SUgrađani: Branka Ivošević - "Takmičim se sa sobom, ne sa drugima"

Iako se sportom ne bavi profesionalno, ona je sportista - u telu i duši. Bazen i - snažan zamah rukom, jednom pa drugom, naizmenično. Udah, pauza, izdah. I cilj je sve bliže, a ona zna da može i mora (još) brže do njega! Paralelno sa telom, u nevidljivoj trci učestvuju i njene misli. Roje se, prestižu jedna drugu, svaka hoće da bude prva! Žena koja traži (i dobija) maksimum od sebe. I kao takva, ima pravo da ga traži i od drugih... Dr Branka Ivošević, specijalista oftalmologije i refraktivni hirurg, vlasnica Centra za lasersku hirurgiju oka “Perfect Vision”, jedna od svega nekoliko stručnjaka u zemlji koji ugrađuju sve modele intraokularnih sočiva registrovanih u Srbiji, i sama priznaje i otvoreno za sebe kaže da je perfekcionista. Baš kakvi bi i svi (hirurzi) trebalo da budu...  

-    Zaista težim perfektnom – to je dobro za pacijente, a teret za onog ko ga ima. Ali ovaj posao to traži. Mikrohirurgija svakako, ali i hirurgija uopšte, jako je odgovorna profesija i zaista mislim da bi svi hirurzi trebalo da budu perfekcionisti – onda zaista izvlače iz sebe svoj maksimum. Kod mene tu je i ljubav i perfekcionizam i posvećenost. Generalno, u svemu sam takva - i kada plivam, onda najbrže da se pliva! I kada hodam, onda brzi hod, da se što pre stigne do cilja! Takmičim se ceo život sa sobom, ne sa drugima, sebi uvek postavljam neke više ciljeve... Kao kada sportisti skaču uvis, tako i ja letvicu stalno dižem još malo gore. I mislim da ću još. Ne znam dokle (smeh). Još uvek se nisam umorila...

A ako je suditi po njenom više nego mladalačkom izgledu, ali pre svega energiji koju ima, umor je daleko od nje. Tajna je svakako i u pomenutom bavljenju sportom koji ova nesuđena “difovka” redovno upražnjava.

-    Volim sport i malo je falilo da završim kao student DIF-a (Fakulteta za sport i fizičko vaspitanje), to je bila jedna od mojih ljubavi – DIF i engleski. Ipak sam otišla na medicinu, ali volim sport. I praktično otkad znam za sebe, bavim se nekom vrstom sporta. Trenutno plivam i vežbam, kombinujem plivanje i vežbanje uz personalnog trenera. Dvostruko korisno jer fizička aktivnost je neophodna - ako želite da održite fizičku kondiciju i dobro zdravlje, ne samo fizičko nego i mentalno. Posao kojim se bavim izuzetno je zahtevan. Kada otplivam i dođem da radim, praktično ne postoji radno vreme koje ne bih izdržala! Ta voda učini da se jako dobro osećate i da ste puni snage. A opet, u toj vodi ostavite sve ono što je možda bilo teško, svu svoju napetost, i fizičku i psihičku, i dobijete neku novu energiju.

SVE ŠTO MI TREBA - “Nikada nisam imala nameru da ostavljam Suboticu, tu sam našla sve što mi treba. Trenutno me najviše vezuje posao, tu su i moji roditelji, sestra, prijatelji, firma koju doživljavam kao treće dete, tako da imam puno razloga da budem ovde. Mislim da je Subotica grad po meri, nikada ne bih živela u velikom gradu”.

Iako medicina nije bila prva na njenoj listi želja i planova kada je razmišljala o tome šta upisati, čime se baviti i od čega kasnije živeti, neka viša sila odigrala je značajnu, ako ne i presudnu ulogu u donošenju tako važne odluke. U nju veruje i danas.

-    Verujem da su neke stvari suđene! Sudbina. Imate decu koja odmalena znaju šta će biti i zaista to i postanu, a ja nisam znala gde bih ni posle osnovne škole! Istu dilemu imala sam i kada sam upisivala fakultet, nisam imala jasno definisan stav. Medicina je došla nekako u zadnji čas. Bilo je ili medicina ili veterina. Ipak neka potreba da lečite, da se na taj način ostvarite kroz profesiju. Kada smo počeli da pohađamo vežbe iz hirurgije, posle prvih vežbi, rekla sam sebi - ja nikada neću biti hirurg! Doživela sam to kao stres. Međutim, kada smo izašli sa tih vežbi, sačuvala sam i tu masku i tu kapu, i dan danas ih imam! Mislim da ništa nije slučajno. Na kraju sam ipak postala hirurg, čak mikrohirurg.

Verovatno su se opet neke sudbinske smernice umešale pa je od opšte oftalmologije njena karijera krenula u sasvim određenom pravcu.

-    Desile su se neke promene, upoznala sam mnoge poznate oftalmologe, imala izuzetne učitelje: prof. Nikicu Gabrića iz Zagreba, prof. Zoltana Nađa iz Budimpešte, prof. Branislava Đurovića, prof. Slobodanku Latinović…  Put me je vodio od jednog do drugog, sve boljeg i boljeg učitelja, tako da sam, gledajući šta oni rade i čime se bave, potpuno neočekivano “upala” u tu refraktivnu hirurgiju.

MAMINE NASLEDNICE – U UMETNOSTI “Branislav i ja bili smo 20 godina u braku, tako da mislim da sam se ostvarila kao supruga, a svakako i kao majka. Imam dve ćerke bliznakinje - Jelena studira u Firenci, menadžment u modi, a Dejana u Beogradu, digitalne umetnosti. Prvo je bilo da će biti mamine naslednice, međutim, ipak su odlučile da odu u umetnost! U početku mi je bilo malo žao, ali kada su prelomile, ja sam im čestitala jer to je velika odluka. I ja volim umetnost, volim sve što je lepo, estetiku. Volim da se nalazim u lepom prostoru, lepo da se obučem (što mislim da je sasvim prirodno za jednu ženu). Volim dobru knjigu, predstavu, film. Bavila sam se muzikom (dvanaest godina išla u muzičku školu, sviram flautu) i moj profesor je bio ubeđen da ću upisati muzičku akademiju, ali to nije bio moj put…” .

I dok detaljno i stručno objašnjava kako izgledaju postupci kojima se skida dioptrija, kako se implantiraju sočiva i koje vrste postoje, iz njenih reči izbija posvećenost i znanje, a iz plavih očiju (sa kojima se haljina koju nosi savršeno slaže) – ljubav. “Jako volim svoj poziv, svoj posao, i imam običaj da kažem da se trinaest puta rodim, ponovo bih svaki put bila oftalmolog!” – naglasiće. Ali u trenutku kada je završavala fakultet, to još nije znala…

-    Na medicinskom fakultetu dobijete jedno opšte medicinsko znanje, zvanje lekara opšte prakse, i kratko vreme zaista sam radila kao lekar opšte prakse u ambulanti u Kumičićevoj. To neko bazično, opšte medicinsko obrazovanje posle itekako bude jedan dobar temelj i poželjno ga je imati bez obzira na to u kom pravcu se kasnije usmeravate. Kada sam želela da upišem specijalizaciju, u bolnici je u tom trenutku bila smena generacija, i čak su dve specijalizacije iz oftalmologije bile raspisane, a ja sam htela dermatologiju! Međutim, u tom trenutku to nije bilo moguće da se dobije i nekako je više sistemom eliminacije došla ta oftalmologija – opet kažem, iz ovog ugla kada gledam, mislim da ni to nije slučajno došlo.

Nakon završene specijalizacije radi kao oftalmolog u subotičkoj bolnici, do trenutka kada je videla da stagnira.

-    Već tada sam imala priliku dosta da putujem i upoznam oftalmoge koji su došli u moj profesionalni život verovatno sa određenom misijom i zaintrigirali me kada sam videla šta sve može da se radi, a za šta ja nemam tehničke mogućnosti. Godinama sam prikupljala znanje, ali nisam mogla da ga primenim u praksi, i u jednom trenutku jednostavno je sazrela ideja da napustim bolnicu i počnem da se privatno bavim oftalmologijom. Tu je započela nova istorija u mojoj profesionalnoj praksi. Naravno, nije od početka moglo sve odjednom, ali puno je pomogao prof. Nikica Gabrić koji nam je objasnio taj čuveni koncept KNOW HOW, što je bilo značajno za početak. Branislav Ivošević je sa tehničke strane omogućio da se dopremi sva potrebna oprema, i zahvaljujući adekvatnoj opremi i učitelju koji je bio tu da pokrene taj naš brod, mi smo polako i skromno startovali – u jednoj prostoriji i laser za skidanje dioptrije i operacioni miskroskop…

PROFESIONALAC - “Moji roditelji su ekonomisti, a već kada sam postala lekar, saznala sam da su oboje imali želju da studiraju medicinu! Zanimljivo je da sam operisala oba roditelja, majci ugradila multifokalna intraokularna sočiva, a ocu EDOF sočiva, sa proširenim opsegom vida. Da li sam imala tremu? Ne! Ja sam profesionalac, emocije bi tu samo otežale stvari. Kolege su se čudile, kažu da hirurzi retko operišu svoje roditelje, a ja nekako najviše sebi verujem! I operisala sam ih jednako kao što operišem svakog pacijenta - kao da mi je majka ili otac”.

Bilo je to 2010. godine, kada je osnovana “Kuća zdravlja”, u čijem sastavu specijalistička oftalmološka ordinacija funkcioniše kao samostalna celina, pored poliklinike i laboratorije. Njen bivši suprug Branislav Ivošević, jedan je od trojice osnivača.

-    Iako nismo više zajedno, i dan danas ostali smo jako dobri prijatelji i zaista mi pomaže. Kad god pozovem, znam da se mogu osloniti na njega, on je tehnička i moralna podrška (pre svega moralna pa onda tehnička!), i na neki način i dalje član ovog tima. A glavna snaga svakog kolektiva su ljudi i mi imamo jedan izuzetan tim. I jako sam ponosna na to što smo u nizu prethodnih godina, postepeno, od prva tri člana (medicinska sestra, službenica na šalteru i ja), došli do toga da imamo izuzetne stručnjake, profesore i docente koji su vodeći u oblastima kojima se bave.

U ČEMU JE TRIK?! “Nemam dioptriju! Imam mali minus: 0,5 i 0,75. Ta kratkovidost mi ne smeta na daljinu, a odlično dođe za blizinu zato što potire taj starački plus, tako da za sada funkcionišem i na daljinu i na blizinu bez naočara. Neki misle da je trik, kažu – priznaj! Nema trika, jednostavno dobra genetika”.

A osim prakse, i beskrajna lista skupova, kongresa, kojima je prisustvovala i na kojima se usavršavala, nagrade i priznanja koja je dobijala, svakako govore u prilog tome da je i naša sagovornica jedan od vodećih stručnjaka u svojoj oblasti, ne samo u zemlji, već i mnogo šire. Fascinantna je i brojka – do sada su u ovoj ustanovi operisani pacijenti iz 35 zemalja! I još jedna lepa cifra - pre nekoliko godina 500 mališana “Naše radosti”, u okviru humanitarne akcije koju je “Perfect Vision” organizovao, prošlo je preventivne sistematske preglede vida, a tu su i brojne edukativne radionice i besplatni pregledi u cilju podizanja svesti stanovništva o značaju prevencije očnih bolesti. Za kraj, pitamo kako izgleda jedan njen radni dan, ima li pravila?

- Potpuno se slažem sa rečima jednog od mojih učitelja prof. Đurovića koji kaže da hirurgija nikada ne treba da bude rutina! Pacijent me pita koliko će trajati operacija, a ja kažem da na te brojeve nikada ne gledam. Nije mi bitno vreme, nikada ne gledam na sat, posvetim se operaciji onoliko koliko je potrebno, nikada ne žurim kad operišem. Ta posvećenost je verovatno i omogućila to da sam prošle godine imala nula posto operativnih komplikacija. Operišem ponedeljkom i utorkom zato što je potrebno da budete odmorni, a ostali dani predviđeni su za ambulantu i obično petak ostavljam za posao koji najmanje volim, a to je menadžerski deo - ja sebe doživljavama kao lekara, a ne kao administrativnog radnika! I zaista se trudim i saradnike učim da se bez obzira na to da li je u pitanju pregled, priprema ili operacija, sa pacijentom ophode kao da im na stolici sede majka ili otac. Tako nikada neće pogrešiti.