SUgrađani: Žolt Sendi - "Uvek sam gledao van - iz kutije"

Kada su ga pitali koliko je života spasio, odgovorio je da ne zna, da nikada nije brojao, ali ako je neko od ljudi koje je obučio (a bilo ih je mnogo), spasio samo jedan život – to je već vredno! A kada se sabere sve što je do sada uradio, „vredno“ je mala reč (za njega). Jedan je od onih koji ima „to nešto“ u krvi. U venama. Želju da drugom pomogne, da izbavi iz nevolje, pruži ruku kada niko drugi ne može. I na radnom mestu i kada se radno vreme završi – jer nesreća ne bira, dolazi nezvana... Zna to Žolt Sendi, medicinski radnik u službi Hitne pomoći Doma zdravlja Subotica, profesor prve pomoći (u pravom smislu te reči), čovek iza kojeg je dugogodišnji staž u organizaciji Crvenog krsta Subotica, onaj koji je bio tu da pruži pomoć izbeglicama, da pomogne posle zemljotresa i poplava, i da u svakom momentu bude spreman da na putu zaustavi auto i otrči na mesto saobraćajne nesreće...

-    Kako je (sve) krenulo? Verovatno još u detinjstvu - kao dete bio sam bolešljiv i možda me je to privuklo - kako mogu da pomognem... Zato nije bilo dileme oko upisa u srednju školu (Medicinska), ali jeste oko smera – opšta medicina ili fizioterapija (sa obe grane možeš da menjaš čovekov život, trudeći se nabolje). U prvom slučaju, radeći u Hitnoj pomoći, direktno osećaš ako si uspeo da pomogneš (reanimacija, saobraćajni udes...), znaš da si doprineo i odradio sve da bi tom čoveku pomogao; dok u rehabilitaciji, kada je neko hronično bolestan, to je proces, ali opet ti vidiš taj napredak...

PRVA POMOĆ NIJE ATOMSKA FIZIKA! - Na našim obukama u Domu zdravlja i gde god da predajem, trudim se da ljudi shvate da prva pomoć nije atomska fizika! Prva pomoć je logika i nešto što je, neću da kažem dužnost, ali nešto što bi trebalo da bude osnovna kultura čoveka. Često kažem da bih voleo da ja ne znam prvu pomoć, ali da desetine ljudi zna jer desetine su desetine, a ja sam samo jedan“.  

Pošto te godine fizioterapije kao smera nije bilo, upisuje opštu medicinu, uz priznanje da bi da ga nisu primili, išao za fotografa! Dodaće da je fotografija bila njegova ljubav i hobi dok „si mogao da napraviš tih 36 fotografija i da znaš da je tamo jedna koju očekuješ“, tačnije – dok se nisu pojavili digitalni foto-aparati. Po završetku srednje škole, pošto je iz racionalnih (finansijskih) razloga ostavio po strani želju da školovanje nastavi u inostranstvu (paramedik - Budimpešta), upisuje i završava Višu vaspitačku u Subotici i dobija mogućnost da, sa položenom razlikom, završi Učiteljski fakultet. Po struci učitelj, za potrebe posla usavršava se na Medicinskom fakultetu i Fakultetu organizacionih nauka (Univerzitet u Beogradu), gde završava master studije i dobija zvanje menadžera u sistemu zdravstvene zaštite.

-    To je vrh za sada, ali možda ću, ako budem imao snage i mogućnosti, jednom da uradim doktorat na temu - bezbednost (tu ne mislim na antiterorizam, nego na elementarne nepogode i slično). Svoj radni vek počeo sam u Hitnoj pomoći, nastavio kao stručni saradnik u Crvenom krstu pa se vratio u Hitnu pomoć - sada kao odgovorni urgentni medicinski tehničar dispečer. Radimo po smenama, to je sastavni deo ovog posla: dan, noć, nekad ispadaš iz balansa, prvi dan posle noćne smene malo je „tup“, zavisi od noći - ili je mirna, ili ima svašta... Ali uvek ideš – pripremaš se za najgore, očekuješ najbolje. A to šta će biti, ne zavisi od noći, ne zavisi od dana, zavisi od situacije - ima svega i svako je priča za sebe...

JESAM I NISAM ZADOVOLJAN - „Služba Hitne pomoći danas? Imamo jako dobru opremu koja „udara“ svetske nivoe, i što se toga tiče, jesam zadovoljan, ali sistem zdravstvene zaštite je takav (sada pričam kao menadžer u zdravstvu) da mora veoma brzo da se menja zato što ne može da bude razlike između opština, između gradova (u opremljenosti, organizaciji...). Pitam koliko vredi život u Subotici, koliko u Malom Iđošu, a koliko u Beogradu?! Zato treba da se menja ono što je zapisano još osamdesetih – od tada se nije menjao pravilnik...“.

Za sebe, pola kroz smeh, pola ozbiljno, kaže da je komplikovana osoba. Mi ga ispravljamo, koristeći epitet – svestrana, trudeći se da ne izostavimo bitne detalje iz njegove (pre)bogate biografije. Jedan od (naj)bitnijih jeste da je naš sagovornik jedan od šestoro ljudi koji su osnovali prvu spasilačku službu u Subotici - spasilaštvo na vodi (1997), što je doprinelo tome da Srbija danas ima organizovan nacionalni granski savez u ovoj oblasti.

-    Ljudi me vezuju uglavnom za to spasilaštvo na vodi, a ja (na) sebe gledam malo drugačije, iz šireg aspekta – svega što se tiče delovanja u nesrećama, a tu je i spasilaštvo na vodi, što mom radu daje neku celinu. Ne zanima me politika ni vera, to neće ništa menjati, prvo ću da pogledam kakav je čovek. Vođen sam principima Crvnog krsta (ima ih sedam: humanost, nepristrasnost, neutralnost, nezavisnost, dobrovoljnost, jedinstvo, univerzalnost) i tako je od prvog dana.

A od tog dana kada je kao volonter došao u Crveni krst Subotica („gde upoznajem čoveka koji će postati jedan od najvrednijih ljudi u mom životu – Đula Lošonc“), pa kao zdravstveni radnik (ili i jedno i drugo!), obaveze i izazovi samo su se smenjivali. Velikim slovima ostaće upisana 1995. godina, kada je nakon „Oluje“ pružao pomoć izbeglicama u kolektivnim centrima.

-    U tom momentu to je za te ljude bilo toliko friško, novo, da su bili zahvalni što mogu da budu tu, na sigurnom. Bilo je i napetosti i teških situacija, ali drugo je to kada isti taj čovek nakon godinu dana ostane u nekom kolektivnom centru i nema još gde da ide... Iz mog ugla, drago mi je što sam uspeo (nešto) da doprinesem. Godine 2005. bio sam u Rumuniji nakon velikih poplava, a godinu dana kasnije otputovao u Pakistan, nakon strašnog zemljotresa. Tamo sam puno naučio, puno video. I patnju... Najgore mi je bilo kada sam bio u kampu sa 300.000 ljudi - jedna kotlina među brdima, pet međunarodnih organizacija koordinisalo je  život tih ljudi! Nismo videli povređene jer se zemljotres desio ranije, ali dolazila je teška zima i mi smo se pripremali za taj period...

TREBA DA SE ZNA - „Treba da se zna da sam veliki lokalpatriota! Volim Suboticu i gde god da idem (a idem daleko i često), uvek spominjem svoj grad i pozivam ljude da dođu jer Suboticu moraju da vide! Rođeni sam Subotičanin i svi moji su, koliko znam, koliko smo mogli otići porodičnim stablom unazad, svi Subotičani“.

Boravak u Pakistanu doživeće kao sudbinski, trenutak kada se desila prekretnica, nešto što ga je (ponovo) usmerilo na neke stvari u životu. I ljudski i filozofski.

-    Pakistan je druga kultura, drugi ljudi, u stvari – isti ljudi. Shvatio sam razliku između vere, ili shvatio da ne postoji razlika. Sediš 150 kilometara od avganistanske granice, pored reke Indus, pričaš sa čovekom koji je tamo rođen - o njegovoj i mojoj veri. On musliman, ja hrišćanin. Onda smo (sebi) objasnili – isti je Bog, isto je sve, samo se u različitim sredinama slika iskrivi... To je moje mišljenje.

OŽILJAK NOSIŠ U SEBI - „Pripadam prvoj generaciji maturanata Medicinske škole, koja je u Gradskoj kući polagala Florens Najtingejl zakletvu. Lekari imaju Hipokratovu, ali svaka medicinska sestra (brat) ima zakletvu koja vredi da se pročita... Kao predsednik sindikata medicinskih sestara i tehničara Srbije (Dom zdravlja Subotica), pričam o medicinskim radnicima, o kolegama i sebi, koji su uvek i svuda zaboravljeni! Nedavno je bio Dan sestrinstva, a nigde u medijima nisam video da je iko čestitao medicinskim sestrama, tehničarima (osim našeg kruga). A i kod zdravstvenih radnika (posebno posle kovida) postoji „burnout“ - sindrom sagorevanja, i postraumatski stres, ali se time niko ne bavi. Odgojeni smo u patrijarhalnom sistemu gde muškarac ne sme da pokaže slabost, a mislim da puno nas nosi ožiljke u sebi – da li priznaju ili ne... Zato sam i počeo da se bavim tom psihosocijalnom podrškom jer postraumatski stres vezan je za rad, i nas u Hitnoj pomoći, i spasilaca na vodi, i delovanju u nesrećama...“.  

Kada je počinjao, u Crvenom krstu bio je jedan od najmlađih stručnih saradnika. Da li je slučajnost ili više od toga, kada je seo za sto i uključio računar, prvo što mu se na ekranu pojavilo nakon što je ukucao pojam „rescue“ (spasiti, spašavanje), bila je izreka iz Talmuda (koju poznajemo i iz čuvenog filma „Šindlerova lista“), i u prevodu sa engleskog glasi: „Onaj ko spasi jedan život, spasio je ceo svet“. To je njegova filozofija, motiv kojim se vodi, Feniks koji ga prati...

-    Uvek sam gledao van, iz kutije, imao neku viziju, trudio se da budem jedan korak ispred.  Puno ljudi sam obučio (više hiljada) i ako je neko od njih samo jedan život spasio, to je već vredno! Pre dva meseca, na granično prelazu „Horgoš 2“, srušila se jedna devojka od 18 godina i devojke koje su bile učenice Srednje medicinske škole (kojima sam predavao), su je oživele. To je taj fidbek, to je deo njihove edukacije, to je ono o čemu uvek govorim na obukama prve pomoći. Mi se u životu nalazimo na tri mesta: u kući, na radnom mestu i u saobraćaju. Ljudi uglavnom razmišljaju tako da „neće se to meni desiti“... A događa se. Ne shvataju da prvu pomoć ne uče zbog papira, već prvu pomoć učimo, ili bi bilo dobro da učimo, zbog svojih najmilijih i drugih jer život spašava prva osoba koja je pored unesrećene osobe! Ne hitna pomoć. Hitna pomoć će nastaviti ako se neko potrudi da ta četiri minuta traju duže...

IZMEĐU MORA I SNEGA - „Razveden sam, nažalost nemam dece, a teške trenutke ublažavam više trčanjem nego plivanjem - u trčanju pustim misli... Volim da putujem, trenutno mi je čak i „malo puno“ putovanja -  honorarno radim za jednu poljsku firmu i obučavama „cabin crew“ - posadu jedne avio kompanije za prvu pomoć, i zbog toga puno putujem. I volim more i volim sneg!“. (smeh)

Njegove kvalitete prepoznala je i međunarodna organizacija Crvenog krsta, gde postaje član organizacionog tima. U centrali za razvoj omladine u Budimpešti održavale se se konferencije kojima je prisustvovao. Baveći se omladinom, neke ideje i projekte preneo je i u Suboticu, ali uvek mu je primarna bila prva pomoć, spašavanje na vodi i delovanje u nesrećama (nakon obuke za članove regionalnog tima za delovanje u nesrećama za centralnu Evropu, postaje deo specijalizovane ekipe čiji je član i danas). U Medicinskoj školi godinama, u kontinuitetu, predaje prvu pomoć, povremeno i urgentnu medicinu, koristeći se, između ostalog, znanjem stečenim na terenu, u Hitnoj pomoći.

-    Ja drugačije gledam na jedno oživljavanje, i kada vežbamo, to za mene nije samo lutka! Probam da implementiram ono što puno ljudi ne može da oseti, a to je ono što sam naučio i osetio na terenu. Drugačije je kada te za prvu pomoć obučava neko ko je to radio, nego neko ko je to čuo od nekog ko ga je obučavao...