Komentara: 4
Pregleda: 6895

SUgrađani: Vukosava Bogešić - "Moje venčanje u tri dana!"

28.06.2020. u 14:00h
Izvor: Subotica.com
SUgrađani: Vukosava Bogešić - "Moje venčanje u tri dana!"
U penziju je otišla 3. oktobra 2009. godine, na dan svog rođendana. Igrom slučaja, poklopila su se dva važna datuma u njenom životu, a njeno prisustvo i čuveno pitanje: “Da li vi, ovde prisutni, uzimate...” obeležilo je najvažniji dan u životima čak 20.000 parova koje je venčala za nešto više od 27 godina! Mnogi od njih i danas joj se redovno javljaju na ulici: “Hvala bogu!” – reći će tim povodom, i dodati, uz osmeh: “Drago mi je da im je ostala lepa uspomena, da im je nešto značilo, to znači da se nisu rasturili...”. Matičarka Vukosava Bogešić ceo radni vek provela je u Subotici, sve vreme u Odseku za lična stanja građana, došavši na upražnjeno radno mesto, nakon što je Vera Kovač (majka poznate braće Kornelija i Mihajla) otišla u penziju.

-    Zaposlila sam se ‘74. godine,  počela kao referent za izdavanje izvoda, a završila kao matičar sa najdužim stažom u gradu. Bar tako mislim, posmatrajući ostale kolege, poznate ranijih godina – pre mene Rudinski, pa Mačković... I oni su bili dugo godina na tom mestu, a ovo moje je baš onako, temeljno!

Danas je za radno mesto u odseku za lična stanja građana, potreban fakultet – pravna struka, a u njeno vreme nije bio neophodan. Zato se nakon završene gimnazije i uz položene stručne ispite, bez problema obrela u Gradskoj kući. Do tada imala je već desetogodišnji staž na najvažnijoj funkciji – kao majka.

-    Nakon što sam deset godina bila uz sina, kod kuće, osetila sam da treba još nešto sebi priuštiti. I tako je počelo. Kada se prisetim svega što sam doživela na poslu, mogla bih te priče tematski sortirati, toliko ih je! Zanimljivo da mi je najtoplije i najdraže bilo sa starim ljudima. Kad smo odlazili u Gerontološki, to mi je bilo tako posebno! Recimo, jedan štićenik, Perica se zvao, dugo godina bio je potpuno nepokretan, a jedna Mađarica, koja ga je u početku negovala, zagledala se u njega i sad će oni da se venčaju... I mi smo došli, a ta njihova svečana sala mi je jako lepa, jako me podseća na Gradsku kuću. Tamo smo obavili venčanje, naravno, bila je torta i sve, i toliko smo se sprijateljili, neka empatija je postojala među nama, da je njega subotom žena gurala do Gradske kuće da se pozdravi sa mnom! Pa doneli cvet... To je toliko dirljivo da čoveku suze krenu!

U PENZIJU KAO MLADA - “Zaboravila sam imena poslednjeg para koji sam venčala - jedan visok mršavi dečko, znam da smo otišli posebno da se slikamo jer to je moje zadnje venčanje. A kolege su me jako iznenadile – do suza! Još u toku venčanja, oni su u koloni iz male sale ušli u Većnicu sa svećem, stigli do mene gore i svi su se izređali. Trebalo je to izdržati – jako je bilo emotivno!”.

Na pitanje da li se za sve to vreme neko od budućih supružnika u poslednjem momentu predomislio i pobegao sa vlastitog venčanja, odgovara:

-    Nije pobegao! Jednom kolegi da, a meni je jedan izmicao sa odgovorom, ali to je bio dogovor.  Opkladio se sa stricem ili ujakom da će za svaki sekund odugovlačenja dobiti određeni iznos, a li ja to nisam znala! Da mi je barem signalizirao, pa bih i ja učestvovala u tome, a ovako, kada sam ga pitala, nastupila je duža pauza, ja očekujem odgovor ili moram ponovo da postavim pitanje. Postavila sam ga dva puta, a on, kada je video da je tu već gusto, rekao je, a posle se izvinjavao... Dešavalo se i da nekom pozli, jedan je imao napad bubrega, bilo je svašta! Rado se sećam jednog venčanja - tri bračna para, svi penzioneri! To je bilo ogromno venčanje, ceo Gerontološki je bio u Gradskoj kući, puno naroda je bilo. A oni su bili jako slatki – između ostalog i prva ljubav je to bila... Svako ima svoj životni put...

TO JE ŽIVOT - “Bilo je raznoraznih želja – da sa mladoženjom dogovorimo ranije, a da mlada ne zna. Pa će mladoženja njoj nešto reći predložiti joj da se dotera i dođe u Gradsku kuću...  A ja sam morala da odradim i zapisnik i sve! Bilo je iznenađenje, on je kleknuo pred svima, bilo je jako je dobro. Ali ima i drugačijih priča – sećam se jednog slučaja na odeljenju pulmologije. Kasno smo stigli. To je život...”.

A iako je životni put rođenu Tavankućanku sa jednog salaša prema Ljutovu doveo u grad, ostavio je dovoljno mesta da deo tog “salaša svog detinjstva” ponese sa sobom. I danas mu se rado vraća. I dok ponosno pokazuje sliku na zidu u dnevnoj sobi, u očima su suze, dok se emocije mešaju kao na ringišpilu, a uspomene naviru...

-    Trebate doći, videti! Ta kuća, to je mali salaš, gde ste mogli da ulazite i obuveni, a ono je veliki, čisti – tamo ima četiri velike sobe, i ja sam sve to sačuvala! I fotografije...  I svaki put kada dođem, kao da sam sa njima – sa roditeljima, dedom, bakom, tetkom... Drugačije se osećam. Kao da nisam odživela ovoliko koliko sam odživela, kao da sam još u detinjstvu. I onaj miris i škripa vrata.... Sve to mi je jako lepo. I brat i ja volimo i ljubomorno čuvamo naš salaš.

Brat Slavko, veterinar, sada u penziji, i sestra Vukosava potomci su Đurice i Danice Stevanov, rođene Perkučin, koji su se ’26. godine doselili iz Mađarske i pustili korene u plodno vojvođansko tle.

-    Uskoro će biti sto godina kako tu postojimo, a o našem salašu pisala je i Valerija Besedeš u knjizi “Ćorsokak Čikerija”, dok je Međuopštinski zavod za zaštitu spomenika kulture, učinio premere kako bi ga stavio pod zaštitu.  Tamo sam živela do prvog razreda osnovne škole, pa otišla kod bake i dede koji su imali kuću u gradu, da bi na salašu ostali moji roditelji i to se radilo punom parom! Obrađivala se zemlja, držala stoka... Kao dete nisam radila, ali sada smo brat i ja u prilici da održavamo. Mi sada vodimo računa o salašu. Mama, koja je imala 91 godinu kada je umrla, gotovo do poslednjeg momenta bila je na salašu i vodila brigu i stalno nas je pitala šta će biti sa salašem kada nje ne bude bilo. Kažem – mama, biće nešto dok smo brat i ja tu, a posle ne znam šta će biti...

VREME BOMBARDOVANJA I VREME KORONE - “Sada je klimatizovano, a ne možete da zamislite kako smo radili kada nije bilo klime! To je bila katastrofa! Pa bombradovanje! Za vreme korone bar su zatvorili, nije bilo venčanja, ali za vreme bombardovanja, nije bilo struje, sećam se, Međeri po celoj Gradskoj kući vuče žinore, pa su mi kamermani osvetljavali tekst...”.  

Ipak, izgleda da će ovaj dragoceni komad zemlje i cigle još dugo da se opire zubu vremena. Tu su potomoci, i sa jedne i sa druge strane.

-    Moj sin, koji sa suprugom drži prodavnicu u Rudić ulici, obrađuje zemlju koja nam je vraćena nakon što je oduzeta ’45. godine.  To nam je dopunski i posao i prihod. Da nije toga, ne znam kako bi iškolovali dva studenta, moju unučad. Starija, Teodora ima još dva ispita i diplomski, završava fitofarmaciju, a mlađi, Vedran, upisao je fakultet fizičke kulture u Budimpešti, bavi se hokejom i sada je otišao u profesionalce!

Iako je, nakon 42 skladne godine provedene sa suprugom, sada već dugo sama, samoću lakše podnosi upravo uz porodična i druga okupljanja kojih joj ne manjka:

-    Subota je bila naša i išli smo u “Bos” na kafu, pa druženja sa mojim školskim drugarima... Negujemo porodične skupove – obavezni su zajednički ručkovi – da li kod sina i snaje ili kod prije. I kada su veliki praznici, kompletna bratovljeva i moja porodica porodica su zajedno, bude nas tu i dvadesetak! Badnji dan je tamo, ručak kod mene, uskrs obavezno na salašu - to svi jako vole! Već je toplije  jer to je kraj marta ili april, i onda se ja trudim, žurim da se to pokreči, da se spremi...

I za kraj, dok listamo knjigu “Ćorsokak Čikerija” i pred očima oživljavaju slike salaša, a pogled na porodično stablo, uokvireno na zidu, budi sećanja, vraćamo se na oblast po kojoj će je sugrađani pamtiti i pitamo je – kako je izgledalo njeno venčanje?

-    Moje je bilo u tri dana! Ali bukvalno. Odlučili smo u tri dana da ćemo se venčati i samo nas četvoro je bilo – mi i kumovi. To je bilo u maloj sali Gradske kuće. Inače smo bili prijatelji sa pokojnim Mačkovićem koji nas je venčao. Nešto moji i nisu bili za to, pa smo mi prelomili preko kolena i eto, odživeli 42 godine!

Izvor: Subotica.com
Postavljeno pre 1 mesec i 1 nedelju
Komentara: 4
Pregleda: 6895
Povezane teme
sugrađani
Komentara
0
Napiši komentar
Pošalji komentar
Dodaj grafički fajl
(do 2 MB)
    Imaš na raspolaganju 1000 karaktera
    Pravila komentarisanja
    Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove ovog Internet portala. Komentari su moderirani i odobravani u skladu sa opštim pravilima i uslovima.