Subotica zaboravlja zaslužne građane
Kestenovi se suše u Ulici divljih kestenova, najlepšoj uspomeni iz detinjstva Danila Kiša, u kojoj nema nijednog obeležja da je tu rođen i do rata živeo veliki pisac.
Kuća Jovana Pačua, lekara i kompozitora poznatih melodija „Brankovo kolo“ i „Onamo, amo“, prokišnjava i samo što se ne uruši.
Radomira Konstantinovića niko se ne seća, nije dobio ulicu u svom rodnom gradu.
Ništa manja „žrtva palanke“ nije ni Duško Radović, koji je živeo u Železničkom naselju, gde je završio osnovnu školu i Gimnaziju. U ovom gradu napisao je prve rime i po sopstvenom priznanju, proveo najlepše godine.
Zaboravila je Subotica i akademika i velikog pesnika Stevana Raičkovića, kao i Aksentija Marodića, prvog srpskog akademskog slikara, tvorca jednog od najpoznatijih portreta Vuka Karadžića i predivnog ikonostasa u manastiru Kovilj.
Da odnos prema prošlosti mora da se promeni, sve češće se može čuti u kulturnoj javnosti, a prvi korak učinili su članovi Treće Srbije, koji su pokrenuli priču o obnovi kuće Jovana Pačua u naselju Aleksandrovo.
- U KUD Aleksandrovo, koji koristi prostorije, rečeno nam je da je novac obezbeđen, ali da obnovu koči birokratska procedura u katastru - objašnjava Sava Stambolić, član predsedništva Treće Srbije. - Želimo da pomognemo da se situacija što pre reši, ali i volonterski učestvujemo u obnovi.
Obnova kuće velikog prijatelja Jovana Jovanovića Zmaja i učenika Bedžiha Smetane, samo je jedna u nizu akcija koje se planiraju.
- Slučajno ili ne, najveći broj ličnosti koje su zapostavljene su Srbi, prvenstveno zato što su mađarska i hrvatska nacionalna manjina u proteklom periodu bile mnogo bolje organizovane - dodaje Stambolić.
- Imamo uvrežen mit da je Subotica homogen mađarski grad, u kom Srbi nisu dali veliki doprinos, ali činjenice, još od cara Jovana Nenada iz 16. veka, po čijem vitezu Suboti Vrliću grad i nosi ime, govore drugačije.
Najstariji verski objekat u gradu je pravoslavni hram iz 1726. godine. Tu su i tri velelepne palate na Korzou koje su pripadale porodicama Dimitrijević i Manojlović, čiji je vlasnik Đuro Manojlović 1865. osnovao najstarije Srpsko pevačko društvo. Malo ko zna da je u Subotici od 1920. godine postojao Pravni fakultet, osnovan odmah posle beogradskog, a mnogo ranije nego novosadski, na kom su predavali Slobodan Jovanović i Mihajlo Konstantinović, Radomirov otac, tvorac Zakona o obligacionim pravima, koji se i danas u malo izmenjenom obliku koristi. Nigde nije obeleženo da je u Gimnaziji predavao čuveni lingvista Pavle Ivić.
- Ineteresantno je da Deže Kostolanji, mađarski pesnik koji je isto išao ovde u školu i rano se ubio, ima u gradu i bistu od 1993. godine u vreme najveće krize, i pozorište, a o Dušku Radoviću i Stevanu Raičkoviću nema nikakvih podataka - smatra Branko Ćirjaković.
- Grad se kandiduje za evropsku prestonicu kulture, a ako to zaista želimo da postanemo kultura i istorija svih zajednica koje ovde žive moraju biti jednako zastupljene.
