SUgrađani: Žužana Korhec Pap - "Radi svoj posao kao da se moliš!"

Ona je i umetnik i naučnik i istraživač. I žena i majka i prijateljica. Profesionalac u oblasti kojom se bavi, ali podjednako posvećena i kućnim poslovima. Dobitnica najvećih priznanja kojoj nije teško da svako jutro ustane u pet sati samo da bi ukućani imali skuvan ručak! Slikarka – restauratorka Žužana Korhec Pap, kao što ponosno nosi dva prezimena (devojačko i udato), ponosno stoji između dva muškarca, dva oslonca – brata i supruga, čiji je oslonac i stožer i ona sama...

-    Ja sam nešto kao motor porodice, i žena uvek treba da je motor, pokretač. Na fakultetu sam dobila nadimak „Traktor“ (smeh) jer uvek sam sa velikom voljom i energijom radila to što sam radila, uvek mi je sve bilo jako važno. I volela sam to što radim. I naši roditelji su bili takvi.

Kada kaže „naši“ roditelji, misli na brata Tamaša i sebe, a kada primetimo koliko njih dvoje liče, reći će:

-    Između nas je tri godine razlike, ali zaista ličimo, stomatolog kaže da su nam čak i zubi isti, samo oči su drugačije!

OD PEGLE DO ŠTAFELAJA - „Restauratori uglavnom koriste što i slikari – štafelaj, paletu, četkice, ali imam i peglu, vakuum sto, razne hemikalije, smese za konzervacije, za kitiranje... Sve materijale treba tačno poznavati. Tu je i posebni metalni ormar gde se to čuva. Iako sam mogla imati svoju prostoriju, u Muzeju smo spojili tri prostorije da bismo bili zajedno: tu je i fotograf Svetlana Kolović, koja mi puno pomaže u poslu, kao i muzejski pedagog Laura Francišković. Dobra ekipa“.

Brat i sestra potiču iz subotičke porodice intelektualaca. Mama lekar, tata pravnik – sudija, kasnije advokat.

-    Svi imaju doktorsku  titulu, pa nisam ni ja mogla izostati! Roditelji - divni ljudi i vrhunski stručnjaci. Brat je krenuo očevim stopama, a kada sam ja odabrala ovo zanimanje, probali su malo da me nagovore da ipak budem nešto drugo, jer, govorili su - ovo je jako teško, stalno si na skelama... A na kraju skoro ništa od skela! Činjenica je da nisam puno na terenu, a ovo što radim stvarno volim i u tome sam našla sebe.

Da će biti više nego dobra u svom poslu, bilo je jasno već u osnovnoj i srednjoj školi (gimnaziji) gde je bila odličan učenik, davala maksimum od sebe.

-    Ne bih rekla da sam bila štreber, ali uvek sam odradila sve što je bila moja dužnost. Dobro su mi išle prirodnjačke nauke, ali uvek me je zanimala i literatura i istorija. I ovo što radim u Muzeju, posebno poslednjih desetak godina, u restauratorskim istraživanjima, sve se to sklopilo – i hemija i fizika i istorija i umetnost!

Likovnu umetnost zavolela je još u osnovnoj školi.

-    Jako puno sam crtala, već od zabavišta (sačuvani su svi ti crteži!). Kao starija, videla sam da dobro crtam, ali da mi nešto fali da bude ono pravo, umetničko, senzacionalno, novo - nešto što svaki umetnik koji stvara treba da ima. A ja klasično crtam, slikam, takoreći akademski. Đerđ Boroš, kod koga sam se pripremala za akademiju, rekao je da imam dobre ruke, dobre oči i da je baš to što nemam te invencije - dobro za restauratora! Sećam se da sam na televiziji gledala dokumentarni film o životu jedne restauratorke, gde sam se prvi put srela sa tom strukom, ali odmah znala da je to – to, što tražim!

NIKO IZA LEĐA - „I na fakultetu i tokom istraživanja uvek je bila neka dobra atmosfera i uvek sam dobila pomoć i od profesora i od drugih stručanjaka. A to vas još više pokreće! I dok sam se bavila sportom, nikada među nama nije bilo nikakve ljubomore, niko ti nije radio iza leđa. I sad, kad sam u tim godinama kada znam to ceniti, shvatam da je to bila izuzetno dobra ekipa – te moje drugarice sa tenisa. I sada planiramo da se nađemo...“.  

Akademiju likovnih umetnosti – odsek za restauratore, završila je u Budimpešti.

-    Neću zaboraviti kada sam išla na upis – moj prvi susret sa Akademijom, desila se jedna interesantna stvar. Iznad vrata rektorata nalazila se oznaka tri grada koja su pomogla izgradnju zgrade, a jedan od njih bila je – Subotica! Bila sam tako ponosna. I nikada nisam imala dilemu – otići ili ostati. I kada sam išla na fakultet (svaki dan, sa suprugom), znali smo da ćemo se vratiti. I zahvaljujući srećnim okolnostima, kada smo se vratili, odmah se mogli i zaposliti.

Subotički muzej na upražnjeno mesto restauratora (nakon odlaska Gorana Bolića) prima Žužanu, a njenog supruga Arpada Papa - na mesto etnologa. Tu su i danas.

-    Ja sam sve vreme ovde, a suprug je ovde počeo i ovde se vratio. Iako smo u istoj zgradi, zapravo se uopšte ne viđamo jer smo u sasvim drugom delu, jedino se srećemo na nekim sastancima i dogovorima kada su prisutni svi zaposleni. I dobro je ovako. On je po struci etnolog – antropolog, takođe poseduje doktorsku titulu. Znamo se još odmalena, on je išao sa mojim bratom u isto zabavište, istu osnovnu školu i razred. Ljubav se rodila u srednjoj školi, zajedno smo studirali, živeli u domu, i posle studija se venčali.

Danas imaju petoro dece.

-    Najmlađa ćerka ima 12 godina, najstarija 25. Imamo četiri devojčice i jednog dečaka. Svako je počeo muzičku školu, bave se sportom, talentovani su u vezi sa crtanjem. Najstarija završava scenografiju - to je neka srodna struka sa našom, a ostali će se najverovatnije opredeliti za druge oblasti - jedna želi medicinu, druga studira psihologiju u Americi, dečko je trenutno najzainteresovaniji za pravo, a za najmlađu još ne znamo - voli matematiku, zanimaju je kompjuteri, bavi se veslanjem, istrajna je, ali ko zna šta će biti... Da li je izazov odgajati petoro dece? Jeste, ali tu su – bake! Meni su pomagale takoreći tri bake: dve „prave“ (moja i Arpadova mama) i plus jedna baka koja je još mene čuvala kada sam bila mala. To je to – velika pomoć i dobra organizacija.  

A da je dobra organizacija pola posla, dokazuju i reči kojima opisuje jedan uobičajen radni dan.

-    Rano ujutro se budim, oko pet, pola šest, i tada kuvam. Mislim da je jako važno šta jedemo, zato svaki dan kuvam porodici, pre odlaska na posao. Kada se vratim, stignem bar tri puta nedeljno da idem na plivanje: neophodno mi je i zbog rekreacije i zbog kičme. Popodne, ako imam vremena, čitam i istražujem. Prepodne je fizički rad - uglavnom restauracija, a popodne – pisanje, čitanje, istraživanje... Dobro je što se u ovim modernim vremenima super stvari mogu dostići preko interneta! Puno toga dobila sam od kolega iz arhiva iz zemlje i inostranstva, inače nikada ne bih stigla tamo, u te arhive, ja da istražujem pa neke monografije ne bi ni bile napisane.

IZ TAME NA SVETLOST - „Povodom jedne izložbe, koleginica me je povela u Dunafuldvar, u jednu staru nedirnutu franjevačku crkvu. Tamo, na tavanu, identifikovala sam neka dela, prepoznala autore. Slike su bile tamno braon boje, skroz potamnele, niko nije ni znao ni od koga su, ni da li vrede išta! Uspeli smo da ih donesemo ovde da se restauriraju. Tokom pripreme za izložbu, ta umetnička dela su se stvarno preporodila! Kada me pitaju koliko mi vremena treba za jednu sliku, kažem da to uvek zavisi od toga da li je neko već radio na slici – ako je popravljao, onda je teže, treba više vremena, a ako je još niko nije dirnuo, onda je to brže. Mesec ili dva ako je ozbiljna konzervacija“.

Na pomen monografija, stižemo i do teme koja je povod za ovaj tekst, a to je prvenstveno njen posao i specifična oblast kojom se bavi. U kojoj je dostigla maksimum. Žužana Korhec Pap, doktor je slobodnih umetnosti, restaurator - savetnik Gradskog muzeja Subotica. Dobitnica je Nagrade „Milorad Medić“ za izuzetan doprinos u konzervaciji i restauraciji slika.

-    Jako sam radosna zato što sam dobila tu nagradu, ali i sa nagradom i bez nje isto radim svoj posao. Uvek kažem - mene bog nosi na dlanovima, zahvalna sam na svemu i želim da budem dostojna svemu što mi je pruženo, svaki dan! Svešteniku kome sam se ispovedala uvek sam se žalila da nemam vremena za molitvu u onoj meri u kojoj bi trebalo i u kojoj bih želela, a on mi je na to rekao - radi svoj posao kao da se moliš!  Uvek najviše što možeš. I kada dođem u dodir sa pojedinim delom, meni je to fascinantno, a ako je velika teškoća, tim bolje jer vidim rezultat koji će biti na kraju. I jednostavno vam je drago da možete nešto dobro i lepo uraditi. Ja uživam u tome! Znate onaj osećaj kada pronađete nešto što ste slutili, kada tragate i tragate i na kraju nađete. Kao da ste neki detektiv...

Za posao kojim se bavi potrebno je znanje, koncentracija, strpljenje...  

-    Dok radim, stalno slušam muziku – jako volim klasičnu ali i ostale stilove, i to uvek dobro dođe kod manuelnih poslova. Najzahtevnije je pronaći put, naći metodu koju treba da upotrebite, a posle to ide mehanički. U ovom poslu neophodno je strpljenje - disciplina, i možda mi je u svemu tome pomogao sport. Ja sam iz sportske familije, tata je bio veliki sportista, rvač, vaterpolista i sportski radnik (najveće uspehe postigao u dizanju tegova), i Tamaš i ja trenirali smo tenis, sada je i moja ćerka u sportu kao veslač i vidim da sve radi po planu, kako treba. Sport te nauči disciplini, a ona je jako važna.

Ono na čemu radi i što je trenutno aktuelno, jeste serijal zaboravljenih baroknih slikara, u okviru kojeg sledi jedan možda već i klasicistički slikar Jožef Šeft, autor oltarskih slika u Katedrali. To će biti sedma (međunarodna) izložba sakralnih umetnosti ovde u Muzeju. Planirana je za decembar. Tako su se u poslednje vreme istorijsko-umetnička istraživanja poklopila sa istraživanjem slikarskih tehnika i baroknih majstora.

-    Ja jednostavno nisam mogla da odolim da ne istražujem! Meni jako odgovara to što ovde imam tu slobodu koja je možda čudna za ostale restauratore jer oni ne prave izložbe, ne pišu monografije, a ovde ima za to mogućnosti. Ako bih morala da izdvojim nešto posebno što sam uradila, a što se vezuje za Suboticu, možda bi to bio Matijas Haniš, putujući slikar, koga sam otkrila, takoreći identifikovala. On se iz današnje Slovačke, preko Mađarske, obreo ovde, u našoj Bačkoj, čak i u Slavoniji - znači njegovo nasleđe pokriva četiri države. Iz franjevačkog samostana i sa terena dovukla sam njegova dela – 35 portreta. Neke slike koje sam donela iz Mađarske, iz Baje, su se raspadale, pola je palo dok su ih transportovali, a ipak su zablistale na izložbi i u monografiji i sad se može videti kako su lepe...