SUgrađani: Vesna Gavrić - "Sine, ne boj se života!"

Ona je jedna od biser-ljudi koji ulivaju nadu, pokazuju i dokazuju da ovaj svet nije baš u potpunosti otišao na krivu stranu; koji će uvek i svuda dati sve od sebe – za drugog. Za nečiji osmeh, za kašiku u ruci od supe do usta, za tri pročitana reda basne, za roditeljski pogled – pun ponosa, a ne stida… Razgovor sa Vesnom Gavrić, defektologom po struci, čovekom sa verovatno najdužim stažom volontera, aktiviste, u gradu (nepunih 40 godina), probudio nas je i otreznio, šireći nedvosmislenu poruku – onu koja kaže: voli, pomozi i ceni! Ceni to što imaš, jer “to” je beskrajno mnogo…

- Pitate me odakle mi energija… Te stvari donesemo rođenjem. Nisam imala detinjstvo koje bi me oblikovalo kao bezbrižnu, veselu osobu; rano sam prošla kroz životno iskustvo. Imala sam pet, a moja sestra dve i po godine, kada je moj otac preminuo. Sa pet godina ti to ne možeš da shvatiš na način koji neće ostaviti neke posledice, mada mislim da su te scene dok je tata bio bolestan, nešto što je mene prerano stavilo u poziciju da budem odgovorna, ozbiljna – recimo, kada sam imala četiri godine, ja, mala i sitna, hranila sam i pokrivala njega, visokog i lepog (jer gubio je funkciju po funkciju zbog tumora na mozgu), umesto da bude obrnuto… Sećam se jednog događaja - imali smo starinski radio pored njegovog ormarića; on je ležao, bio nepokretan, a na radiju pesma “Tata, kupi mi auto”. Nije mogao da govori, ali meni je pokazivao da isključim! Nisam razumela zašto, baš je lepa pesma, šta mu to smeta… Kasnije sam shvatila kakva je bila njegova bol kao oca koji je znao da svojoj deci neće moći kupiti ni hleb, a kamoli bicikl ili romobil…

PREDGRAĐE I BOMBONI - “Bila sam devojčica, sedmi razred, ne znam otkuda mi je to došlo (znam da su mi se drugari iz razreda i podsmevali zbog toga), ali ja sam u jedno romsko naselje koje se nalazilo u Zalužanima, predgrađu Banjaluke, u brdu, nosila deci bombone. Sećam se tih kućica iz kojih se uvek pušilo, bilo je puno dece, bila su musava ali vesela i uvek mi trčala u susret! Tako dobro sam se osećala što ja eto nekom pričinjavam radost – a trebalo je samo da sednem u autobus i donesem te bombone koje nisu bile skupe… Onda, u gimnaziji, pitali su ko bi išao kao, danas bi se to zvalo personalni asistent ili lični pratilac, deci oštećenog sluha. Za njih je Crveni krst organizovao letovanje u Selcu, Crikvenici, promovišući i humanitarno angažovanje mladih. I ja sam se prijavila, išla sa  njima, naučila znakovni jezik - to je bio moj prvi susret sa gluvima…”.

Odrastanje u ovakvim okolnostima, u najranijem uzrastu, ostavilo je traga u smislu da se i kasnije, kroz život, prema drugima postavljala zaštitnički - i kada je trebalo, a možda, priznaće, i kada nije. Ali na toj crti empatije i brige više su joj nego zahvalna i deca i roditelji, kojima je, radeći u Specijalnoj osnovnoj i srednjoj školi “Žarko Zrenjanin” (danas “Dr Svetomir Bojanin”) i kao volonter u Udruženju za podršku osobama sa psihofizičkim smetnjama “Zajedno”, nesebično pomagala – i to ne samo znanjem.

-    Ja sam iz Banjaluke, u Suboticu sam se doselila 1984, posle razvoda, pomislivši – hajde, kada se već narušava kontinuitet, neka bude skroz! Tome je doprinelo i to što, nakon završenog Defektološkog fakulteta (u Beogradu) nisam imala stalni posao. U “Politici” sam videla oglas – u Subotici su tražili 17 defektologa… Sećam se, autobus je stajao na sadašnjoj železničkoj stanici, stigla sam rano ujutru na razgovor zakazan za 9. Prošla sam kroz park, srela nekog prolaznika, pitala da li negde blizu ima hotel i on me je uputio na “Patriju”. Otišla sam, uzela sobu, isplakala se, sišla, i na recepciji pitala gde se nalazi škola u koju treba da idem (“Žarko Zrenjanin“), otišla na razgovor i tadašnja direktorica mi je rekla - vi možete odmah da počnete! Posle razgovora vratila sam se u taj park (zapamtila put!), sela na klupu i mislila se – da li da prihvatim, kako će moje dete reagovati, treba da nađem stan, stotinu pitanja! Imala sam 28 godina… Otišla sam u poštu, nazvala mamu, a ona mi je rekla – sine, ne boj se života! To nikada neću zaboraviti. I sad se raznežim kada se setim… Znala sam da bi ona najviše volela da smo u Banjaluci i ja i unuk, ali nije razmišljala o tome šta bi volela za sebe… Nisam mislila da ću dugo ostati - možda godinu, dve, tri, dok se u Banjaluci ne oslobodi neko mesto. A ceo život provela sam u ovom gradu. I nekako je prijalo - i meni i mom detetu.

DOBRO DOŠLI U HOLANDIJU - „Roditelju treba vremena da prihvati ometenost deteta, da shvati da njegovo dete, uprkos toj ometenosti, može biti srećno. Da shvati da nema posebne potrebe, već da mu je potrebna posebna podrška, da on kao roditelj mora biti „poseban“. Učili smo zajedno tu veštinu. To je težak i dug period, u defektologiji se naziva „adaptacija na ometenost“, a mi smo ga interno nazvali „Dobro došli u Holandiju“, prema tekstu koji ga opisuje bolje od nauke. Autor teksta je Emili Kingsli, pisac i majka deteta sa Daunovim sindromom, aktivistkinja za prava dece i odraslih sa invaliditetom. Ovo je deo tog teksta: ...Čekanje bebe je kao planiranje predivnog putovanja, na primer u Italiju. Kupujete gomilu vodiča i pravite divne planove: Koloseum, Mikelanđelov David, Venecija... Učite nove fraze na italijanskom... Sve je vrlo uzbudljivo. Nakon više meseci očekivanja, taj dan konačno dolazi. Pakujete torbe i polazite. Nekoliko sati kasnije avion sleće. Stjuardesa dolazi i kaže vam: “Dobro došli u Holandiju!“ „Holandija?!“ - kažete vi. Kako mislite - Holandija?! Ja sam pošla u Italiju, trebalo bi da sam tamo, čitavog života sanjam da odem u Italiju! Ali, došlo je do promene u planu leta. Avion je sleteo u Holandiju i tu morate ostati. To je samo drugačije mesto. I onda morate da kupite nove vodiče. I morate da naučite potpuno novi jezik. I upoznajete totalno novu grupu ljudi, koje inače nikada ne biste upoznali. To je samo drugačije mesto. Sporije je od Italije, manje raskošno od Italije. Ali, nakon nekog vremena provedenog tamo, uhvatite dah, pogledate okolo... i počinjete da primećujete da Holandija ima vetrenjače... I Holandija ima tulipane... Ima i Rembranta... Ali, svi koje poznajete su zauzeti odlaskom i dolaskom iz Italije. I svi se hvale kako su sa tamo predivno proveli. I do kraja svog života  govorićete - da, tamo je trebalo i ja da odem, tako sam planirala. I taj bol neće nikada, nikada proći... Zato što je gubitak tog sna veoma veliki gubitak. Ali, ako provedete svoj život tugujući zato što niste otišli u Italiju, možda nikada nećete moći da uživate u veoma posebnim i divnim stvarima koje nudi Holandija“.

U Udruženju “Zajedno” (prvobitno Društvo za pomoć mentalno nedovoljno razvijenim osobama - MNRO) od prvog je dana. Mala kancelarija u Ulici Đure Đakovića, data od grada na  korišćenje, vremenom je “narasla” u modernu igraonicu, sa dodatnim prostorijama, otvorenu za svu decu predškolskog i ranoškolskog uzrasta.

-    Kada pomislim kako Udruženje sada funkcioniše i kako je onda funkcionisalo, stvarno je velika razlika. Sećam se, u tom periodu, kada sam htela da neko od roditelja da izjavu za novine ili se pojavi na radiju ili televiziji, nismo mogli nikog da nađemo, ti ljudi su imali takav stid, a taj stid je govorio da su oni osećali da su na neki način isključeni… Vremenom smo organizovali seminare, edukacije, dovodili roditelje iz drugih zemalja - oni su već govorili o pravima, a mi tek o potrebama... I na te potrebe pokušavali smo da odgovorimo, ali istovremeno gledali da podignemo svest samih roditelja, i već kada smo 2000-te godine otvarali ovu biblioteku igračaka, njima nije bio problem da kažu - da, ja sam majka ta i ta, imam sina sa Daunovim sindromom, meni je ovo mesto značajno i zato što će tu moje dete moći da se igra sa drugom decom… Bilo je to prvo inkluzivno mesto u gradu! Subotica je imala kapacitet za razvoj te inkluzivne kulture…

Jedan susret, jedna priča, posebno joj je ostao u sećanju, i podstakla da proba da menja stav drugih o različitosti.

- Došla je majka sa sinom, kaže, kada ide ulicom, gleda u nebo. Rekla sam - baš divno, malo ljudi gleda u nebo… A ona - gledam u nebo zato što mi je neprijatno da susrećem poglede prolaznika koji gledaju mog sina! Vi vidite, na njemu se vidi da on ima smetnje - svaki pogled mi je bolan. Ja onda gledam u nebo… Bože, pa ta žena treba da prođe sa svojim detetom kroz ovaj grad, isto kao i ja, kao svako, da ga odvede na igralište i da ne strepi od toga kako će ga gledati! Ona ga zato retko i izvodi jer se boji tih pogleda… I onda sam pomislila - mi prvo treba naše korisnike da izvedemo u taj svet, ne treba da ih krijemo! A mnogi roditelji su izbegavali da vode decu na javna mesta upravo zbog toga, bojali se ekscesa, bojali se svog bola, i radije ostajali u kući, ali to nije bio način da ih sredina prihvati – ako ostaju skriveni. Skriven si nepoznat - ja ne umem da te prihvatim kad te ne poznajem! I onda smo se reorganizovali u što češća pojavljivanja – ohrabrili roditelje da mogu i bez nas da idu u bioskop i u pozorište, na igralište i na ulicu i u prodavnicu, pa i kada se desi ekscesna situacija, da nešto sruši, dete počne da vrišti… da postoje načini kako će okolini da saopšte zašto se to dešava ili kako će da odreaguju da to spreče, da izbegnu okidače. To su bile male pripreme za izlazak u zajednicu i mislim da danas niko ne mora da gleda u nebo (zbog toga)!

KOORDINATE I LJUDI - “Otišla sam u Novi Sad, kao što bi i svaka majka otišla da pomogne svom detetu, s tim da nisam odmah otišla u penziju, nego radila još godinu dana u Školskom centru “Milan Petrović”. To mi je pomoglo da zadržim kontinuitet i ne bude velika promena jer drugo je kada se seliš sa 28, a drugo sa 64 - ono što je pre izazov i možda podstrek, postaje rizik - gubiš doživljaj kontinuiteta sopstvenog života, komfor – moja ulica, moj frizer, moj piljar, moja pijaca, moja prijateljica, moj ćošak, moja klupa… Koordinate.  Ali ostalo je nešto što mi je bilo i sad je značajno – bez obzira na to gde se nalaziš, koliko sam divnih ljudi upoznala, onih koji nose u sebi takvo bogatstvo… Nisam skupljala ni novac ni nakit ni bunde, “skupljala” sam ljude, i trenutke – biser ljude, biser trenutke”.

Tu prestaju i suze koje su se skupljale i u njenim i u našim očima. Ni prvi ni poslednji put. Ali nešto drugo je važnije.

- Sećam se, kada nas je profesor odveo u jedan zavod za višestruko ometene, ja sam plakala. A on mi je rekao – dete moje, tvoje suze njima ništa neće pomoći; ovde treba zasukati rukave pa kao u rudniku raditi! Mislim da je posao defektologa vrlo zahtevan, stvarno rudarski, i važno je da oni koji se tim poslom bave, nauče da se raduju malim uspesima, da prepoznaju male pomake jer moraš jako mnogo da uložiš i vremena i truda, da koristiš različite metode, istražiš sredstva i nađeš način kako ćeš stimulisati razvoj deteta sa smetnjama. Dobićeš mali pomak, ali taj mali pomak je tako značajan u kvalitetu nečijeg života! Kada jedno dete nauči da sedi za stolom - on će moći da sedi sa svojom porodicom, neće morati da bude stalno nagnut u nekoj stolici… Ili ako nauči da čita, moći će sebi da pročita početak bajke, početak basne, strofu pesme – to je kvalitet života, to je očovečavanje. Neće nikada pročitati roman, ali treba gledati šta će moći, a ne šta neće!

NAJVIŠE ŠTO MOŽEŠ DATI… - “Imam dve mantre kojih se držim - najviše što možeš dati drugom čoveku, to je tvoje vreme; i nešto što nosim iz kuće, od mame, koja me je naučila da u svakom trenutku svog života daš najviše što možeš i uradiš najviše što možeš - da ne budeš škrt, da se ne štediš ni na čemu. A kada nešto rano u sebe primiš, onda ti to postane kao disanje, to ti je u krvotoku...”.

Zvanično u penziji, ona je baka sa punim radnim vremenom. Živi na relaciji Subotica - Novi Sad – gde je otišla zbog sina i njegove porodice (sin Izmir, po struci doktor stomatologije, i unuci Luka i Konstantin).  

- Lepo je kad vidiš svoje dete kako podiže svoju decu. Uživam sa unucima na drugačiji način nego kad podižeš svoje dete, a najnežniju radost doživela sam kada sam, sa strane, gledala svog sina kako hrani svoje dete ili ga uspavljuje ili mu vezuje pertlu ili ga grli ili mu priča… Kao i svi ljudi koji imaju sreću da vide decu svoje dece. To je nešto dragoceno i svakom bih poželela da doživi tu radost.