Subotička patka, konjanik i pekinška dužijanca

Zaista, kako uporediti globalno-pulsirajući glavni grad najmnogoljudnije države na svetu, od preko 20 miliona stanovnika, sa malim, tihim srpskim gradom od 100.000 duša?

Kakve to sličnosti povezuju dve suprotne strane Globusa, dva pola evroazijskog superkontinenta, dve rase i načina života?

Sjajni zagrebački putopisci i avanturisti, Željko Malnar i Borna Bebek, napisali su da ljudi uglavnom prave grešku, pokušavajući da opišu različitosti Evrope i Azije.

„Posetilac Azije pretpostavlja da upoznaje različite kulture, različite svetove opisujući i doživljavajući ono što vidi. Posetiocu se islam razlikuje od hrišćanstva, hinduizam od budizma itd. Iz drugog aspekta, sve je to ista kultura, ista vibracija“, napisali su hrvatski Korto Malteze i Rasputin, putujući Azijom. Niko, dakle, ne obraća pažnju na sličnosti.

Najpoznatija poređenja velikih gradova u savremenoj srpskoj književnosti odnose se na Beograd i Njujork. Subotičanin Slobodan Vladušić, pisao je o velikim gradovima u delima Miloša Crnjanskog. Ali, o Pekingu, niko ni reči.

Kako, dakle, Peking može da izgleda u očima Subotičanina?

Prvo, Peking u epicentru svojih koncentričnih, magistralnih saobraćajnih krugova ima Zabranjeni grad. Subotica, Gradsku kuću. I, za sada, jedan saobraćajni prstenčić u nastajanju.

Pekinžani nikada ne počinju brojanje od nule, nego od 1. Zato Zabranjeni grad računaju kao prvi prsten. Prvi saobraćajni prsten oko njega, u stvari je drugi. Severno od Pekinga, leži prostranstvo unutrašnje Mongolije i pustinje Gobi. Severno od našeg grada je skromna Subotičko-horgoška peščara.

Subotičani su genetski najbolje pripremljeni za život u Pekingu, zato što podjednako dosadne količine prašine zasipaju oba grada. Pekinžanke, baš kao i Subotičanke, odmah počinju novo brisanje prašine, onoga časa kad završe prethodno. Osim ako muževi rade to umesto njih.

Poput Subotičana, i Pekinžani neguju snažnu uspomenu na tramvaj. Dok naš nepomično stoji preko puta „Simpa“ (nekadašnjeg „Standarda“), pekinški krasi ulicu Hutong, koja bi istovremeno mogla da bude naš Korzo.

Baš kao i Subotica, Peking je nekada imao radnička stampeda biciklista. O tome danas svedoči pesma Kati Melue „Devet miliona bicikala u Pekingu“.

Dvadesetak godina kasnije, Pekinžani su svoje bicikle zamenili novim, uvoznim i domaćim automobilima, a Subotičani uglavnom mestima za čekanje u redu službe za zapošljavanje.
Među staklenim gejzirima poslovnih zgrada, u senci oblakodera „China World Trade Center”, smestila se mala ulica, sa nekoliko porodičnih restorana. Jedna od poslednjih oaza tradicionalnog kineskog ugostiteljstva, opkoljena je XXI vekom. Arhitektonski uniformisan i isti u svim krajevima sveta, XXI vek je odlična kulisa za ovu oazu tradicije ofarbanu u crveno.

Skoro svake nedelje, tamo ručam i mesto me po atmosferi neodoljivo podseća na kafanu „Bates“. Vlasnik po ceo dan sedi za prvim stolom u kafani, do samog ulaza i vodi ozbiljne razgovore s gostima koje poznaje bolje od njihovih ukućana.

Razume se, trgovački duh takođe je zajednički Subotičanima i Pekinžanima. Za sada, Subotica ima robnu kuću „Peking“, a Peking čeka da neko u njemu otvori kiosk „Subotica“.
Na bazarima i u tržnim centrima Pekinga, zadržan je orijentalni duh trgovine.
Još uvek je moguće cenkati se. Poznavaoci kažu da je to najispravniji tržišni mehanizam, jer se ponuda i tražnja ukrštaju na optimalnom nivou, uz održanje srdačnog i toplog odnosa između prodavca i kupca.

Subotica nema Orijental plazu s najnovijim svetskim modnim kolekcijama ili grandiozni Ksidan, sa gigantskim šoping-molovima, ali ima trgovački duh koji se lako, pravo s buvljaka, može preseliti na „Perl“ ili „Silk“ market.

Prošle subote, Peking su pogodile velike kiše. Baš kao što to biva ispod nadvožnjaka na Palićkom putu ili kod Pionira, više pekinških saobraćajnica potpuno je bilo potopljeno, pa je policija preusmeravala saobraćaj okolnim putevima, a neki automobili su i zaplovili.
Odmah posle te poplave, gradonačelnik je podneo ostavku, ali to već nije nikakva sličnost sa Suboticom.

„Ko ti je taj Huđi?“, pita me Džao Peng kog svi zovemo Miloš. Sjajan duh. Upisao je 1999. godine studije srpskog jezika, zato što je NATO bombardovao Srbiju i kinesku ambasadu u Beogradu. To je dovoljno da ga vršnjaci u Srbiji proglase za budalu, ali Miloš ima postojan karakter i čvrst stav u životu. A ima i dobro plaćen posao.
„Zašto?“, pitam ga.
„Pa zato što u vrlo slobodnoj interpretaciji, na kineskom jeziku Huđi znači konjanik“, odgovara mi Miloš.

U Pekingu se nalazi najveći muzej na svetu, sa desetinama drugih, modernih, savršeno uređenih muzeja. Posete najznačajnijim muzejima potpuno su besplatne. Baš kao i u Gradskom muzeju u Subotici, koji skoro da je besplatan, u pekinškim muzejima nećete naći ni jedan opljačkan artefakt. U pekinškim muzejima sve je pekinško, a u subotičkim sve je subotičko.

O svemu ovome pričam sa mojim dugogodišnjim prijateljem, Sinišom Šarčevićem kog svi iz nekog razloga zovu – Slavko. Na platou, pored tržnog centra Vanda plaza, mezetimo reš pečene škorpije, lignje, larve, skakavce i hobotnicu, uz najbolje kinesko pivo „Tsingtao“. Cela subotička kolonija u Pekingu, zauzima trećinu stola.
Dvojica Subotičana u Pekingu egzotični su taman koliko i dva Kineza u Subotici. Zbog toga me Kinez, koji bljuje vatru i guta desetine metara ukrasne trake, zove da mu asistiram na bini.

Obrve su mi ostale, o detaljima ne bih...
Ispostavilo se da Siniša – Slavko, kog nisam video osam godina, živi na istoj liniji metroa kao i ja, ali na suprotnoj strani grada. On ne vidi naročite sličnosti Pekinga sa Suboticom. Ali, ni on nije tipičan Subotičanin.

Siniša zvani Slavko, proteklih osam godina živi širom Azije, od Šri Lanke do istoka Kine. Kada bi ostajao bez dovoljno novca, odlazio bi u budističke manastire, gde bi se hranio i meditirao u crvenoj togi, čekajući bolja vremena. Oseća se veoma komotno van senke Gradske kuće. Ta senka je velika prevara. Lako ubedi Subotičane da samo ona, jedina na svetu zaklanja od letnje jare, što nikako nije istina. Siniša - Slavko radi u Majkrosoftu. Pekinški ogranak Majkrosofta, uz onaj moskovski, najveći je van SAD.

Oko nas je skoro pa pravi letnji vašar domaćih specijaliteta i estradnih tačaka. Identičan subotičkim „Ukusima tradicije“, ali sa znatno drugačijim ukusima, razume se. Redovi uređenih drvenih kućica za pripremu hrane i stolovi na platou. I tako u svakom kvartu.
U Pekingu je puno pekinških manifestacija, sličnih staroj Dužijanci, pre nego što je ova prestala da bude svesubotička. Pekinžani rado učestvuju u takvim svetkovinama. Grad tada ispune crvenom bojom, lampionima, vatrometom, zmajevima i vedrinom.

Tek u Aziji, čovek postane svestan da cela istočna Evropa i Azija baštine puno sličnosti. Indijski ep iz IV veka pre Hrista, Ramajana, govori o idealnoj ženi Siti, koju od belog muža Rame otimaju i odvode na Šri Lanku, zlom crnom kralju Ravani.
Njen muž regrutuje vojsku među pripadnicima niže, crne kaste i odlazi da oslobodi svoju ženu. Pobeđuje i vraća se sa Sitom u svoj grad.

Odjek tog epa prostire se od Indonezije, gde se kao predstava izvodi lutkama Vajang Kulit i maskiranim glumcima, odnosno Vajang Vong u drugim oblastima istočne Azije, pa do Indije i Burme, gde se izvodi kao ples, do Srbije i ostalih srpskih i slovenskih zemalja, gde je poznat kao epska pesma „Banović Strahinja“.

Uzgred, Kinezi baš kao i mi, pucaju na svadbama, a stari običaj nalaže, baš kao nekada u Srbiji, da se sofra posle praznika ne sklanja do jutra. Ali, njihov vatromet je nezamislivo bučan. Kao bataljonska vojna vežba uz učešće artiljerije i traje nekoliko minuta.
Kada sam ga jedne majske nedelje, oko 10 časova ujutro, prvi put čuo, pomislio sam da će planeta pući. Ionako nije bogzna koliko velika.

Čovek lako na njoj može da naruči subotičku patku i pekinšku dužijancu. I uopšte da ne pogreši!

Branko Žujović