Susret sa prijateljem - Karolj Biro
Ispijao je zadnji gutljaj kafe, ni malo promenjenog ukusa i arome. Primetio je da se kroz ulazna vrata promalja poznata silueta, pomalo drugačija ali i dalje raspoznatljiva. Bio je to Karolj Biro, nekadašnji gradonačelnik, inicijator i glavni protagonista izgradnje nove Gradske kuće u Subotici, pre dva desetljeća. Podigao je ruku, da bi ga uočio – sagnuvši pritom glavu u lagani naklon. Biro to spazi, pa pomeri svoje okrugle naočale, kao da želi videti bolje. Lagano se približavao stolu.
- Zar je moguće da si to ti? - obrati se Jakabu.
- Jesam, uvaženi moj i cenjeni prijatelju. - odgovori mu on uz širok osmeh, ustavši da se pozdravi.
- Za ovim istim stolom posle toliko godina – nije se mogao prestati čuditi Biro.
Ispriča mu kako bi se trebao sresti sa dvojicom kolega, koji su sedeli skroz u ćošku i reče da će sad, kad je video starog prijatelja, samo da im se javi i odloži taj razgovor. Vrati se i sede skupljajući usne i šireći oči smeškajući se. Na njegovom licu se ogledalo ogromno veselje što ga vidi ovde za njegovim stolom, kako čita novine i pije kafu, kao nekad - kad je dolazio jutarnjim vozom iz Pešte i kad su se sretali na istom mestu.
Karolj Biro
Jakab mu ispriča razlog svog boravka u Subotici. Osećao je neku vrstu obaveze da napomene kako mu se nije javljao, jer ni sam nije znao koliko će ostati i kakvo će raspoloženje u njemu izazvati susret sa gradom i ljudima posle toliko vremena. Biro mu reče da nema potrebe za bilo kakvim objašnavanjem te vrste i da je sudbina to što su se ponovo ovako slučajno sreli.
Karolj Biro je odavao identičan utisak na Jakaba, odlučne i energične osobe. Njegove kretnje i odevanje odavali su istog čoveka. Jedina razlika, koju je na njemu mogao uočiti, bila je lagana pognutost, spram onog uspravnog vojničkog držanja od ranije.
- Vidiš li je? - reče Biro pokazujući ponosno na Gradsku kuću. – Još uvek je tu, i stajaće još dugo!
- Nadam se da hoće, bar sto godina - odgovori Jakab.
Biro je zadržao još par trenutaka ruku u tom položaju pokazivanja, sa prstima usmerenim ka tornju, tako da se njihov pravac sa njegovim pogledom seče baš negde u sredini sata. Tih par trenutaka među dvojicom prijatelja saželo je sve godine planiranja i izgradnje ovog objekta u tu tačku na satu Gradske kuće. I razumeli su se, bez mnogo reči, kako to i dolikuje dobrim prijateljima koji se sretnu posle mnogo vremena. Pored toga, oni su bili istogodišnjaci, što je nesumnjivo doprinosilo dobrom razumevanju među njima.
- Kraj nekih ljudi možeš provesti ceo život, a da se ni malo ne upoznate, a neke ljude možeš ne sretati godinama - desecima godina, pa da se sa njima savršeno razumeš i bez reči, kad se ponovo sretnete - naglas je konstatovao Jakab.
Biro je samo klimnuo glavom u znak slaganja sa izrečenim. Nastavili su tamo gde su stali. Kao da se pauza koja se merila mnogim godinama nije ni desila. Sedeli su tako, presabirajući nagomilane životne događaje u periodu u kom nisu bili u međusobnom kontaktu.
