Vodič za navijače, simpatizere i generalno publiku na sportskim priredbama

Odlazak na stadion i generalno sportski objekat može da kao pozadinu ima različite motive - neko ode da bude na svežem vazduhu, među ljudima, da gleda sportiste (traži momka / devojku), da se divi njihovim veštinama, da "ubije" vreme, ali suštinski svi su tu zbog sporta i praćenja konkretnog dešavanja.

Možda se neki neće složiti, ali razlika između simpatizera i navijača suštinski nije jako velika, to je ako može da se poredi kao simpatija i devojka/momak - prvom se neko sviđa, a drugi je konkretan i zvanično "uparen", ali oni se u proseku vole. Simpatizer pokazuje svoju naklonost prema nekom / nečem (eng. sympathise), ali do tog nivoa da nije toliko povezan (spreman) da bi stajao 90 minuta na kiši, suncu i snegu, da  bi bio spreman da ode sa stadiona u nekom negativnom raspoloženju i razočaran, bez glasa i fizički iscrpljen jer je "ginuo" na tribini kao što je isto to očekivao od ekipe na terenu.

Sa treće strane, ako se može to uopšte zvani strana - to su huligani, oni koji nam šaraju po fasadama, oni koji prave nerede i pravdaju to ljubavi prema klubu, oni koji toliko vole svoj klub da mu često nanose loš imidž i neretko teraju na velike novčane troškove. Njima ćemo posvetiti najmanje pažnje jer oni nisu vredni i svaka prava navijačka grupa se distancira od njih.

Ljubav prema klubu ili samoisticanje

Tanka je linija između navijanja i huliganizma. 20 zapaljenih baklji može biti sjajna koreografija, ali 21. ako završi na stazi, na travi ili nedaj bože drugoj tribini je već veliki korak u zoni huliganizma. Paljenje baklji (generalno pirotehnike) na sportskim priredbama je zabranjeno Zakom države Srbije, ali s obzirom na nedosledno primenjivanje ovog Zakona baklje su ostale tradicionalni repertoar svake navijačke grupe. Za unošenje nekog pirotehničkog sredstva, a pogotovo paljanje Zakon (teoretski) propisuje krivičnu odgovornost, ali taj deo Zakona oko sprovođenja nije baš ispoštovan u praksi.

Da li sam navijač, simatizer ili nešto treće?

Navijači, ne toliko retko "pojačani" od strane simpatizera, su po pravilu na svojoj strani tribine, i oni su na našim stadionima (da se zadržimo trenutno ovde) izolovani, uslovno rečeno, od ostatka publike kako bi se jasno povukla linija iz više razloga.

Navijači imaju svoje nadimke, odnosno grupe i podgrupe imaju neke svoje nadimke za raspoznavanje, neki od poznatiji su grobari, delije, meraklije, slaninari... a svi oni imaju i neke svoje podgrupe, različito kategorisani od blokova preko generacijskih grupa pa sve do frakcija koje suštinski idu istim pravcem, ali ih vode različite vođe i možda malo drugačija uverenja.

Da bi bio navijač ne treba ti "članska karta", iako veći klubovi imaju zvanična udruženja koja okupljaju navijače i simpatizere, a što opet ne znači da svaki navijač mora biti i član, ili obrnuto. Na tribini se jedino ceni aktivno učešće u navijanju - dlanovi i grla.

Zajedničko za sve navijačke grupe i podgrupe je da imaju svoja obeležja i stalne transparente, ali nekada i jednokratne transparente sa kojima poručuju nešto drugoj ili drugim tribinama, odnosno svima koji tu poruku mogu da vide.

Navijačke pesme su po tekstu karakteristične i često jedinstvene, ali neretko ih prati slična ako ne i ista melodija.

Navijačke grupe suštinski deluju samostalno, nekada uz podršku kluba (organizacionu, tehničku ili finansijsku). Većina grupa se "bratimi" sa nekom drugom grupom, po pravilu to su neke inostrane grupe. Marinci su primera radi prijateljska grupa sa navijačima Radničkog iz Niša (Meraklijama), sa kojima su i letos na Gradskom stadionu zajedno (na istoj tribini) i navijali, što je vrlo neobična ali vrlo pozitivna slika za prilike u Srbiji.

Na navijačkoj tribini se očekuju navijači koji će grlom i dlanovima bodriti svoj klub, što ne znači da tamo ne može da uđe neko ko je simpatizer, ali zbog nažalost ne toliko retkih incidenata na tu tribinu retko odlaze simpatizeri. Postoje još neki razlozi ali nećemo sada o njima.

Nepisana pravila (klub)

Navijačka grupa po pravilu je najaktivnija na utakmici, oni su organizovani, imaju svoj repertoar pesama, koreografiju i obavezno imaju vođu, ili više njih, koji kordiniraju i praktično motivišu navijače da se dole na terenu oseti njihova podrška i da na taj način doprinesu eventualnom uspehu kluba za koji navijaju. Ovo je teoretska situacija, ali na tribinama čak i među navijačima dešavaju se incidenti gde u drugi plan pada ljubav prema klubu i počinje da dominira ljubav prema "frci" - to je već ona pominjanja uslovno rečeno treća strana i huliganizam.

Domaći navijači na svojoj tribini, gostujući na suprotnoj strani

Kao što smo već pominjali navijači imaju svoje tribine, to su pretežno severna i južna. Domaći navijači uvek su na "svojoj" dok gostujući zbog bezbednosti se nalaze na suprotnoj strani, ili barem dovoljno daleko da ne dođe do eventualnih inidenata.

Pošto su sever i jug rezervisani za navijače sve ostale tribine (istok i zapada, sa bočnim delovima koji mogu da budu) su za neutralnu publiku odnosno publiku koja ima simaptije prema nekom klubu ali iz određenih razloga ne želi da se nalazi na navijačkom delu.

Navijači Spartaka (Marinci) tradicionalno se nalaze na severnoj strani stadiona.

Neutralne tribine

Pravilo koje opet može da bude malo drugačije od zavisnosti od same strukture stadiona je da su zapadna i istočna tribina "neutralne", odnosno da na njih možda dođe bilo ko, a to znači pristalice (simpatizeri) oba kluba, čak i sa svojim obeležjima. Tu nećete biti u opasnosti (teoretski) da vas dokači žandarmerija ako dođe do nekih problema, mogu se desiti incidenti ali to je zaista retko.

Gostujući navijači sa manjim brojem navijača obično se smeštaju u tzv. "kavez", odnosno deo tribine koji je minimalno po horizontali odvojen od ostatka publike, a i to sve zavisi od same popunjenosti stadiona, veličine trbina, a sve u cilju veće sigurnosti i kontrole od strane organa bezbednosti.

Pozivanje drugih tribina na učestvovanje u navijanju.

Kada navijačka tribina proziva drugu tribinu, obično  sa "Zapade javi se" ili "Ajmo ceo stadion" i to ponavljajući dovoljan broj puta da bi se privukla pažnja tribine ili stadiona. Zapadna tribina (u ovom slučaju) trebalo bi da aplaudira okrenuti licem prema toj tribini. Sve ovo je teoretski jer kao što smo konstatovali na zapadnoj i istočnoj tribini može da bude "pomešana" publika i neće ta neka navijačka grupa uvek dobiti podršku cele "neutralne" tribine, ali jedan deo će se odazvati, a onda sledi nastavak...

Kada dve tribine uspostave "komunikaciju" tada navijači i "neutralna" tribina dovikivanjem ili pevaju neku pesmu ili izgovaraju neki slogan, ime kluba i slično. To recimo može da bude "Spartak - Spartak", "Napred plavi - Plavo beli".. Dovikivanje uvek počinje navijačka tribina sa prvim delom, a "neutralna" se priključuje sa ostatkom, drugim delom ili kako je već predviđeno.

'Alo sudija sviraj penal!

Sasvim je legitimno zviždati protivniku, žaliti se na određene odluke sudija, biti nezadovoljan igrom svog tima, a to se neretko "začini" još i sa bogatim repertoarom sočnih domaćih psovki. Ovo jeste nekulturno i za mnoge vrlo primitivno, ali totalno je legitimno - kako kod nas tako i u svetu. Ono što se na domaćim stadionima ne viđa često je aplaudiranje protivničkoj ekipi na nekim dobrim potezima (ferplej, dobra akcija ili neki sličan gest vredan odavanja poštovanja). Da nije sportista na terenu navijači ne bi imali za koga da navijaju, da nema navijača i generalno publike na stadionima sportiski ne bi imali za koga da igraju tako da kao što publika očekuje dobru igru, tako i sportisti očekuju dobru podršku i eventualno aplauze za neke dobre poteze.

Poznato je da su u Srbiji svi selektori, da svi znaju najbolje pravila, da su najbolje videli situaciju i da sudija radi baš upravo protiv njihovog tima. Naravno ovo za sudije je relativno u današnjem sportu, u fudbalu pogotovo, ali to su odluke koje treba da se poštuju, a eventualno nekada i zvanično ospore.

Kraj utakmice i odlazak sa stadiona

Kada se završi utakmica, kod pražnjenja stadiona uvek prednost ima publika sa "neutralnih" tribina, zatim poslednji navijači. Ovo za navijački deo nije pravilo jer situaciju potencijalnog mešanja procenjuje organizator pa nije toliko retko da sve tribine izlaze zajedno sa stadiona, ali su na neki način odvojeni ili redarima ili kordonom policije.

Par praktičnih saveta i preporuka za maksimalno uživanje

Odlazak na sportsku priredbu nije kao izlazak na kafu sa prijateljem ili opuštena šetnja gradom. Postoji par preporuka koje vam mogu pomoći da izbegnete probleme na putu do stadiona, na ulazu i na samoj tribini.

• nije preporučljivo nositi navijačka obeležja na putu do stadiona, pogotovo ako ste navijač gostujućeg tima. Ovo podrazumeva i pevanje pesmama tog kluba.
• Vrlo često na stadion nećete moći da unesete kišobran, upaljač pa čak ni plasičnu flašu sa vodom pa nemojte se iznenaditi ako vam na ulazu ili zaplene (ređa situacija) ili vam zabrane ulazak na stadion sa tim predmetima. Naravno apsurno je govoriti o nekim drugim oružjima ili bilo čime što može da ugroži bezbednost drugih učesnika.
• na "neutralnoj" tribini možete da izvadite svoje šalove i obučete dresove, ali trudite se ipak to ne činite u većoj grupi "suparničkih" navijača, pogotovo ako ste na "gostujućem" stadionu.
• policija (žandarmerija ili interventna) neretko zna biti vrlo gruba ili bolje reći odlučna u sprovođenju naređenja svojih nadređenih da čak iako ste na "neutralnoj tribini" možete da budete izdvojeni ili na neki drugi način premešteni bez obrazloženja, iako ste pošteno platili kartu i na pravom mestu. Preporuka je da im se ni naјmanje ne suprotstavljate i time si potencijalno pravite problematičnu situaciju.
• u slučaju nereda vrlo je važno što pre se odvojiti od problematične grupe jer kada krene "marš" snaga organa reda, oni ne traže krivca već zavode red onako kako su učeni, a to je vrlo retko represija i neselektivna primena fizičke sile.
• teoretski ukoliko na ulazu u stadion službeno lice uz pomoć organa reda može da zabrani ulaz na stadion osobama za koje procene da su agresivne ili pod povećanim uticajem alkohola.