Komentara: 19
Pregleda: 12652

“29. novembar” - nekada gigant, danas plac?!

05.07.2013. u 00:37h
Izvor: SuMedija
U nekadašnjoj Jugoslaviji „29. novembar" nije bio samo jedna od najvećih mesnih industrija, u mnogo čemu je bio ispred ostalih: prvi je, 1953. godine, počeo proizvodnju trajnih konzervi za izvoz, prvi je 1969. godine počeo proizvoditi trajne kobasice, godinu dana ranije prvi je na tržište izbacio vakuum-pakovane viršle i kobasice, prvi je proizveo trajnu paštetu i trajna gotova jela u alu-foliji...
“29. novembar” - nekada gigant, danas plac?!

Na sajtu Agencije za privatizaciju lako je naći brojne podatke o dosadašnjim - redom neuspešnim - pokušajima da se za nekadašnjeg giganta (sa „29. novembrom" svojevremeno su se mogli meriti samo „Carnex" i „Gavrilović") mesne industrije pronađe kupac. Sve je tamo, ne vredi prepričavati. Ali, kako je firma, nastala iz nekadašnjeg preduzeća preduzimljivih Hartmana i Konena, dospela u ponor?

Već smo pominjali da je njena prethodnica između dva svetska rata (1929. godine, prema podacima koje Stevan Mačković iznosi u već citiranoj knjizi) dostigla kapacitet od tri stotine svinja dnevno, odnosno godišnje 400 vagona jaja i živine za izvoz. Nakon Drugog svetskog rata, prenosi Mačković, rešenjem vlade Srbije od 3. septembra 1946. godine osnovan je „29. novembar", sa kapacitetima (prema podacima za 1944. godinu) od 300 svinja i 35 goveda dnevno, dve tone kobasičarske robe i 3,5 tone suhomesnatih proizvoda. Interesantno, živina se ne pominje, iako će firma i nakon preseljenja u nove pogone u Aleksandrovu, 1959. godine, još izvesno vreme nastaviti da prerađuje i živinu.

Nasleđeni su, za tadašnje prilike, sasvim pristojni kapaciteti, a jedva petnaestak godina nakon završetka Drugog svetskog rata firma prelazi u nove, moderne pogone, sa kapacitetom klanja 1.300 svinja i stotinu goveda dnevno: to je i četvrt veka kasnije, konstatuje dr Vasa Isakov, bila najveća industrijska klanica u Jugoslaviji. Maksimalni kapacitet naravno nije korišćen baš svakodnevno, ali u sedamdesetim godinama godišnja proizvodnja je bila veća od pedeset hiljada tona, a i fabrika je postala tesna, pa je izgrađen nov pogon za preradu i moderan ekspedit.

Propast „29. novembra" teško je pogodila i na hiljade stanovnika okolnih mesta, koji su uzgajali tovljenike: u najboljim godinama otkupljivano je i prerađivano i do 300.000 komada godišnje (Vojvođanski rekord,„reporter", 20. jul 1978). Čantavir je bio vodeći, odatle je stizala otprilike četvrtina, a na desetine hiljada iz Bajmoka, Malih pijaca i drugih mesta. Pogledajte statističke podatke o kretanju (opadanju) broja stanovnika tih mesta i sve će biti jasno.

U nekadašnjoj Jugoslaviji „29. novembar" nije bio samo jedna od najvećih mesnih industrija, u mnogo čemu je bio ispred ostalih: prvi je, 1953. godine, počeo proizvodnju trajnih konzervi za izvoz, prvi je 1969. godine počeo proizvoditi trajne kobasice, godinu dana ranije prvi je na tržište izbacio vakuum-pakovane viršle i kobasice, prvi je proizveo trajnu paštetu i trajna gotova jela u alu-foliji... Ambicija nije nedostajalo, pred kraj sedamdesetih godina planirana su velika ulaganja koja bi udvostručila proizvodnju, na stotinak hiljada tona godišnje. Danas, čak i da imamo spremnu i sposobnu moćnu mesnu industriju, teško da bi imala šta da radi: u Vojvodini ima dva puta manje stoke nego pre pola veka (Stočarstvo u Vojvodini propada, RTV, 31. oktobra 2011).

U Subotici je i danas živo uverenje da je „29. novembar" namerno uništen, kako bi se umanjila ekonomska snaga grada. Možda i ima istine u tome, ama je teško dokazivo. Evidentno je međutim da su druge industrije mesa uglavnom preživele, a dok je subotička počinjala da tone, još pre onih nedavnih ratova, u blizini su iznikle neke druge.

Nije jednostavno odgovoriti na pitanje šta je uništilo ovu firmu, koja je imala razvijenu sirovinsku bazu, savremene proizvodne pogone, kvalifikovane radnike, stručnjake, dobro rešenu distribuciju i razrađeno tržište, i domaće i inostrano? Kao što je splet različitih okolnosti omogućio dvojici preduzimljivih ljudi da, prepoznajući znakove vremena, stvore prethodnicu „29. novembra", jednako tako je i njegovom krahu doprineo koloplet brojnih okolnosti. Ko je i kako u njima prepoznavao znakove vremena, vidimo po posledicama. Koliko god bio paradoksalan, možda je najtačniji odgovor na pitanje šta je dovelo do propasti subotičke mesne industrije - njena veličina. Raspad Jugoslavije ostavio je „29. novembar" bez najvećeg dela domaćeg tržišta, a sankcije su, uz male izuzetke, odrezale i inostrano. Za druge tipove krivice (o da, naravno da ih je bilo!) kojima (treba da) se bave određene institucije, odavno je prošlo vreme.

Kao što je, dopadalo nam se to ili ne, prošlo i vreme „29. novembra": pomele su ga društvene promene i izmenjene okolnosti. Njegov je slučaj, daleko od toga da je jedini, još jedan dokaz kako se vrednosti sporo i teško izgrađuju, ali zato brzo mogu da se unište. Objekti stoje i propadaju, na sajtu Agencije za privatizaciju stoje neki fantomski podaci... a jedini koji su bili zainteresovani za bivšu fabriku videli su u njoj samo prostor za neke svoje planove. Stevan Huđi se pita zašto sa „29. novembrom" nije učinjeno ono što je urađeno sa PKB-om. Prema njegovom mišljenju, najbolji, možda i najpravičniji način da se konačno zatvori ovaj dosije bio bi da se brišu svi dugovi nekadašnje fabrike (poverioci su ih svakako već morali otpisati kao nenaplative), pa da se ona proda po znatno manjoj ceni, dovoljnoj da se podmire potraživanja bivših radnika, koja su negde oko milion i po eura. Pošto je stečajni upravnik odbio da razgovara sa novinarom, ovo je jedini javno ponuđeni scenario. Pitanje je samo da li će biti sluha da se makar razmotri?

Verovatno je u pravu bivši gradonačelnik Subotice, Saša Vučinić, koji je marta prošle godine rekao da nam treba prerađivačka industrija, ali u novom izdanju. Imamo li uopšte šta da preradimo? Hoćemo li uspeti da je stvorimo? Hoćemo li prepoznati znakove vremena?

Brendovi

Prospekat na sajtu Agencije za privatizaciju nabraja i najvažniju imovinu preduzeća: proizvodni kompleks u Malim Pijacama, maloprodajne objekte, šest stanova, zemljište pod zgradama, livade, vinograde, njive, opremu trgovine i ugostiteljstva, poljoprivrede, elektrodistribucije, vodovoda i kanalizacije, kancelarijski nameštaj i opremu, vozila - teretna i putnička, cisterne, traktore, hladnjače.

Sudeći po ovim podacima, nekome bi moglo da padne na pamet da na svoje kobasice i konzerve okači poznati crveno-žuti znak „29. novembra" i počne da se kiti perjem koje je nekada uživalo poverenje potrošača. Jer na spisku imovine nema ni traga industrijskoj svojini, koja se ne iscrpljuje na ovom žigu, kako pravna regulativa prepoznaje ono što svakodnevnim jezikom zovemo logotip. Ne pominje se ni „Sava", danas bi rekli brend pod kojim su prodavane konzerve „29. novembra", znak koji je svojevremeno branjen i sačuvan u ne baš jednostavnom sudskom postupku u Velikoj Britaniji.

Izvor: SuMedija
Postavljeno pre 8 godina i 10 meseci
Komentara: 19
Pregleda: 12652
Povezane vesti
Povezane teme
subotička privreda 29. novembar fabrika 29. novembar
Komentara
0
Napiši komentar
Pošalji komentar
Dodaj grafički fajl
(do 20 MB)
    Imaš na raspolaganju 1000 karaktera
    Pravila komentarisanja
    Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove ovog Internet portala. Komentari su moderirani i odobravani u skladu sa opštim pravilima i uslovima.