SUgrađani: Zorica Dragaš - „Družite se sa nekim, ali i sa samim sobom“
Po kalendaru februar, po osećaju - proleće. Sedimo u bašti kafića, razgovor još nije ni krenuo, a prva tema već se nameće - pogotovo kada je naspram vas stručna osoba, neko od iskustva... Kako komentarišete ovaj vremenski rolerkoster, kako (sa)čuvati fizičko (i psihičko) zdravlje u ovim i ovakvim uslovima, i tu ne mislimo samo na vreme – glasi pitanje upućeno doktorici Zorici Dragaš, specijalisti socijalne medicine u Centru za promociju zdravlja Zavoda za javno zdravlje Subotica (ili, kako najnovija nomenklatura nalaže - doktor medicine, specijalista javnog zdravlja).
- Da, baš tako - PSIHOfizičko zdravlje! Jer nema zdravlja bez mentalnog zdravlja. O tome možda ne stižemo da razmišljamo na vreme... Šta činiti? Ništa više od onoga što znači zdrav način života. Vremenska prognoza postala je sastavni deo života - vreme je promenjivo, i ne samo da se brzo menja, nego imamo i veliki disparitet, razliku (čak i leti!), između temperatura u samo jednom danu. Zbog toga ponavljam ono čemu se ljudi smeju (a i ja kada o tome govorim) – slojevito oblačenje u skladu sa vremenskom prognozom! Ali i dovoljno odmora i noćnog sna, ishrana u skladu sa sezonom, sa našim podnebljem (jer od toga naš organizam ima najviše koristi), i negovanje veštine koja se stvara tokom celog života - kontrola stresa. Jer hroničan stres je nešto što indukuje, uzrokuje mnoge bolesti koje kasnije postaju hronične. U početku to budu poremećaji zdravlja, kasnije hronične bolesti. A kada se dođe do te granice, povratka na staro nema – tu je hronična bolest sa kojom se mora živeti.
Ipak, ohrabrujuće zvuči konstatacija da puno toga - od nas zavisi.
- Po ličnom opredeljenju veliki sam preventivac – uvek mislim da je bolje sprečiti nego lečiti, kako sve u životu, tako i kada je zdravlje u pitanju. Jer zdravlje nije nepromenjiva kategorija, na nju utiče mnogo toga što činimo, i isto tako mnogo toga što NE činimo. Kada stvorimo životnu rutinu, briga o zdravlju treba da bude kao obaveza da se ujutru umivamo, peremo zube, pripremamo za posao...
ŽEDNI STE? IZVOL'TE VODU IZ BOKALA! - „Voda je najbolji izbor kada je tečnost u pitanju. Može i voda iz česme s obzirom na to da imamo fabriku vode i kontroliše se njen kvalitet koji možemo popraviti ako pijemo vodu iz bokala - dozvolimo da ispari hlor. Ostavimo sat do dva i poklopimo da ne ulazi prašina. Možemo da stavimo nekoliko kriški ili kapi limuna, listiće nane... Važno je i pravilno uzimanje tečnosti – ne onda kada smo žedni jer čim smo žedni, znači da smo dehidrirali i izgubili tečnost iz organizma, nego šest do osam čaša vode“.
Jednostavan primer - ono što često ne radimo kako bi trebalo i kako su naši stari znali, jeste da vrlo brzo po buđenju – doručkujemo. I naša sagovornica će priznati da se i sama često ne pridržava svih principa pravilne ishrane. Ali se trudi. I ako ne uspemo jednog dana, uspećemo drugog - važno je ne odustati.
- Najisplativije ulaganje je ulaganje u zdravlje, a to nije uvek materijalno – često ljudi na različitim našim akcijama, sugrađani sa lošijim primanjima, pitaju kako da sve to ostvare... A mi moramo znati šta je ono čemu dajemo prioritet kada je, na primer, izbor namirnica u pitanju. Retko idem na pijacu, češće u markete, ali nikada sa određenim ciljem - kupiću to i to, nego pogledam šta je toga dana najbolja ponuda - i što se tiče svežine namirnica i što se tiče cene. Uvek je moguće nešto primeniti. Materijalna sredstva pametno ćemo uložiti ako sami pripremamo hranu, ako kupujemo ono što je najpovoljnije, pripremamo količinu koja nam je potrebna - ne koliko mogu da pojedem, nego onoliko koliko nam je potrebno – da se uobročimo, kako to nutricionisti kažu. Tada je manja verovatnoća da imamo problem sa imunitetom ili sa telesnom težinom. Novac možemo da preusmerimo u sveže voće i povrće, a ne da kupujemo cigarete ili pivo ili gazirane sokove...
SUTRA JE NOVI DAN? - „Postoje rizici za zdravlje koji dolaze iz spoljašnje: životne i radne sredine, a od našeg načina života i navika umnogome zavisi da li će i koliko oni biti prisutni i nakupljati se. Rizici deluju udruženo, a sve korisno za zdravlje višestruko umnožava našu zdravstvenu dobrobit. Rečenica – sutra je novi dan, ima značenje samo ako imamo punu spoznaju o tome da je sutra dan posle današnjeg, a danas je spona između prošlih i budućih dana. A sutra nikom nije obećano, to ne znamo unapred...“.
Po svojim navikama i brizi o zdravlju, Subotičani se, primećuje naša sagovornica, ne razlikuju umnogome od bilo kog dela naše zemlje – kada su urbane sredine u pitanju. Seosko stanovništvo još uvek ima malo drugačiji način života i ishrane - bliže prirodi.
- Subotičani žele da vode računa o svom zdravlju, žele da usvoje nove navike i promene stare. Pozitivna ocena što se toga tiče, ali naravno da ima prostora da se na tome radi. I mi nastavljamo da radimo: organizujemo radionice za decu u vrtićima, za osnovce, srednjoškolce; tribine, predavanja, različite aktivnosti u mesnim zajednicama... Razgovaramo sa sugrađanima, savetujemo ih, ali ne u smislu lečenja bolesti ili bolesnog stanja, nego u smislu unapređivanja i očuvanja zdravlja. I zaista mi je veliko zadovoljstvo kada se vide rezultati. Često se događa da nam isti ljudi dolaze više puta, prate naše akcije i kažu - hajde sada da proverimo parametre, da vidimo ima li napretka, jer - promenio sam nešto.
Njen govor zvuči blago, umirujuće. Elokventna, pribrana i fokusirana – ne čudi što je još od malih nogu, u krugu vršnjaka, izgradila autoritet i stekla poštovanje – sasvim dovoljno da u „igri lekara“ uvek nju biraju za glavnu ulogu.
- Pripadam onim generacijama koje su se IGRALE. Mi nismo znali za mobilne telefone i igrice, već su se okupljala deca iz moje i susednih ulica i igrala! I lopta i badminton, ali i lekar... I svi su voleli da ja budem lekar, čak i ona deca koja su bila starija od mene, i imala više stečenog znanja. I ja sam to volela, moram da priznam. Tako je moj izbor ponikao iz nečega što može da se klasifikuje kao dečija želja. Moji roditelji su to rado prihvatili, pogotovo otac, i nadali se da se neću predomisliti, odnosno da će ta moja dečija želja jednoga dana postati stvarnost. Kada sam razmišljala o tome koju srednju školu da upišem, pomislila sam da bi bilo dobro da to bude gimnazija, ali roditelji su rekli - medicinska, jer su imali svest o tome da štošta u životu može da se dogodi i promeni, i to obrazlagali na taj način što bih ja po završetku srednje škole imala svoju profesiju. U srednjoj školi nikakvih problema nije bilo, i što se tiče savladavanja gradiva i rada u bolnici (praksa), ali vremenom sam primetila da mnogo teže podnosim kada vidim bolesnog čoveka, kada vidim da pati, pa čak i obična venepunkcija (ubod igle u venu) postajala mi je sve teža... Počela sam da razmišljam i o drugim zanimanjima, o tome da bi bilo lepo baviti se istorijom, novinarstvom, jedno vreme razmišljala i o arheologiji, ali mi je drago što u tom pravcu nisam otišla (smeh). Moj otac, moja majka (rado ih se sećam, bili su divni roditelji) u tom smislu nikada nisu bili naredbodavci – nikada nisu rekli - moraš da dođeš kući u deset, u ponoć; uvek su pitali - kada ćeš doći. A kada sam se vratila, pitali da li je sve bilo u redu... Dakle, imala sam slobodu izbora.
ŠTA JE SVETAČKO, A ŠTA PETAČKO - „Ono što učimo kada smo specijalizanti socijalne medicine, kada se govori o tome kako i na koji način treba da se obraćamo javnosti i ljudima na bilo kakvom skupu, jeste da ne bi trebalo da budemo napadno obučeni, ne bismo smeli da budemo neuredni: diskretna šminka, uredni nokti i sve ono što ljudi mogu da zapaze i da nas kroz to kvalifikuju, treba da bude uredno i svedeno i nenapadno. To je blisko mom načinu razmišljanja - smatram da sve ima svoju priliku, ili kako su naši stari govorili – da se zna šta je svetačko, a šta petačko, šta se oblači svakoga dana, a šta za određene prilike. Što se tiče nakita, volim da bude što manje bižuterije, a što više prirodnog – ovo na meni sada je žad...“.
Studije medicine završava u Novom Sadu, ispunivši svoju, ali i želju roditelja.
- Nisam mogla da odbijem tu želju i mislila da će se kada završim, dogoditi nešto i ja ću moći da se bavim poslom gde neću biti izložena tome što se svakodnevno viđa u bolnicama, ponekad i u ambulantama. Na svu sreću, tako je i bilo. Iz potrebe da se zameni kadar, raspisana je specijalizacija iz socijalne medicine. Nekako u to vreme počela je i sve više da se obraća pažnja na promociju zdravlja, da joj se pridaje značaj – to je druga sreća. Puno toga je do nas samih, a puno i do sreće da se u pravom momentu kockice slože jer one su deo mozaika našeg života. I ne treba ništa izolovano posmatrati, nego sve zajedno. Kako to mudriji rekoše davnih dana - tek na kraju vidimo...
Prvo radno mesto - Zavod i služba socijalne medicine - naravno nakon obavljenog staža u bolnici i položenog državnog ispita. Tu je i danas.
- Uvek sam govorila da je socijalna medicina za mene jedina opcija. Ona možda ima malo nezavidniju poziciju u odnosu na druge grane medicine zbog toga što rezultat ne vidimo odmah, ne vidimo brzo. Šta znači promocija zdravlja? Meni najprihvatljivija definicija jeste - osposobljavanje ljudi da povećaju kontrolu nad svojim zdravljem. Naravno, pozitivnu kontrolu. To je proces i treba da prođe određeno vreme da bismo dobili rezultat. U zemljama gde se više godina radi promocija zdravlja, rezultati se beleže i možemo da kažemo da su očigledni.
Rođena Subotičanka korene vuče iz planinske Like, odakle joj je otac. Slučaj, a ne slučajnost, doveo je do toga da upravo tamo upozna i svog supruga, elektroinženjera po struci.
- Mnogo toga što ljudi zovu sitnicama upotpunjava moj život i čini ga lepšim. Druženje sa kućnim ljubicima (tri predivna psa i dve umiljate mačkice); volim da slušam dobru muziku, da čitam (sada posebno pesme - bude u meni uvek pozitivnu emociju), da fotografišem - nisam stručnjak, ali volela bih kada dođe vreme i odem u penziju, da upišem kurs fotografije i malo više se posvetim tome, kao i šetnjama i boravku u prirodi. I družiti se, možda sa nekim, ali nije loše ni družiti se sa samim sobom. To je vrlo korisno. Postoji izreka nekog od istočnjačkih filozofa, da onaj ko nije svakoga dana dva sata bio sam sa sobom, taj kao da nije ni živeo! Jako volim citate, i kada sam srećna, tužna, kada mi treba uteha, tu su (moje) misli koje su drugi ljudi daleko lepše rekli. Jedan od meni omiljenih glasi - iskustvo je nalaženje kraćeg puta posle dužeg lutanja...
