Đurđin: Kuća čeka lekara, Dom kulture vlasnika

Đurđin, selo koje je udaljeno 25 kilometara od Subotice, između Starog Žednika i Mišićeva, sa svojom „glavnom ulicom“ Borisa Kidriča utonulom u zelenilo koje po letnjem danu pruža lepu hladovinu, deluje privlačno i idilično. Ovde je „centar“, tu se sve dešava i rešava – na jednom kraju je osnovna škola „Vladimir Nazor“, ambulanta, klub penzionera, pekara (koja trenutno ne radi), prodavnica, mesna zajednica, pokoja kafana, novo, savremeno autobusko stajalište, park i iza njega Dom kulture, izgrađen zalaganjem meštana još davne 1948. godine, a sada, nažalost, zaključan i u početnoj fazi propadanja.

Razgovor sa predstavnicima Mesne zajednice, Miloradom Polovinom, predsednikom Skupštine, i Aleksandrom Štirb, predsednicom Saveta počinjemo podsećanjem na to šta je sve Đurđin u ne tako davnoj prošlosti imao, a sada njegovih 1400 stanovnika može samo sa nostalgijom da se seća:

„Ja sam iz grada, ali ovde sam dolazila u detinjstvu i sada živim na salašu udaljenom tri kilometra od sela. Sećam se, imali smo Dom kulture, ovde je bilo sve, u selu je postojala biblioteka, omladinski klub, banka, jedno vreme i disko-klub, bioskop, restoran, čuvena kuglana u koju su dolazili ljudi iz grada, naročito nedeljom – sada ništa od toga ne radi, imamo tri kafane u selu koje nastoje da privuku mlade i zabave ih, ali mislim da možemo mnogo više i mnogo bolje, zato smo se prihvatili ove volonterske aktivnosti u mesnoj zajednici“, kaže na početku Aleksandra Štirb.

Pošto u Đurđinu živi pretežan broj starijih stanovnika, ono što je veoma važno za naselje jeste da ima odgovarajuću zdravstvenu zaštitu. U ambulantu dolazi lekar dva ili tri puta nedeljno, ali to za Đurđinčane nije dovoljno, jer selo je nekada imalo stalnog lekara, koji je tu živeo, u kući koja pripada Domu zdravlja, i svakodnevno im bio dostupan.

„Imali smo slučaj prošle godine da se mladić povredio radeći testerom i samo zahvaljujući slučaju da je toga dana lekar bio u selu uspeli su da mu spasu život jer inače, da se čekalo na hitnu pomoć iz grada ili da ga je neko nosio u bolnicu ili samo do Bajmoka u ambulantu, sigurno bi iskrvario“, kaže Milorad Polovina.

Doktorka hoće, ali...

Odlazimo do Kuće lekara, kako je nazivaju, odmah pored ambulante, i tek kada joj se priđe kroz ižđikljalo šipražje, vidi se da je u pitanju lepa porodična zgrada, još uvek u veoma dobrom stanju, kakvu bi mnogi poželeli da imaju. Zato je mesna zajednica nedavno uputila dopis na adresu direktora Doma zdravlja u Subotici, u kojem su objasnili probleme koje imaju stanovnici ovog naselja i naglasili da postoji doktorka opšte prakse koja bi, ukoliko je zaposle, bila spremna da se preseli u Đurđin i živi u „lekarskoj kući“.

„Obavešteni smo da je lekar opšte prakse dr M.S. spremna da se preseli u Đurđin i nastani u kući pored ambulante koja je inače u Vašem vlasništvu i predviđena je za smeštaj lekara. Ukoliko biste uzeli u obzir njene kvalifikacije i našu veliku potrebu za lekarom opšte prakse, smatramo da bi problem lekara ovim putem mogao biti rešen. Napominjemo da je momentalno kuća pored ambulante nenaseljena i veoma zapuštena pošto u njoj dugi niz godina niko ne stanuje“, stoji u dopisu na koji je mesna zajednica dobila kratak odgovor:

„U vezi sa Vašim dopisom obaveštavamo Vas da zbog nedostatka zdravstvenih radnika – doktora medicine, godišnjih odmora i bolovanja, nismo u mogućnosti da obezbedimo drugačiji režim rada lekara u vašem naselju. Odluku o prijemu doktora medicine (na određeno i neodređeno vreme) po raspisanom oglasu u našoj Ustanovi uz konsultaciju načelnika Službe i nakon obavljenog razgovora sa kandidatom-kandidatima donosi direktorka Ustanove“.

Đurđinčanima, dakle, ostaje da se nadaju da će u Domu zdravlja ipak doći do zaključka šta bi stalni lekar u selu značio za njih, a i za samu ustanovu, zbog izlaska doktora ne teren tri puta nedeljno, mada ne bi trebalo zanemariti i to da bi stanovanjem bilo zaustavljeno propadanje kuće i upropaštavanje imovine koja je u vlasništvu te ustanove.

„Nije u pitanju samo to što pacijenti nedelju dana čekaju na recept, već i činjenica da nemamo apoteku u mestu. Postoji interesovanje privatnika da otvori apoteku, ali, nažalost, mesna zajednica nema prostor za izdavanje. U sve ono što smo izgubili spada i stomatološka služba u sklopu ambulante, pa bi, kada bi bilo dobre volje, apoteka mogla da se smesti u sada zaključanu i neiskorišćenu zubarsku ordinaciju, a Domu zdravlja bi plaćala zakup“, objašnjava Milorad Polovina, predsednik Skupštine u Đurđinu.

Koliko staje Dom kulture?

Slična situacija sa Kućom lekara što se tiče propadanja je i sa Domom kulture, koji je nekada bio centar zbivanja i okupljanja u selu. Kada je „Nova brazda“ privatizovana 2004. godine, sa njom je u ruke novog vlasnika otišao i Dom kulture, iako je građen trudom, radom i sredstvima meštana 1948. godine, sa svih svojih preko 700 kvadratnih metara korisnog prostora. Posle pet godina, firma kojoj je pripao otišla je u stečaj i od tada Dom kulture stoji prazan, polako propada jer nema ko da popravi krov, a takođe ni zainteresovanih da ga otkupe, iako njegova cena, realno, nije prevelika.

„Dom kulture sada se prodaje i bio je na licitaciji i početna cena je oko 25.000 evra, ali ne mora da znači da je konačna, poslednja cena je spuštena i stečajni upravnik nam je rekao da damo ponudu. Dakle, mogao bi se kupiti i jeftinije od toga. Poslali smo dopis gradskoj upravi i gradonačelniku, bili su da vide i on i načelnica gradske uprave i rekli su da nema sredstava da se otkupi. Uz primedbu da ćemo, ako ga dobijemo, odmah tražiti i njegovo renoviranje. Mi smo sada jedino naselje u Subotici u kojem Dom kulture nije vraćen od privatnika. Spremni smo, kao mesna zajednica da sa meštanima Đurđina u tom slučaju organizujemo dobrovoljni rad i popravimo sve što se može popraviti, prema tome mogli bi ga koristiti bez velikih ulaganja i renoviranja. Ali, kako vreme bude prolazilo, ako se zgrada ne otkupi, ona će i dalje propadati i onda će biti potrebno mnogo više sredstava nego 25.000 evra da se spase i dovede u ispravno stanje“, kaže Aleksandra Štirb.

Predstavnici mesne zajednice se nadaju da će novo rukovodstvo grada imati više razumevanja da se ovaj problem reši i spremni su da o tome sa njima razgovaraju i obrazlože šta sve Dom kulture znači za Đurđin i kako bi se mogao koristiti. Pogotovo što za iznajmljene prostorije za mesnu zajednicu, od Industrije nameštaja „Bajmok“, plaća 3000 evra godišnje, a taj novac bi se, kada bi se mesna zajednica i matičar preselili u Dom kulture, mogla iskoristiti za njegovo održavanje.

„Postoje prostorije koje bi mogli odmah da osposobimo, jedan deo da se izda za apoteku, od čega bi opet grad imao prihoda, zatim prodavnicu, tu je nekadašnja bioskopska sala za održavanje konferencija i skupova, prostorije banke, disko-kluba i vojnog referenta bi se mogle koristiti za folklor koji sada nema svoje mesto, slamarsku sekciju i drugo. Park ispred Doma kulture koji je zajedno sa njim „privatizovan“, vlasnik ne održava nego mi organizujemo akcije i za kosilice dobijemo deset litara goriva, to je sva pomoć koju imamo“, kaže Milorad Polovina.

Pominjanjem problema košenja trave i održavanja higijene i zelenila u naselju dolazimo do komunalne problematike Đurđina, koja je posebna priča i za neku drugu priliku. Tek toliko da selo ove godine nije dobilo higijeničara, pa se, kao i sa parkom ispred Doma kulture, meštani sami snalaze sa održavanjem.