Subotičanin spasavao preživele s „Titanika“

Retka magla nadvila se nad okeanom. Kao neka siva koprena prekrivala je mirnu vodenu površinu. Naš brod je žutim reflektorima osvetljavao put ispred sebe. O spavanju nije bilo govora.
Ovo su rečenice koje je u noći između 14. i 15. aprila 1912. godine u svojoj kabini, na brodu „Karpatija”, zapisao Artur Munk, lekar rođen u Subotici. Svoje beleške kasnije je pretočio u autobiografski roman „Hvala dok se ne odužim”, objavljen na mađarskom jeziku.

Nepokretne tačke u vodi

Neposredno nakon odigrane nove šahovske partije dvojice telegrafista, koja je potrajala do iza ponoći, „Karpatija” je primila SOS poruku s „Titanika”. Artur Munk iz prve ruke svedoči da je to bila čista slučajnost, jer je telegrafista s njihovog broda po imenu Markoni samo zbog šaha u tom trenutku bio pored uređaja.
„U dva sata iza ponoći probudio me je stjuard kucanjem na vrata:
– Uzbuna! Svi na palubu!
Žurno sam se obukao i, drhteći od hladnoće, potrčao gore na palubu. Zubi su mi cvokotali od uzbuđenja. Neki putnici pojavili su se na palubi s pojasevima za spasavanje.
’Karpatija’ je promenila kurs: umesto prema istoku kud je plovila, skrenula je ka severu. Kapetan Rostron komandovao je s mosta. Na palubi je vladala velika užurbanost, mornari su poslovali oko čamaca za spasavanje.

Zora 15. aprila 1912. godine. Polako je svitalo. Blagi severac talasao je beskrajnu površinu okeana. Vlažna magla lagano se razilazila i izgledala je kao ogromni pocepani prljavi čaršav. Na horizontu nije bilo broda. Nigde traga ni od brodskog dima. Vidik se pročistio.
Oko pet časova prvi oficir dogledom je primetio čamce na horizontu. Bili su to brodolomnici. Ali, gde je ogromni brod, gde je ’Titanik’?

Mašine su radile punom parom i naš brod se povećanom brzinom približavao naizgled nepokretnim tačkicama koje su plovile po vodi. Bilo je šest sati kada smo se približili prvoj od tri grupe čamaca. Titanik je nestao.”

Mladi brodski lekar na „Karpatiji” ovako dalje beleži ta dramatična dešavanja:
„Sa zaprepašćenjem smo zaključili da su čamci s ’Titanika’ bili poluprazni. Žene i deca, koji su na sebi imali plutom ispunjene prsluke za spasavanje, sedeli su zbijeni na klupama, promrzli i iznemogli, ogrnuti šarenim maramama i pokrivačima. Paluba našeg broda bila je ispunjena ženama i decom. Mnoge od žena bile su u večernjim toaletama, ogrnutim lakim maramama i šalovima. Pripijene jedna uz drugu, drhtale su plačući. Smestili smo ih u trpezariju broda, gde su bili posluženi toplim čajem i dobili pokrivače.
Naš posao lekara sveo se uglavnom na njihovo zbrinjavanje. Pomagali smo osoblju trpezarije i stjuardima, koji su imali najviše posla. Pobrojali smo spasene: „Karpatija’ je pokupila tačno 705 ljudi.”

Spaseni mornari s „Titanika” ispričali su da je dežurni osmatrač na vreme upozorio na opasnost od ledenih bregova, ali kapetan i direktor kompanije izdali su naređenje da brzina broda mora da se poveća do krajnjih granica. Trebalo je osvojiti takozvanu „Plavu traku” okeana dodeljivanu lađi koja najbrže savlada Veliku vodu. U tom trenutku ovo priznanje pripadalo je suparničkoj kompaniji „Kunard lajn”, odnosno njenom brodu „Luzitanija”.

Kapetan kao heroj

Doktor Munk dalje svedoči da je ogromna masa sveta u njujorškoj luci sačekala uplovljavanje „Karpatije”. Mešali su se jecaji bola, ali i radosti zbog preživelih. Novi heroji postali su mornari s „Karpatije”, posebno kapetan Artur Rostron. Obasuti su mnogim počastima i vrednim nagradama. Kapetan je istovremeno dobio čak pet odlikovanja za spasavanje nastradalih s „Titanika”: Zlatnu medalju SAD, Zlatnu medalju vlade SAD, Zlatnu medalju Udruženja za pomoć brodolomnicima iz Liverpula, Zlatnu medalju kompanije „Vajt star”, kojoj je „Titanik” pripadao, i Veliku srebrnu medalju grada Budimpešte. Ovu poslednju s naročitim razlogom, jer su najbrojniji putnici „Karpatije” bili iseljenici iz Mađarske. Novine i udruženja širom Amerike i Evrope dodeljivali su im i novčane nagrade od po deset hiljada dolara, a preživeli putnici s „Titanika”, svedoči Munk, kapetanu Rostronu dodelili su ogroman srebrni pehar.
Odlikovan je i sam Artur Munk. On je, s ostalom posadom, dobio dve mesečne plate kao nagradu i medalju s likom Neptuna i konturom „Karpatije” koju je, kako svedoči, s poštovanjem sačuvao do starosti.

Po rečima ovog Subotičanina, tadašnji listovi iskazali su dotad nepojamno zanimanje za svaki detalj tragedije, a naročito za kapetana „Karpatije”:
„Jedini problem bio je što nisu imali Rostronovu fotografiju. Zanimljivo je da su redakcije nekih novina ovaj problem rešile tako što su objavile sliku nekog drugog kapetana. Kada se ’Karpatija’ konačno usidrila u njujorškoj luci, počela je navala fotoreportera i snimatelja. Samo pooštrene mere lučkih vlasti uspele su da naš brod spasu od masovne najezde radoznalaca i reportera. Mornari ’Karpatije’ takođe su budno čuvali kapetana Rostrona od stampeda nepozvanih. Svi su želeli da vide slavnog kapetana. Međutim, njegova najveća želja bila je da vidi suprugu i troje dece koji su živeli u Liverpulu. I mi smo vrlo brzo krenuli ka Evropi, tamo kud smo se i uputili pre stradanja Titanika...”

U Rijeci, koja je „Karpatiji” bila novo-staro odredište, Artur Munk zamenio je na dužnosti glavnog brodskog lekara Arpada Lenđela, a u Napulju je kod porodice ostao i drugi lekar, Risikato. Tako je Munk ponovo, prvih dana maja 1912, s „Karpatijom” ponovo krenuo ka Novom svetu. Na brodu se nalazilo oko hiljadu ljudi, uglavnom seljaka iz Mađarske, ali i Srba iz Like i Dalmacije.

U svoju Suboticu spustio je sidro 1921. godine i tu ostao do kraja života. Imao je svoju ordinaciju i ostao upamćen kao plemenit lekar i čovek.

Artur Munk

Doktor Artur Munk rođen je 25. maja 1886. godine u Subotici, na današnjem Trgu žrtava fašizma. Gimnaziju je učio s poznatim mađarskim piscima Dežeom Kostolanjijem i Gezom Čatom, s kojima je načinio i prve literarne korake. Osim lekarskog posla na brodu „Karpatija”, bio je zarobljenik u Rusiji za vreme Oktobarske revolucije. Otuda se vratio sa ženom Ruskinjom i sinom, nastanivši se u Subotici. Umro je 1955. godine, ostavivši iza sebe skroman, ali značajan književni opus na mađarskom jeziku.

Delove njegovog autobiografskog romana „Hvala dok se ne odužim”, s mađarskog jezika je prevela bibliotekarka u penziji Žužana Kunkin, a Munkovim književnim radom bavio se i pesnik Milovan Miković. Do sada na srpskom jeziku nije objavljena nijedna njegova knjiga.

Bista dr Artura Munka, rad vajarke Eržebet Vajl, nalazi se u centru Subotice. Manja krasi katalošku sobu Gradske biblioteke u Subotici.

Branislava Žujović