Oni dolaze: Filip Kulić, Gimnazija “Svetozar Marković”

Kad je pre četiri godine upisao srednju školu, opredelio se za smer koji naglasak stavlja na računarstvo i informatiku, postavši (neraskidivi) deo odeljenja za učenike za posebnim sposobnostima (kako glasi i zvaničan naziv). Ipak, vreme je pokazalo da su sposobnosti koje poseduje, prevazišle (i prevazilaze) okvire IT tehnologija jer je, postigavši (skroz) odličan uspeh i primerno vladanje (diploma “Vuk Karadžić”), Filip Kulić, učenik generacije na srpskom nastavnom jeziku Gimnazije “Svetozar Marković”, nizao uspehe i na takmičenjima iz srpskog jezika i jezičke kulture, engleskog jezika, matematike, a pre svega, fizičkog i zdravstvenog vaspitanja! Kada se svemu doda i učešće na Projektnoj nedelji, angažovanje u likovnoj, literarnoj i novinarskoj radionici, boravak u Istraživačkoj stanici “Petnica”, učešće na Bazaru zdrave hrane i u promociji škole, novinar koji treba da ga predstavi, prosto ne zna odakle da krene...

- Nisam mogao da znam da ću biti proglašen za učenika generacije, bilo je neizvesno do samog kraja, ali kada sam čuo, bilo mi je jako drago - to je pokazatelj da se isplati raditi i truditi se. I u bilo kom aspektu (života), trudim se da odradim što bolje, i tako (na kraju) ispadne. U Gimnaziji ima mnogo dobrih đaka, možda je u mom slučaju fizičko presudilo jer sve četiri godine osvajao sam medalje na državnim takmičenjima. Član sam Gimnastičkog društva “Partizan – Željezničar” iz Subotice, treniram od četvrte godine. Gimnastikom se bavim profesionalno, a sve je počelo kada me je još kao malog mama upisala na gimnastiku da bih “potrošio” višak energije jer  bio sam (previše) živahno dete. (smeh) Zavoleo sam ovaj sport, redovno odlazio na treninge pa su usledila i takmičenja...

Dokaz da odlazak na studije neće prekinuti i njegovu uspešnu sportsku karijeru, jeste podatak da je još sredinom leta, kada je u planu bio upis na fakultet (softverski inženjering na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu), paralelno kovao planove za učlanjenje u Sokolsko društvo “Vojvodina”. Ipak, gde god da ode, sa sobom nosi znanje i savete trenera Roberta Milutinovića.

- On je sigurno 50 posto zaslužan za sve što sam postigao! Toliko sam vremena proveo sa njim – dupli treninzi svaki dan. Nije mi pomogao samo da budem bolji gimnastičar, takmičar, već me je naučio i životnim lekcijama. Zato kažem da je u velikoj meri i za školski i za sportski uspeh – on zaslužan.

A pored trenera, zasluga svakako ide i roditeljima čiju je podršku imao i ima.

- Roditelji su bili tu, za mene, od početka! Vozili me u školu, na treninge, finansirali odlazak na takmičenja, putovanja... I nikada nisu posustali.

Profesionalno bavljenje gimnastikom, kao i bilo kojim sportom, nije lako. Naš sagovornik, “višebojac”, uspešan kada je svih šest sprava u pitanju, ipak “glasa” za dve (krugovi – karike i preskok), koje mu najbolje idu i koje najviše voli. Ipak, njegova priča nije samo priča o sportu. U nju su utkani i gimnazijski dani - jedna škola, jedno odeljenje...

- U proteklom periodu najzahvalniji sam na drugarima koje sam stekao – jako dobri ljudi koji će mi ostati prijatelji za ceo život! Zato tvrdim da iz Gimnazije ne nosim ni jedno loše sećanje, loše iskustvo. Pošto sam upisao IT smer, bio bi pakao (smeh!) da je profesorka srpskog Bojana Đorojević bila jako stroga (treba znati gramatiku), ali bila je zlatna, kao profesorka dobra a blaga, i kao osoba dobar čovek. Mi smo svake godine molili da nam je ne zamene, i - nisu! Uz njenu pomoć stigao sam i do opštinskog takmičenja iz srpskog jezika (upravo iz gramatike).

Ipak, smer za koji se opredelio, fokus stavlja na stručne predmete, posebno informatiku koja podrazumeva sticanje znanja iz oblasti programiranja, baze podataka, računarskih i operativnih sistema... Osnova je tu, sledi – nadogradnja.

- Smatram da sam u srednjoj školi naučio dosta iz ove oblasti, stekao znanje koje će mi pomoći. Sada imam bazu, a za to je posebno zaslužna profesorka Žužić koja nam je prve dve godine predavala programiranje (znala i lepo prenela), i profesor Nemanja Vasiljević kod kojeg smo sve četiri godine slušali stručne predmete (umeo da prenese znanje, nije bio strog, i nije zahtevao nepotrebne stvari). 

Pre četiri godine njegovi drugari uspešno su položili (težak) ispit za upis u odeljenje koje poslednjih godina nije oformljeno, a kao jedan od razloga za to navodi se upravo – prijemni ispit.

- Interesantno da se za taj test nisam ni pripremao! Nisam vežbao. Uradio sam kako sam znao, sećam se da sam od od maksimalnih 240 poena, imao 214.

A da su nekim slučajem na prijemnom ispitu bila i pitanja na engleskom, odgovorio bi – bez problema.

- Učestvovao sam na međunarodnom takmičenju HIPPO iz engleskog jezika, koje podrazumeva test iz gramatike. Takmičio sam se i na klasičnom takmičenju iz engleskog, stigao do okružnog. Za takmičenje me je pripremala profesorka Ljiljana Banjanin Ostrogonac, dobro me je naučila. Engleski sam uvek doživljavao kao “zicer” predmet, učio ga i kroz igrice, filmove... Stekao dobro znanje, govorim ga.

Priču o takmičenjima dopunićemo i podatkom o učešću na školskom takmičenju iz matematike (“Pi“), a ne smemo zaboraviti da spomenemo i učešće na Projektnoj nedelji.

- Oblast za koju sam se opredelio bila je programiranje. Drug (Marko Banda) i ja osmislili smo projekat “Hamojske kule” – stara igra, novi algoritam koji ti omogućava da igraš. Imali smo zapaženo učešće...

Umesto zaključka, kraj teksta posvećuje svom, sada već bivšem razrednom starešini, profesorki matematike Silviji Godanji, koja je, kako kaže, davala sve od sebe “da nama bude bolje i da postanemo što bolji đaci i ljudi”:

- Nismo mogli da dobijemo bolju razrednu! Uvek je bila fer, stajala na našoj strani, znala kada i za šta da opomene, a kada i zašto - ne. Pamtiću je.