Komentara: 6
Pregleda: 2515

SUgrađani: Stipan Vert - "Ne znam da li su oni mene, ali ja sam njih voleo"

11.10.2020. u 14:00h
Izvor: Subotica.com
SUgrađani: Stipan Vert - "Ne znam da li su oni mene, ali ja sam njih voleo"
On je, kažu poznavaoci, legenda subotičkog sporta. Iza njega su rezultati, godine rada, truda i znoja u pravom smislu te reči, više od pola veka posvećeno sportu! Živi je dokaz istinitosti izreke koju znaju i osnovci: “Mens sana in corpore sano” (U zdravom telu zdrav duh) jer, iako odavno u penziji, vitalan je i jak – duhom i telom. Dok na imanju nasleđenom od oca obavlja i teže fizičke poslove, u toku razgovora sa neverovatnom lakoćom nabraja imena, godine, datume… Sve ono što se odigralo decenijama ranije, pamti kao da je juče bilo! Memorija na kojoj mu mi, koji zapisujemo tri stavke za kupovinu u prodavnici, iskreno zavidimo. I divimo se. Stipan Vert, prvo takmičar, a potom dugogodišnji trener dizača tegova u subotičkom “Spartaku”, svakako je jedan od najzaslužnijih za rezultate koji su ovaj klub i pojedince vinuli u sam vrh ovog specifičnog i nimalo lakog sporta…

- Nemam tako mnogo godina, evo, sada sam imao rođendan: 19 godina – četvrti put! (smeh). Jeste, rekli su mi mnogi da mi je memorija odlična, i što se sporta tiče, ali i ostalog. Nikada nisam bio pijanac, živeo sam sportski. Zasadio sam kajsije, ali ne pečem rakiju, voće prodamo ili razdelimo, ne mogu i neću da popijem, imam i malo povišen šećer pa se čuvam...

Osim kajsija, na malom imanju koje je ostalo njemu, bratu i sestri, zasadio je i orahe pa posla nikada ne manjka.

- Bio je to jedan salaš koji smo lepo sredili kao vikendicu, ništa nismo hteli da prodamo! Sve mi je mlado, i kajsije i orasi, treća godina. Uživam u voćnjaku, pored vode, ptice cvrkuću… Ima i malo teškog rada, ali baš mi je fino. I oko kuće imam uvek šta da radim. Sa suprugom, naravno. Za sve ovo vreme i sve što sam izdržao, mogu da se zahvalim svojoj porodici - ženi i sinu. Koliko godina smo zajedno? Nismo mnogo - sada 52 godine…

SALA BEZ KISEONIKA - Strašno me dira to što za sve ovo vreme nismo mogli da dobijemo adekvatnu salu! Jednom nam se pružila prilika da dobijemo veću salu (tamo gde su sada mačevaoci) koja nije visoka, ali je veća, ima više kiseonika… Pomogao bi nam Olimpijski komitet, ali klub nije bio zainteresovan… Bilo bi lepo kada ta deca dođu, da imaju razne sprave na raspolaganju, a ne samo tegove. Danas se ništa nije promenilo, u istoj su sali u koju sam, posle više od godinu dana, ušao zbog fotografisanja…”.

I dok u istom, duhovitom ritmu, nastavlja da priča o svojoj “Subotičanki iz Đurđina”, koja se nikada nije bavila sportom, ali sa kojom je delio i deli mnogo zajedničkog, prelazimo na priču o sportskoj karijeri, kroz koju nas vodi precizno i lako, bez potrebe da postavljamo pitanja i potpitanja.

- U penziji sam zvanično od 2002., ali trener sam bio sve do kraja prošle godine, kada nastupaju pravi penzionerski dani. A sve je počelo slučajno! Po struci sam mesar i u “29. novembru”, gde smo obavljali praksu, bio je jedan majstor koji je dizao tegove u klubu, pokojni Pišta Nađ, kao i Stevan Bujić, šofer. U to vreme svako ko se negde bavio sportom, preporučio ga je nekome. Verujem da su tako i oni meni. Sećam se da su pričali o tome kako idu na takmuičenja pa mi se to možda dopalo… Dođem u klub i sa pokojnim Đulom Korhecom počnem da treniram. Imao sam 17 godina kada sam počeo. Zahvalan sam svom klubu i u to vreme svom treneru Juliju Korhecu jer, kada sam ’64. otišao u armiju, on me je stavio u sportsku četu u Beograd, i ja sam se godinu dana onako fino sportski nosio – malo me poštedeo. I kada sam došao kući, odlučio sam i dalje da treniram, da se zahvalim društvu i svom treneru. Ostao, trenirao i nekalo mi je išao taj rezultat...

Iako je, ističe, relativno kasno počeo da se bavi ovim sportom, brzo su usledili i prvi rezultati – već sa20 godina bio je prvak države u svojoj kategoriji! Sve do 1972. trajala je njegova takmičarska karijera, a onda je postao trener.

- Počinjem da treniram juniore. Oni su danas odrasli ljudi i mnogo sam im zahvalan, bili su fantastični, lepe smo rezultate imali. Godine 1974. postajem prvi seniorski trener u klubu. Već ’76. postajemo seniorski prvaci Jugoslavije, a potom, na prvenstvu države u Somboru, od mogućih deset, u pet kategorija imali smo prvo mesto! Potom smo bili drugi, treći… a zatim sam, usled nekog nesporazuma, prekinuo i bio odsutan nekoliko godina.

Za to vreme radi u Savezu za školski sport, i rado se seća sportskih olimpijada školske omladine Vojvodine i pokojnog Milenka Brustulova koji je, kako kaže, vodio računa da trenerima i deci koja učestvuju, budu obezbeđene majice, sportska oprema...

- Kada sam ostavio klub, sretnem Čongora Nađa, koji je bio državni prvak za juniore do 56 kilograma. Pita hoćete li doći u klub, nema ko da vodi... Šetamo Korzoom i sretnemo sadašnjeg predsednika - glavnu osovinu u klubu. Kaže mu “mali” Čongor – Feri bači, evo trener hoće da trenira. Neću, šta ja znam... Ali počeo sam, i već ’90. išli smo na prvenstvo države za juniore u Borovo i na jesen je trebalo u Split, ali već se zakuvalo, ratne godine, nastupila je mala pauza…

SPAVANJE NA PLOČNIKU - “Najteže su mi bile 90-te kada smo putovali dole za Vranje, za Niš, izgubimo prevoz pa putujemo po 24 sata, deca spavaju na stanici... Sede na pločniku pored stubova, ja ih dižem, prehladićete se, deco... Ali oni su i pored toga išli i dolazili na trening i radili”.

Sve vreme njegova priča protkana je imenima takmičara koje potencira, naglašava, stavljajući njih, a ne sebe, u prvi plan, iako rezulati govore više od reči – iza njega je 21 titula ekipnog prvaka države i više desetina seniorskih državnih prvaka. Da nismo pomenuli, ne bi se pohvalio svojim sinom (danas pravnikom) koji se i sam bavio dizanjem tegova i bio državni prvak 2002. godine.

- Odličan je bio Božo Rastović, koji je ’73. na prvom evropskom prvenstvu za juniore u Marseju zauzeo sedmo mesto, pa na prvenstvu u San Marinu bio četvrti - nažalost, izgubio zbog telesne težine od Mađara – 100 grama imao više od njega! Pa Robika Angelović, Antal Sloboda, rekorder za juniore, Silvester i Čaba Nađ, Nemanja Maksimović, rekorderi svojih kategorija.

POTRESAJU ME POVREDE - Najteže mi je palo kada se neki takmičar povredi. Sećam se, pokojni Karolj Rožnjik povredio je skočni zglob na nozi, na takmičenju u Somboru. Bila je to manja povreda, ali strašno me je potresla i tužno je bilo. Isto u Somboru, Silvesteru Nađu, zbog lošeg podijuma, pukao je kvadriceps. Zahvaljujući dr Đuriću operisan je i danas radi, ali teško mi je palo. Ja, hvala bogu, nisam imao povreda, ali dovoljno mi je teško bilo što sam se brinuo za njih”.

Nabrajujući takmičare, svrstavajući ih u kategorije, po godinama, ređa i druga imena (uz opasku - “Možemo se mi i više puta sastati!”).

- Sada su aktuelna braća Kajdoči - Tivadar i Tamaš. Trebalo je da Tamaš ide na Olimpijadu, opet se pripema, treba da ispuni normu. On je najozbiljniji kandidat od svih, koji je već učestvovao na Olimpijadi za mlađe juniore 2014. i bio drugi. Perspektivan je i mnogo toga može da napravi, sve zavisi od njega.

Upoređujući vreme kada je sam bio takmičar i trenirao, sa ovim današnjim, reći će:

- Ja sam normalno radio, ali i redovno trenirao pet-šest puta nedeljno. Danas je sve zahtevnije - ko radi, taj ne može sve da stigne, jako je teško.

Govoreći o radu sa takmičarima, zaključiće:

- Sa tom decom ja sam uvek voleo da radim! Radili smo sve pomalo, i opštu gimnastiku (mada je ta naša sala strašno mala), ali bila su neka druga vremena – nije to bila raskoš, ali voleli su me. Tačnije, ne znam da li su oni mene, ali ja sam njih voleo. Verovatno se sve vrti oko toga

Izvor: Subotica.com
Postavljeno pre 2 nedelje i 14 časova
Komentara: 6
Pregleda: 2515
Povezane teme
dizanje tegova kdt spartak klub dizača tegova spartak stipan vert
Komentara
0
Napiši komentar
Pošalji komentar
Dodaj grafički fajl
(do 2 MB)
    Imaš na raspolaganju 1000 karaktera
    Pravila komentarisanja
    Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove ovog Internet portala. Komentari su moderirani i odobravani u skladu sa opštim pravilima i uslovima.