam došao do orgulja; a preko orgulja do oltara – i sad sam tu gde sam. Nekad tako Bog posloži u životu...”.

Njegovi lucidni i često duhoviti uvodnici u “Zvoniku” vrlo brzo prepoznati su od strane čitalaca, a kao pravi novinar svestan je da dobar naslov, kao udica - privuče pažnju.  

- Svaki urednik ima uvodnu reč. Meni je to uvek bilo dosadno – nikad nisam čitao. Ja sam to totalno preokrenuo. Imalo sam lude naslove, lude tekstove – ljude je to oduševilo! Na primer, napisao sam o Blaženoj Djevici Mariji - „Šarmantna starleta iz Nazareta“. I sve teološki obrazložio! Sve je u redu kada se reč prevede. Ali ljudima je to bio šok. Naslov je jako važan. Novinari znaju – mora biti bombastičan. Jedan od tih bio je i „Ispovijest crkvenog pauka“ (ujedno i naslov njegove knjige prim. aut). Ja sam u njegovo ime govorio – šta doživljava, kad vidi nas, vernike odgore... Hajde da bude drugačije, da bude crkveno, katolički, ali provokativno.

Njegovom britkom peru (piše i za kalendar “Subotička Danica”, direktor je “Radio Marije”) i širokom obrazovanju svakako su doprinele i studije teologije koje završava u Đakovu, a danas je i sam predavač na Teološko-katehetskom institutu u Subotici (dogmatska teologija). Kada se osvrne, mnogo toga je iza, ali još uvek i – ispred njega. Prva na listi planova je životna želja – da se (makar) pokrene obnova “ranjene” Katedrale (“Ogroman novac je u pitanju. Mi sami to ne možemo. To su milionski iznosi, čini se da je jedino rešenje totalna rekonstrukcija”). Tu je i obnova župne kuće, a kratkoročni planovi uključuju predstojeće proštenje u čast Marije Terezije Avilske, zaštitnice grada (15. oktobar). Obaveze se gomilaju, ali sigurnost u izbor - ostaje.

- Da se još sto puta rodim – to je to! Nije uvek lako. I neko ko je, recimo, doktor u medicini, ili psiholog, radi sa ljudima – to je human poziv, ali zna biti i opterećujuće. Vidite, mi ispovedamo. To je nekada rekao jedan svećenik, možda grubo – ali, mi smo nekad kao kanta za smeće. Ljudi dolaze i istresaju svoje grehe, svoje teškoće, i ti to stalno primaš na sebe. Slušaš – nekad satima, satima, satima. Vremenom očvrsneš, ali ne bih voleo da očvrsnem u smislu da oguglam. Mora me dotaći nečiji život! To malo troši. Ili puno. Ali mislim da možemo izdržati zato što znam da nisam ja taj koji pomaže, nego to činim u Božije ime. On zapravo vrši tu glavnu službu – ja sam samo oruđe u Njegovim rukama, alat kojim se On koristi. Tako da, ako nešto postignem – nije to Dragan postigao. Nije on pomogao. Ti mali, kakav si – takav si, nisam savršen, daleko sam od toga – ali može nas nekako iskoristiti za dobre stvari.