SUgrađani: Zoltan Horvat - "Ti fotografiši, ja ću se (uvek) smejati!"

Kao i mnogi u ovom gradu, znamo se iz vremena ONOG “Saksa” – jednog sada već davnog, ali nezaboravnog perioda koji je obeležio odrastanje i stasavanje generacija koje su imale neke drugačije poglede, slušale neku drugačiju muziku, pričale neke druge priče i izlazile da vide, a ne da budu viđeni... Dobro, ovo poslednje možda pola – pola. On je taj koji je svojim klubom u grad uneo neku novu energiju, baš onu koja je, činilo nam se, nedostajala. Kvalitet – zvuka i sadržaja. Ali Zoltana Horvata nismo upoznali (samo) kao vlasnika “Saksa”, već pre svega kao umetnika, čoveka koji je porodični posao i zanat podigao na viši nivo; koji se igra mesingom stvarajući nove svetove – zaronivši u podmornice, ploveći brodovima i leteći u balonu. Zvuči nemoguće? O, moguće je, još kako! 

Nećemo pogrešiti ako kažemo da je rođeni Subotičanin, ali ovaj podatak dobija na težini kada dodamo i to da su njegovi Subotičani - generacijama unazad. Ne posežemo daleko u prošlost, ali roditelje ne smemo a da ne pomenemo. I postoji više od jednog razloga za to. 

-    Oni su 1954. otvorili zanatsku radionicu (SZR “Rasveta”), tako da je ove godine 71 godina kako kontinuirano funkcionišemo. Kako ime kaže, proizvodili su rasvetu (lampe – podne, stojeće, lampe za hotele, za kazina, pošte... unutrašnju opremu), a ono što su najviše radili i gde je bilo najviše posla, to su bili abažuri koji su se izvozili za Sovjetski Savez (Titova Jugoslavija, kraj sedamdesetih, početak osamdesetih). U poslu su bili i tata i mama, a ideja se rodila te ’54, kada je tata bio bolestan od meningitisa pa su ga lečili u Zagrebu, i bio je ubeđen da će kratko da živi, dao otkaz u pošti jer je hteo da ima para i da proživi. Tada je bio ubeđen da neće, ali doživeo je 71... 

AKO JE NJIMA DOBRO, NAMA JE JOŠ BOLJE - “Bez supruge Irene (stomatolog u penziji) ne bih napravio sve ovo što sam napravio – ona mi je neviđeni oslonac u životu i jako je volim! Imamo dva sina, jedan je u Americi sad će već skoro deset godina. Studirao je arhitekturu, bavi se renoviranjem kuća. Oženjen je Subotičankom, imamo dva unuka – rođeni su tamo, imaju dve i šest godina. Odlazimo jednom godišnje, daleko je – nije to kao otići u Peštu ili u Beč. Teško je zbog te razdaljine, fale nam, ali znaš kako - ja nisam voleo da mi se roditelji upliću u život pa neću ni ja njemu - ako je njima dobro, nama je još bolje! Drugi sin živi u Subotici, završio je Ekonomski fakultet”.  

I dok je njegov rođeni brat Robert Horvat radio kao stomatolog (danas u penziji), Zoltan preuzima očevu radnju, nastavljajući porodičnu tradiciju.

-    I nije mi žao, naravno, ali za ovih 70 godina mogao bih napisati bar brošuru o tome kako su privatnici ovde živeli i radili - delali. Ako me pitate da li u dobrom ili lošem smislu, mislim i na jedno i na drugo. Recimo, posle Titovog govora u Splitu 1962 (protiv privatnika) moji su zatvorili radnju jer nije bilo posla pa se onda malo liberalizovalo, pa 1971 - ista priča... Tata je predao posao, otišao u “Partizan” da radi, bio tamo dve godine, da bi se vratio. Pa ratovi, inflacija... Amerikanci su izračunali da je samo deset posto stanovništva na svetu spremno za preduzetništvo - da ležete i ustajete sa poslom, a to povlači za sobom da nemate vremena ni za šta: ni za porodicu, ni za sebe, ni za prijatelje. Samo posao...

Ali izgleda da u tom poslu ima i nečeg čarobnog jer od njega ne odustaje. Naprotiv. Unapređuje ga. Porodičnoj radionici pre sedam-osam godina promenio je i ime – tako je samostalna zanatska radnja dobila svojevrsnu dopunu: “Horvat Zoltan - izrada umetničkih predmeta od mesinga i bakra”. “Naziv jeste malo dugačak, ali odgovara” – objasniće, i dodati: “Činjenica je da su me roditelji naučili zanatu, a taj umetnički deo - to sam ja dodao”. Da je “umetnost u njemu” i zvanično priznata, svedoči članstvo u UPIDIV-u (Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine) od 2005. godine, kao i sertifikat Ministarstva privrede koji garantuje to da se “ručno izrađeni umetnički predmeti od bakra i mesinga privrednog subjekta “Rasveta” Horvat Zoltan smatraju proizvodima umetničkog zanata i mogu se označavati stilizovanom oznakom otvorene šake”. 

PEĆIIIIIIII! - Dok sedimo u prijatnom ambijentu kafića “White Lounge”, koji pruža odličan pogled na ulicu i prolaznike, naš sagovornik razgovor odjednom prekida gromkim - “Pećiiiiii!”. I zaista Peter Mesaroš (svima u gradu poznat kao Pećika) na poziv staje i dolazi do stola kako bi obavio traženu transakciju. Kao uspomena na uobičajeno poslovanje i neobične okolnosti nastaje fotografija kojom smo zabeležili ovaj susret – susret prijatelja, a ne samo ljudi koje spaja posao: “Pećiku znam od detinjstva, bio je odličan student, izuzetno inteligentan čovek...”.

Ipak, kada je i zvanično školovanje u pitanju, otišao je u neke druge, a ne umetničke vode... Ali bukvalno - vode. Da je (bio) vaterpolista nismo znali, ali da je i košarkaš u njemu, nismo iznenađeni, s obzirom na visinu (193 cm) koja nas je iznenadila pri srdačnom susretu i poljupcu u obraz – za koji nam je trebalo da se (dobro) popnemo na prste! 

-    Studirao sam DIF (Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja) - bio košarkaš i vaterpolista, trenirao za “Spartak”, dobro mi je išlo, voleo sam... U “Spartaku” sam sa 16 godina bio najmlađi član prvog tima! Sećam se kvalifikacija za prvu ligu kada smo izgubili od “Metalca” sa poenom razlike - kada su Saši Vukoviću svirali korake koji nisu postojali, i protivnici loptu ubacili u poslednjoj sekundi! I zbog toga nismo ušli u prvu ligu. Žal za tim ostaje, pogotovo u to vreme “Partizana”, “Zvezde”, “Jugoplastike”, “Lokomotive” , “Olimpije”... Što se vaterpola tiče, tu nismo imali neke velike uspehe, ali bili smo prvaci Vojvodine. Tu me je “dovukao” vaterpolista Laslo Joža nakon što me je jednom video na bazenu da iskačem do gaća! Kaže – hajde, ti da braniš kod nas... U to vreme 80 posto vaterpolista treniralo je i hokej. Vaterpolisti i hokejaši - bukvalno najluđa sportska ekipa! Jako dobra atmosfera, uvek je humor preovladavao. Divna vremena, zaista smo imali prelepo detinjstvo i taj omladinski period. Neponovljivo! Mislim čak i u svetskim razmerama... Nije bio bitan nacionalizam - ko si, šta si, mi smo u tom vremenu odrastali. I dan danas ta ganeracija se drži toga, čak ne mogu da kažem ni da se drži, nego - to nam je normalno. 

Završivši studije, posvećuje se porodičnom poslu, da bi sa godinama razvio svoje ideje. Zaposleni su se držali ustaljenog “proizvodnog programa” (rasveta i enterijer od mesinga), dok on, iz ljubavi i hobija, sve više počinje da izrađuje umetničke predmete. 

-    Napravio sam desetak skulptura, pozvao svog velikog prijatelja (nažalost pokojnog) Ištvana Sajkoa i pitao ga šta misli o ovim radovima. Rekao je da mu se dopada, a ja na to – Pišta, želim iskreno da mi kažeš, a ne samo zato što smo prijatelji... Evo ti najiskrenije – rekao je on - hoću s tobom zajedničku izložbu! I to mi je bila potvrda da (nešto) vredi. Imali smo dve izložbe, i već prvi put sam prodao pola! Video sam da se ljudima dopada...  Sve je bilo nešto perpetuum mobile: automobili, vozovi, avioni... Kao igračke. Pošto smo bili siromašni, kao deca nismo baš imali igračke pa sam sebi počeo da pravim (smeh).

Najveće od njih (jedan cepelin, balon i avion) krase svodove nekadašnjeg Hotela “Galerija”. A po svemu sudeći, dosadašnji rekord od pet metara uskoro će biti oboren. 

-    U pregovorima sam sa jednim hotelom na Fruškoj gori – imam narudžbu jednog cepelina od devet metara i dva balona od sedam metara. U gradu Krku od 16. juna do 18. jula u Galeriji “Dekumanus” postavljena je izložba mojih radova, a sledeće godine to će najverovatnije biti Kotor. Kada sam krenuo, 2005. godine imao sam izložbu u Palati umetnosti u Budimpešti - 20.000 kvadrata samo za kulturu i 25.000 posetilaca! Bila je to druga najposećenija izložba u Pešti te godine – organizovao ju je Francuski kulturni centar u čast Žila Verna, i sve je bilo u fazonu podmornice “Nautilus”... 

COLOŠ = METAR = VISOK - “Nadimak Cološ prvo je dobio brat zato što smo baš izrasli u pubertetu  (on je još viši od mene) pa od sklopljivog metra colštok (reper za visinu) ispalo – Cološ. Nadimak mu je dao Gabika Silađi – brat je bio Veliki Cološ, a ja Mali. I tako je ostalo”. 

Bliži uvid u njegov rad stekli smo u radionici/ateljeu koji se nalazi u ulici Đure Đakovića. Okružen skulpturama i alatima, tamo je naš sagovornik u svom ambijentu, svoj na svome i upravo tamo do izražaja dolazi sve ono što zna i može. 

-    Treba da znaš devet zanata da bi napravio ovako nešto: struganje, rad na glodalici, limarski radovi, poliranje, lakiranje, četiri vrsta varenja, livenje, izrada abažura, malo rada sa drvetom... Od tate sam kao klinac krao zanat - on nije voleo mesing, a ja sam ga obožavao! 

RADIM NA TOME... - “Hedonista sam, volim sve što je kvalitetno. Vina obožavam, dobru rakiju, viski. Pridržavam se onoga - pij malo ali kvalitetno. Na kutiji cigareta pišem da znam koliko imam – pre sam “jeo” cigare, tukao dve kutije dnevno. Sada brojim, tačno znam koliko mogu do osam, do deset...  Onda hop – staneš! Nema više. Radim na tome. Imam ugrađen pejsmejker, nije šala”. 

A obožavao je i obožava dobru muziku, dobro piće i dobre cigare. Ne krije da je hedonista pa je možda iz hedonizma otvorio i držao Klub “Saks”, jedan od najpopularnijih u to vreme u gradu, koji je negovao dobru muziku i dobru energiju. 

-    Iako smo u mesingu već 70 godina, većina me zna kao vlasnika “Saksa” koji sam vodio 15 godina. Organizovali smo 100 koncerata, pružali jedan drugi pogled na kulturu - edukaciju mladih u eri turbo-folka. To je bila najveća misija “Saksa”. Sećam se jedne večeri kada smo organizovali humanitarnu akciju, gde je zahvaljujući gostima iz inostranstva sakupljena potrebna svota za lečenje! U “Saksu” godinama nisam imao obezbeđenje, nije bilo potrebe za tim, puštao se džez koji nije toliko popularan, ali vredelo je znati, doći i uživati. To danas mali broj ljudi ume. Bili su fini gosti, intelektualci... Prelepa vremena.

Danas je i dalje domaćin, vlasnik ovog prostora koji izdaje i koji funkcioniše kao noćni klub. Mesto je ostalo isto, promenila se muzika, sadržaji, došli su neki novi klinci... 

-    Poruka za mlade jeste da ne budu materijalisti, da ne gledaju filozofiju života kroz novac. Postoje i druge vrednosti koje se ne mogu kupiti novcem – porodica na prvom mestu. I biti optimista. Vi fotografišite, ja ću se uvek smejati! Pitate me da li je to moj moto? Da. Optimizam me održava u životu, bez njega ne bismo preživeli, prevazišli neke stvari i - društveno i porodično.  Mora biti dobre volje da bi se napredovalo, išlo dalje. To preporučujem i mladima – samo gore glavu i ne klonuti na prvom koraku. Život nije bajka.