SUgrađani: Tibor Tot - “Niko nije sa nama pravio ovakav intervju. Ja ću biti prvi!"

Rođen je da bude sportski novinar - to nam je rekao, a to smo i sami, iz žara njegovih reči i blistavog pogleda kada priča o ovoj temi, tokom razgovora shvatili. Od dečaka koji je stavljao toplomer u vreli čaj, kako bi, umesto da ode u vrtić, mogao da ostane kod kuće i gleda prenos Olimpijade, stasao je u odraslog čoveka koji karijeru posvećuje – sportu. Ali u prenesenom značenju, kao čovek od pera, koji događaje sa terena verno dokumentuje, prenoseći aktuelni rezultat, reči aktera i žamor publike, servirajući informaciju čitaocima. Uvek je, kaže, više voleo da igra, nego što je znao (fudbal, na primer), a pisati - i voli i zna. Najbolja kombinacija. Zato se Tibor Tot, sportski novinar vojvođanskog nedeljnika na mađarskom jeziku “Hét Nap”, i autor dve knjige o uspešnim sportistima i sportskim radnicima Vojvodine, opredelio za pisanu “sportsku” reč, a sam sport je ljubav – bila i ostala. 

- Moje prvo “sportsko iskustvo” bile su Zimske olimpijske igre u Sarajevu 1984. godine. Imao sam sedam godina, još išao u obdanište, i gledao otvaranje. Zanimljivo je da u porodici niko nije voleo sport, samo ja. Roditelji su mi rekli da sam već tada izjavio da ću biti sportski komentator! Bio je vikend, gledao sam sva takmičenja, sve što su na televiziji prenosili, a u ponedeljak sam morao u obdanište. I nisam razumeo zašto moram kada je u Sarajevu - Olimpijada! Šta ja tražim u obdaništu?! Otišao sam, a pošto je tada vladala neka mala epidemija, prehlada, kada sam stigao u kući, rekao sam roditeljima da nisam dobro, loše se osećam, i, kada su izašli iz sobe, stavio sam toplomer u vreli čaj! Pokazao sam im da imam temperaturu – “semafor” nikad ne laže. Rekli su - dobro, ostani kod kuće. I ostao sam sedam dana, gledao Zimske olimpijske igre, zaljubio se u sport. Od tada pratim sve sportove - na televiziji i uživo (Subotica, Senta, Kanjiža, Segedin, Novi Sad, Beograd, Budimpešta...). 

Na prvom mestu tu su fudbal i košarka, ali voli i ostale, kako kaže “loptaške” sportove, voli i zimske, voli rvanje...

- Ne volim šah i “Formulu jedan” - to je to. Ponekad pogledam, ali dosadne su mi te trke... Ako me pitate šta je na mene ostavilo najveći utisak, to nije neka utakmica, nego – ljudi. Na primer, kada sam u Budimpešti napravio intervju sa Đulom Grošičem, golmanom nekadašnje zlatne mađarske reprezentacije koja je bila druga na Svetskom prvenstvu u Švajcarskoj 1954. godine, i sa Đerđem Sepešijem, poznatim mađarskim sportskim komentatorom. U Budimpeštu smo išli sa dva privrednika sa Palića, koji su tamo nekog poznavali, zajedno smo ručali sa tim ljudima i onda sam ja iskoristio priliku - uspeo da postavim pitanja i dobijem odgovore!

ROĐEN ZA SPORTSKOG NOVINARA - “U porodici se niko nije bavio sportom, niko nije ni gledao sport! Ne gleda ni sad. Svi me pitaju, a niko ne zna, ne znam ni ja kako se to desilo, zašto sam takav, ali rođen sam da budem sportski novinar!”. 

Poreklom sa Hajdukova (bio i ostao), kao i većina dečaka, igrao je fudbal, i dve godine bio član FK “Vinogradar” - omladinska ekipa. 

- Dok još nisam igrao, oni su bili prvaci, a te dve godine bili smo peti u područnoj ligi Subotica, što i nije baš neki rezultat... Više sam voleo da igram nego što sam znao! (smeh) To iskreno kažem. Jedno vreme bio sam i fudbalski sudija. Gledao sam Svetsko prvenstvo 1994. godine, gde je finale sudio Ištvan Pul iz Mađarske, pa sam pomislio - ako Pul sudi finale, zašto ja ne bih probao suđenje? Možda i ja jednog dana sudim finale Svetskog prvenstva... Položio sam sve ispite i bio sudija dve godine u opštinskoj ligi za seniore i u vojvođanskoj za omladince, kadete i pionire.

Danas će u slobodno vreme zaigrati odbojku sa svojom, kako kaže amaterskom ekipom, a punih deset godina ozbiljnije se bavio feder fudbalom ili “nožnim badmintonom”, manje popularnim, ali zanimljivim sportom, gde je kao reprezentativac (tada Srbije i Crne Gore) učestvovao na tri evropska i tri svetska prvenstva! Ipak, sportistu u njemu vremenom je potisnuo (sportski) novinar koji je zanat učio od starijih kolega, pre svega od Ištvana Benčika.

- Niko mi nije rekao šta mora da radi sportski novinar, samo on, od njega sam nešto naučio, ali on je radio za radio. Što se (štampanih) novina tiče, sve što sam naučio, naučio sam sam. Čitao sam sve novine - i na mađarskom i na srpskom, gledao prenose, slušao radio-emisije... U “Hét Nap”-u, kao urednik sportske rubrike, radim od 2004. godine, a u “Magyar Szó”-u sam sportski dopisnik od 2006. Uređujem dve strane sporta, ali pošto smo mi nedeljnik koji prati život mađarske zajednice u Vojvodini, ponekad, tragom neke druge teme (dani sela, raznorazne proslave), moram da idem za Sentu, Kanjižu, Bačku Topolu..., a u Subotici je neka utakmica. Ne volim kada ne mogu da “budem na sportu”, jer iako je to za mene prioritet, za redakciju nije. (smeh). 

U takvim situacijama do izražaja dolaze dobri odnosi sa ljudima iz drugih medijskih kuća – kolegijalnost na delu. 

- Tu su Nikola Stantić, Danijela Pinter, Vlada Šućur... Mi smo najčešće na sportskim dešavanjima i jako dobro sarađujemo. U Subotici je od sportskih dešavanja trenutno najzanimljivija košarka – “Spartak” igra fenomenalno u Jadranskoj ligi (ABA). Puna hala, ljudi dolaze. Vredi videti tu ekipu i doživeti tu atmosferu. Ako proširimo priču, u Beogradu je u toku Evropsko prvenstvo u vaterpolu - ulaznice nisu skupe... Ovih dana startuje “Australijan open” sa Novakom Đokovićom, nadamo se da će osvojiti 25. Grend slem titulu...

Što se fudbala tiče, tu se, na globalnom nivou, baš i nismo proslavili – boljka svih muškaraca u Srbiji. Da li?

- Naravno da mi je žao što nećemo učestvovati na Svetskom prvenstvu, a ako me pitate da li sam se zbog utakmica iznervirao, odgovor je - onako. Kada sam bio mlađi, imao sam više tih emocija. Sada, poslednjih pet-šest godina, nemam. Znači, gledam utakmice, i ako naša ekipa izgubi, prihvatim. Nema više psovanja i svega što uz to ide. (smeh) Bolje je za organizam (u godinama) da se smiri...

Ono što je, između ostalog, obeležilo njegovu karijeru, jeste knjiga “Naši sportski heroji” (“A mi sporthőseink” - prvi i drugi deo), za koju ilustracije potpisuje Atila Salai (projekat je  podržao Mađarski nacionalni savet, Fondacija “Betlen Gabor” i Vlada Mađarske). I dok na poklon dobijamo drugo izdanje, sagovornik objašnjava: 

- Ideja je potekla od mog kolege Atile Salaija. Prvu knjigu izdali smo 2019. godine; u njoj je zastupljeno 29, a u drugoj 25 sportista, sportskih radnika, sudija, trenera... Predstavili smo desetak sportskih grana (rukomet, rvanje, fudbal, atletika, veslanje, dizanje tegova, plivanje, hokej na ledu, jedrenje, paraglajding...). Između ostalih, zastupljen je i parahokej – sagovornik u knjizi naš je Subotičanin, hokejaški sudija Tibor Fazekaš koji je već bio u Pekingu, a sada će pravdu deliti u Italiji, na Zimskim paraolimpijskim igrama. 

I dok prelistavamo knjigu u kojoj prepoznajemo i imena pojedinih gostiju rubrike “SUgrađani”, kao kolega kolegu pitamo koji su kriterijumi za izbor sagovornika, kako osmišljava intervjue i u kojoj meri se za njih priprema. 

- Kada čujem da neko nešto napravi, odmah zovem - sednemo i popričamo. Jedini kriterijum koji je bitan su - rezultati. Samo rezultati! Ljudi rado prihvataju poziv. U početku su malo iznenađeni, rekli su mi - niko nije sa nama pravio ovako nešto. Kažem - ja ću onda biti prvi! (smeh) Tremu nemam - ne znam zašto, ali nikada je nisam imao. Možda zato što sam se od sedme godine za ovo pripremao... (smeh) 

I NOVINE I RADIO - Osim što u matičnoj novinskoj kući uređuje sportske strane i veb sajt, od 2013. urednik je i voditelj emisije “Treće poluvreme” na “Panon” radiju, a od 2015. urednik i voditelj emisije “Ring” na Subotičkom mađarskom radiju. Između ostalog, dobitnik je nagrade “Sveti Sava” koju dobijaju najuspešniji sportski novinari, i posebnu nagradu za tekstove o ugašenim fudbalskim klubovima.  

I dok izražava nadu (i veru) u to da će svetlo dana ugledati i treća knjiga sa imenima “sportskih heroja”, dodaje da bi to trebalo da usledi posle Olimpijskih igara u Los Anđelesu 2028. 

- Ono što još nisam postigao, a što bi definitivno bila kruna moje sportske karijere, svakako je odlazak na Olimpijske igre, ili eventualno Svetsko prvenstvo u fudbalu. Ali to je teško, jako teško. U Parizu je 2024. bilo desetak sportskih novinara iz Srbije, uglavnom iz Beograda, Novog Sada. A mi smo nedeljnik na mađarskom jeziku, nemamo šansu! Možda sopstvenim sredstvima, nikad se ne zna... 

Završio je Ekonomsku srednju školu “Bosa Milićević”, smer - trgovac. Iako je upisao Ekonomski fakultet, nije ga završio, ali jeste Vojvođansku mađarsku novinarsku školu “Pro Media” u Novom Sadu, kao i “Fabus”, fakultet za uslužni biznis u Subotici. Iako se u Subotici školovao, tamo i radi, život ga i danas veže za Hajdukovo, mesto odakle je ponikao. I koje voli. 

- Živim sa devojkom, u kući koju sam gradio. Nije mi problem što svakoga dana putujem, tih 13 kilometara je ništa. Ne znam da li to što sam ostao ima prednosti, ali činjenica je da je Hajdukovo dobro, mirno selo - imamo sve što treba, i prodavnice i restorane i fudbal. Berbanske dane u septembru i festival Roža Šandor u julu. Blizu je Palić, blizu Subotica, blizu Kanjiža, Segedin takođe. Ne planiramo da odemo iz Hajdukova, tu se dobro osećamo.

Suboticu, kaže, voli kao svoj grad.  Tako je i doživljava. I, naravno, za nju navija.

- Volim subotičke ekipe, u svim sportovima navijam za “Spartak”! Sa bilo kim da igra, uvek za “Spartak”. Dobro, u fudbalu volim i “TSC” iz Bačke Topole, i onda sam u problemu, kad igraju “Spartak” i “TSC”. Onda je najbolje da bude nerešeno. (smeh).