Eržika i Milomirka dve decenije za volanom autobusa

Nasmejane i vidno raspoložene, naše sugrađanke su nam ispričale kako su karijeru započele kao kondukterke, a potom su se odlučile da budu vozačice autobusa. Kažu da im je vožnja bliska od malena, jer su se njihovi očevi bavili istim ili sličnim poslom.

- Otac mi je bio vožač, te sam kao mala često putovala sa njim. Dopalo mi se to što je posao dinamičan, što mogu da donosim odluke samostalno i što je kontrola u mojim rukama. Naravno da postoje pravila kojih moram da se pridržavam, ali kada je klizavo, dođe do nezgode ili putniku pozli, ja odlučujem šta ćemo i kako ćemo dalje – priča Eržika Škrbić, koja autobus vozi već 18 godina - U početku sam imala tremu i vozila sam u grču. Sada je vožnja već ušla u rutinu, posle izvesnog vremena proradi neko šesto čulo i mogu da predvidim kako će se putnici ponašati. Ipak, uvek držim u svesti da prevozim ljude i odgovaram za njihov život. Lekar može odjednom da ubije jednog pacijenta, a ja i do 50 putnika, stoga je na meni velika odgovornost.

Za njenu koleginicu Milomirku Vukičević vožnja je umetnost, i uvek je volela da gleda druge kako voze, a i dan danas izuzetno uživa.

- Da mi je neko rekao da ću voziti autobus, odmahnula bih mu rukom i rekla da nema šanse. Cilj mi je bio samo da naučim da vozim auto, ali kada sam prvi put sela za volan autobusa, to je bilo to. Vozač mi je dao da okrenem šesnaesticu na Teslinom naselju i posle toga nisam imala dileme. Neverovatan je osećaj imati kontrolu nad toliko velikom "životinjom", savršena preglednost puta. Zaljubila sam se na prvi pogled – kaže Vukičević, koja je u ovoj profesiji 22 godine.

Njihov radni dan traje osam sati, ali ponekad vožnje mogu da odvoze u dve smene. Kada je jutarnja smena u pitanju, na posao dolaze oko četiri ili pet ujutro. Prvo uzimaju knjigu autobusa i putni nalog, a potom pale autobus, da bi se nagurao vazduh. Za to vreme ispunjavaju knjigu i beleže trake koje će voziti taj dan. Nakon malog tehničkog pregleda vozila, napuštaju garažu i upuštaju se u još jednu, od brojnih avantura. Zanimljiv susret sa jednim putnikom, imala je Eržika, koja je to iskustvo podelila sa nama.

- Stajem na stanicu i vidim jednog čoveka kako se do ulaza tetura. Otvorim vrata, a on me pita da li ću ga povesti, jer prethodna tri autobusa nisu htela. Kažem mu da može, ali samo ako će mi obećati da će se lepo ponašati. I stvarno je bio dobar. Kada je trebalo da napusti autobus, polako je došao do mene, izvadio iz džepa 500 dinara i rekao "aj popij i ti nešto, vidim da si jako ozbiljna" i sišao sa autobusa - kroz smeh je pričala Eržika.

Putnici se sa njih dve pretežno susreću na prigradskim linijama za Bajmok, Čantavir, Kanjižu, Novi Sad, Segedin i druge destinacije. Kažu da su se na njih navikli i da, kada odu na godišnji odmor ili su na dužem odsustvu, uvek pitaju gde su i kada se vraćaju na posao. Međutim, nije oduvek bilo tako.

- Jedan putnik nije hteo da uđe u autobus, kada je video da ja vozim. U redu, ima pravo na izbor, ali to me je baš pogodilo, jer znam koliko se trudim i pazim. Sada nema takvih situacija, ustvari veoma su retke, jedino ako neko baš dođe s namerom da se svađa, onda je to nemoguće izbeći. Ja sam malo mekanija, ali ona brže reaguje, moja plavuša, ispali u momentu – rekla je Milomirka, gledajući u koleginicu i pojašnjavajući da su dale jedna drugoj specifične nadimke - Ona je moja plavuša, a ja sam njena Bosanka i veoma dobro se dopunjujemo.

Kažu da sa svim kolegama imaju divan odnos i da među njima postoji odlična saradnja, ali i razumevanje i solidarnost. 

- Naše momke ne bih nikada menjala, stvarno su tolerantni, žele da pomognu, u svakom trenutku možemo da računamo na njih, pogotovo na mehaničare, koji su zaista divni i uvek brzo otklone kvar. Postoji neka posebna veza, solidarnost među nama vozačima. Kada se desi nešto na putu, neka nezgoda ili nepredviđena situacija, odmah stajemo i pomažemo – priča Eržika, dodajući da su, pre nekoliko dana, dobile novu koleginicu, te da ih sada ima ukupno šest - Konačno neko mlad da nam dođe. Koleginica ima 26 godina, dobra je, pažljiva, vozi odlično i veoma sam zadovoljna sa njom – našalila se Eržika.

- Vidim je jutros, a ona sva srećna, isto kao što smo i nas dve, kada smo počinjale karijeru, imale osmeh od uva do uva – nadovezala je Milomirka.

Ipak, pored brojnih dogodovština, naše sagovornice su se složile da im je najveći izazov u poslu rad sa ljudima.

- Ljudi nisu više toliko tolerantni, žele da ih odvezemo do kućnog praga, a to nije moguće. Ne shvataju da ne možemo da se zaustavljamo gde oni žele, niti da se okrećemo bilo gde. Kao učesnici u saobraćaju, moramo da vodimo računa o propisima i bezbednosti, pogotovo kada prevozimo decu. Uvek gledamo da su vrata od autobusa sa strane ulaza u školu, tako da deca ne prelaze ulicu. Međutim, nastavnici i direktori, često imaju posebne zahteve, da stajemo i parkiramo tamo gde nije dozvoljeno ili bezbedno, za šta nas policija kažnjava s razlogom – kaže Eržika i dodaje da ipak nije sve tako sivo - Kada su ljudi dobri, onda je vožnja druženje, smejemo se, pričamo i  šalimo. Ima to i svoju pozitivnu stranu, upoznajemo nove ljude, ostvarujemo kontakte po različitim mestima i obradujemo se dobrim ljudima.

Dugogodišnje vozačice autobusa rekle su nam da imaju i dobru saradnju sa saobraćajcima, i da su ponekad čak blaži i uviđajniji prema njima, u odnosu na muške kolege, ali nikada nisu želele to da zloupotrebe. Takođe, slažu se i sa carinicima, a neke od anegdota sa njima, ispričala nam je Eržika. 

- Vozila sam putnike za Segedin i kada sam na granici izlašla iz autobusa, kako bih predala dokumentaciju, dočekao me je jedan niži, mađarski carinik, kojeg sam tada videla prvi put. Obratio mi se s rečima "Bože, koliko su vioske žene u Srbiji!“. Nasmejala sam se i odgovorila da je u pravu, jer se osećam kao Snežana među patuljcima kada dođem kod njih – nastavila je Eržika smejući se – E pa Snežana sad ćeš da sačekaš mog kolegu, odvratio mi je. Došao je drugi carinik i pitao ko je uvredio njegovog kolegu, kažem verovatno sam to bila ja, ali on je prvi počeo. - priča Eržika.