Komentara: 5
Pregleda: 5945

SUgrađani: Žika Savin - "Samo dobre stvari, samo dobre vesti - to nam nedostaje"

25.10.2020. u 14:00h
Izvor: Subotica.com
SUgrađani: Žika Savin - "Samo dobre stvari, samo dobre vesti - to nam nedostaje"
“Gde si, Žiko!” – oslovljavaju ga ljudi na ulici. I osmeh je tu, spreman da se rodi...“Ta pozitiva, to je moj pečat” - otkriva nam televizijski i radijski voditelj, fudbalski trener, jedan od osnivača i organizatora Subotičkog polumaratona, pesnik... optimista - Žika Savin. I nazdravljamo u ime njegovog slogana “Viva pozitiva”. Negativnom vremenu u inat. Živeo... Ma, živeli!

- Baš danas sam na “Fejsbuku” podelio svoju misao: “Veruj sreći i kad je nema, možda te baš tog momenta spašava od naravi koju imaš“. Volim da pišem te motivacione poruke. I moto našeg radija je: “Samo dobre stvari, samo dobre vesti”. To nam, čini mi se, nedostaje.

Žombor i Žika / LovaLova FB

Ta stanica zapravo je deo subotičkog internet radija i portala “LovaLova”, koji plasira samo dobre vesti (danas kada je loših više nego ikad!). Postoji tri godine, a početak se vezuje za dva imena: Žika Savin i Žombor Danji – dvojac kojeg slušaoci znaju (i) po popularnom “Novogodišnjem maratonu”.

- Žombor je fenomenalna podrška u novijem periodu mog života. Poznajemo se jako dugo, intenzivno družimo u poslednje vreme. Ja sam direktor radija i voditelj jutarnjeg programa “Dobro jutro, dobar dan”. Slušaš muziku i čitaš samo dobre vesti koje pišemo Bojan Nikolić i ja. Vesti su kratke, sažete, i predstavljaju neku vrstu dopune, a naglasak je na radiju. Plan je da konkurišemo za frekvenciju koja bi nam donela veću slušanost, popularnost i podizanje nivoa zabave.

KADA SU MI SKINULI 30 ODSTO SA PLATE - “U jednoj emisiji sam se čak i skinuo! Radio sam paralelno na radiju i televiziji, i pre televizijske emisije dobio dres “Liverpula” od jedne naše sugrađanke na poklon. Ona ga je donela iz Engleske. Pošto kamera uvek ugoji pet-deset kilograma, donela mi je ogroman dres! Ja ga obučem, malo da se pohvalim, i odem na televiziju. Javi se jedna gledateljka u emisiju “Oko ponoći” i kaže – hajde, ako ste takvi frajeri, skini se... I ja skinem farmerke! Naravno, nije se ništa videlo od dresa, ali 30 posto sa plate su mi skinuli zbog toga! Zašto, pitao sam, pustili ste me posle ponoći.... Bio sam još momak tada. Mlad, lud i željan dokazivanja. Takav sam kakav sam, i kako se osećam u datom momentu, ja tako pustim u etar – da li radio, da li televizija, to je tako išlo...”.

Radio je, kaže njegova prva i poslednja ljubav. Godinama ona se zvala - “Hit” radio.

- Počelo je tako što je mom drugu Vladi Ćirjakoviću otac za 18 rođendan otvorio radio. Mi smo se družili napolju, ispred zgrade, i on me pozvao da radim sa njim. I dan danas, kada vodim program na našem “LovaLova” radiju, nekada kažem - slušate “Hit” radio! Onda se brzo ispravim pa dodam - HITOVE na radiju... Tamo sam bio sedam godina sa malim prekidima. Radio sam svašta, a najviše emisiju na bazi “One man show”, u okviru koje četiri sata jedan čovek vodi program, pušta muziku, radi uključenja... Zahvalan sam tom radijskom poslu jer sam upoznao mnoge zvezde naše domaće scene, ali suština je da mi je razvio maštu, kreativnost. Tada sam i počeo da pišem poeziju, i danas, kada mi “pukne”, nešto napišem... Napisao sam tekstove za album našeg sugrađanina Igora Terziju (na aranžmanima radili kolega Viktor Kesler i ja). Sve vreme osmišljavam reklame, a u skorijoj budućnosti radićemo i neke nove pesme, ali ja ću da budem i izvođač – biće to malo moderniji zvuk, hoću malo na “Jutjubu” da skrenem pažnju i na nas, matorce, koji još možemo da uradimo nešto zanimljivo, a ne samo ovi influenseri - jutjuberi.

PONOSAN OTAC I MUŽ - Malo ljudi zna da je Žiki pravo ime ustvari Živica, ali svi koji ga iole poznaju znaju koliko mu znači porodica. Žika je suprug životnoj izabranici Emini i ponosni otac dečaka i devojčice, Ilije i Danke.

Reč “matorci” zapara uši. Dame se ne pitaju za godine, ali se na muškarce ova nepisana zabrana ne odnosi. Bar ne još.

- Godište sam ’76, i iskreno, ne mislim da sam matorac! Svaki dan treniram. Konstantno na traci - brzo hodanje ili trčanje. Kao trener, ti treba da budeš uzor deci, da im pokažeš nešto, istrčiš sprint, ne može to buca! Iako sam ja generalno težak, i kada sam igrao fudbal, imao sam 88 kila dok su neki imali 70! Moja supruga Emina je licencirani fitnes instruktor i redovno radi, tako da se razumemo i po toj sportskoj liniji...

PRED KAMEROM - Iako ima završenu srednju stručnu školu (bio đak Tehničke škole u Subotici), nadogradnja je usledila u vidu različitih kurseva vezanih za posao voditelja. I to prvenstveno televizijskog. Na tadašnjoj “Super” televiziji vodio je popularnu emisiju “Oko ponoći”, u kojoj mu je kao kamerman i kolega podršku pružao Goran Ilić. Klasična zabava bio je lajt motiv, uz tematske večeri, uključenja i originalne nagrade. “Ljudi su petkom ostajali uveče kod kuće dok ne prođe naša emisija, onda idu dalje. Ekstra je bilo!” – priseća se. Sa koleginicom Tanjom Pavićević radio je emisiju “60 minuta”, potom uređivao i vodio emisije “Vudu” i “Kontranapad”. Zanimljivo je da kameru uopšte nije voleo – “Nemam fotografije ni kao mali, možda tri ukupno, od toga dve školske gde smo svi zajedno”.

A ako govorimo o drugoj vrsti ljubavi - ako je radio prva, fudbal je ljubav koja ne prolazi. Nekada fudbaler, danas trener - u Fudbalskom klubu “Spartak”, već tri godine radi sa najmlađim uzrastom. Poseduje “C” licencu, a cilj mu je da stekne i one višeg ranga.

- Oplemenio sam život ovim poslom. Volim tu decu i volim da radim sa njima. Od njih učim! Važan mi je i taj odnos sa roditeljima i naš zajednički interes da dete izađe na pravi put. Radim sa početnicima, decom uzrasta do deset godina. Tri treninga nedeljno plus utakmica - nije malo, ali to je sport danas - bez obzira na to koliko mi hteli da sačuvamo decu od tog intenziteta, ne možemo jer trend je takav da deca već sa osam, devet i deset godina postaju “mašine” – ne samo zbog roditelja koji su ambiciozni, nego generalno to je nešto što donosi, što diktira svet. I ti se trudiš da ih što pre spremiš, da oni budu u osnovi tehnički pripremljeni. Naučiš ti primanje - dodavanje, ali sve ostalo mi smo naučili igrajući fudbal sa drugarima ispred zgrade! Po ceo dan fudbal – samo čuješ sa prozora, sa terase: “Ručak! Večera!”, ili u školi, ne samo odmor od 15 minuta, već i onaj od pet, bio je rezervisan za fudbal! Time se nauče neke osnovne stvari. Danas deca više nemaju to, pa ih onda ti učiš i zato imaju više treninga. Ipak, u nekim drugim sportovima imaju još intenzivnije treninge – mi se još uvek igramo, i ja sam više pedagog nego trener. Učim ih da zavole sport, ali i druge stvari – na primer, oni posle treninga recituju, pričaju viceve...

Privatna arhiva

Njegova trenerska karijera počela je kada je sina odveo da trenira fudbal. Danas osmogodišnjak Ilija, za kog otac kaže da je “borac od prvog daha”, ređa petice, baš kao i njegova dve godine starija sestra Danka. “Tata, vodi me na fudbal!” – rekao mu sin pre nekoliko godina. U to vreme, trener je bio njegov drugar Srđan Kaorin – bivši “kolega” iz “Spartaka”. U početku je njemu pomagao, a kasnije i sam postaje trener. Šta se desilo sa fudbalskom karijerom?

- Ceo život mi je bio fudbal, međutim, svašta sam želeo da vidim i probam – dok sam igrao fudbal, išao sam i na kik-boks i na rvanje, izlazio do pet ujutru! Takav sam bio. I sve sam mogao, a fudbal najmanje.Voleo sam fudbal i bio fudbaler, ali nisam bio sportista. Sportski život je nešto drugo. Bio sam u “Spartaku”, ali zanimljivo da nikada nisam odigrao savezni rang - ni jednu utakmicu! Trenirao sam, igrao prijateljske utakmice i davao golove. Ali nikad prvenstvenu utakmicu...

Ipak, mogućnost da “odigra utakmicu” i pokaže sebi i drugima da još mnogo toga može i hoće, pružilo mu je učešće na polumaratonu u Apatinu, kada je za dva sata i osam minuta istrčao 21 kilometar. Trci su prethodile intenzivne pripreme – svakodnevno trčanje u Dudovoj šumi, a nakon nje rodila se ideja o Subotičkom polumaratonu, manifestaciji koja bi ove godine, da je održana, bila četvrta po redu.

- Krenuo sam da trčim da bih bio sam sa sobom i svojim mislima. Trčiš i svašta ti pada na pamet - čini mi se da je to dobar recept za svakog... Kada smo se vraćali kući sa tog polumaratona u Apatinu, moj drugar Kića (Kristifor Bogdanić) sada kolega, pita da li bih učestvovao u organizaciji. I skupilo se nas šest-sedam u jednoj kancelariji – Balint Pastor, Jovica Ilić, Nenad Bogar, Damir Dulić... i organizovali prvi Subotički polumaraton. Mnogo sam naučio o organizaciji posla. Uz te ljude i kroz neke detalje, u životu dođe do tih momenata koji su sjajni...

Izvor: Subotica.com
Postavljeno pre 1 mesec i 3 dana
Komentara: 5
Pregleda: 5945
Povezane teme
žika savin
Komentara
0
Napiši komentar
Pošalji komentar
Dodaj grafički fajl
(do 2 MB)
    Imaš na raspolaganju 1000 karaktera
    Pravila komentarisanja
    Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove ovog Internet portala. Komentari su moderirani i odobravani u skladu sa opštim pravilima i uslovima.