SUgrađani: Srđan Simijanović - "Sa kamerom i decom u potrazi za blagom!"

Na razgovor je došao “naoružan” plastificiranim, požutelim isečcima iz novina – prvi intervjui koje je dao za lokalne novine, objavljeni pre dvadeset i kusur godina… “Tata ih je sačuvao, neke i uramio” – ne krije ponos u glasu, dok čitamo tekst iz sada već davne 1998, sve sa njegovom fotografijom (nije se mnogo promenio – konstatujemo), pod naslovom “Kad film postane više od razonode” – proročki, dodajemo. Jer Srđanu Simijanoviću, režiseru i snimatelju, film i video-produkcija generalno, danas je definitivno više od razonode, više od hobija. Ljubav bila i ostala, ali i ozbiljan posao. Koji se radi i gradi srcem, znanjem i talentom. I često tek posle deset uveče – kada deca odu na spavanje…

-    Već sa trinaest, četrnaest godina imao sam svoju prvu kameru – neku VHS kamericu (među boljima tada) koju sam dobio od strica, pokojnog Nikole Simijanovića, umetnika, glumca koji je igrao (epizodne) uloge u “Boljem životu”, “Tesnoj koži”, bio prvak vršačkog pozorišta, bavio se i slikarstvom, vajarstvom… Ta kamera bila je pelcer koji mi je otvorio nove vidike! Ne mogu da kažem da sam mislio da ću biti umetnik - volim umetnost, ali su me tih davnih dana više zanimali računari, bavio sam se 3D animacijom, čitao knjige o tome, uvek imao želju da stvaram nešto što niko do tada nije. Kamera je u početku bila tu za beleženje nekih bitnih momenata – da se sačuvaju, da se ne zaborave.

“ISKON” I KORENI - “Moj deda, poreklom sa Kosova i Metohije, sticajem okolnosti završio je u Vojvodini, tu osnovao porodicu, i nama, dok smo bili deca, pevao pesme sa Kosova, koje do danas nisam čuo! One koje se prenose sa kolena na koleno... Sestra je čak išla na Kosovo da snima te arhaične zvukove, neke bake kako pevaju, i kada se vratila, imala bukvalno blago u diktafonu! I ona i ja bili smo deo grupe “Iskon” koja je ostavila traga u mom životu. Bio sam član originalne postave - sestra je pevala prateće vokale i svirala daire, a ja ut (neki ga zovu i lut), instrument koji smo kupili od sina Seke Sablić! Prethodno sam išao na časove tambure kod Stipana Jaramazovića, imao neko znanje, o notama, i lako se prebacio sa jednog na drugi instrumet. Pamtim putovanja i nastupe (puno zapisa ima na “YouTube”-u), i danas sam u kontaktu sa članovima grupe - sve su to obrazovani, ostvareni ljudi koji imaju poslovne obaveze - ja možda malo i više, zato sam u jednom momentu odlučio da to ostavim iza sebe...”.

Još kao dečak upoznao se i sa tajnama foto-aparata, učeći na porodičnom, starom ruskom (“Smena 8”), koji je, kako kaže, bio jako zgodan za bilo kog da (se) nauči.

-    Tu sam stekao prvi pojam o fotografiji i sve što se tiče kadriranja posle sam lako preneo na video. Hteo sam da snimam svašta, zvali su me na rođendane, ispraćaje, ali tata mi nije dao da nosim kameru na te događaje, govorio - možda će ti ukrasti, politi vodom (što se i desilo kasnije!), rizično je, ti si još klinac… Sve u vezi sa snimanjem išlo je stihijski do momenta kada je poznati srpski reditelj i scenarista Želimir Žilnik 1997. otvorio radionicu u Subotici. Zajedno sa sestrom Mirjanom, upao sam u ekipu mahom starijih ljudi od sebe, gledajući da “uhvatim” što više mogu, da gledam i – slušam. Žilnik nam je pričao i o dogodovštinama sa setova i, iako njegove filmove tada baš i nisam razumeo, mogao je dosta da nas nauči.

OD NJIVE DO RAČUNARA - “Prve pare zaradio sam na njivi, kopao repu na raspustu u Kuli, i od tih para kupio muzičku karticu za računar! Sećam se, prvi razred srednje škole, deset dana rada, zaradu je delimično inflacija pojela, ali ostalo je dovoljno za karticu”.

U izuzetno jakoj konkurenciji, istakao se kao jedan od najboljih na konkursu za “Film ‘98”, u organizaciji Fonda za otvoreno društvo, i dobio jedinstvenu priliku da pohađa besplatan kurs filma, gde je, kako kaže, učio od najboljih.

-    Ljudi iz cele zemlje došli su na Palić, gde smo bili podeljeni po grupama na: montažu, režiju, glumu... Stručnjaci iz oblasti filma otkrivali su nam tajne zanata, a prosek mog spavanja bio je tri i po sata dnevno! Želeo sam sve da vidim, sve da čujem. Bilo je to neverovatno iskustvo za mene, i zahvalan na prilici koju sam dobio, nisam hteo da propustim ni jedan minut! Tu sam u suštini zavoleo film, filmsku produkciju. I rešio da se bavim filmom.

OD KECA DO PETICE - “Tata mi je mašinski inženjer i elektrotehnika me je interesovala, sećam se da sam imao i neku igru koja se zvala elektropionir… Ali na kraju prvog polugodišta sedmog razreda dobio sam keca iz fizike! Zaljubio se, totalno zapostavio školu, i onda mi je otac dodatno otvorio taj svet elektronike (i on sam je uvek nešto lemio, radio, popravljao...) i ja sam zavoleo fiziku, i u drugom polugodištu sedmog razreda držao predavanje na temu - kako radi elektromotor! I ne samo pričao, već ga i sastavljao i usput napajao jedan mali zvučnik sa nekom muzikicom… Na kraju godine nastavničko veće predložilo je da mi se zaključi petica, ali, po pravilu, najviše što sam mogao da dobijem bila je četvorka. To mi je dalo vetar u leđa, shvatio sam da svako znanje može da se iskoristi…”.

(Po)želeo je da upiše režiju (u Beogradu), ali realan kakav jeste, razume da niti je u tom trenutku bilo sredstava za studije u drugom gradu, niti je imao velike šanse da od nekoliko stotina prijavljenih uđe u prvih četvoro (koliko su primali). Kao onaj koji stoji sa dve noge na zemlji, nije mislio da, kako kaže, može da (po)leti visoko. Zato upisuje Ekonomski fakultet koji “mi je bio na deset minuta pešaka od kuće”. I nije se pokajao.

-    Studenti su se na trećoj godini opredeljovali za smer - izabrao sam marketing u koji sam se zaljubio, čak i predstavljao fakultet na takmičenju! Znanje i iskustvo koje sam stekao, puno mi je pomoglo, otvorilo brojna vrata kada su moji budući poslovi u pitanju. Recimo, kada je “Fejsbuk” počeo da se razvija, mislim da sam prvi u Srbiji koji je targetirao verene ljude - za uloženih pet evra, imao sam tri svadbe dogovorene! Počeo sam da se razvijam u tom smeru, radio u nekoliko firmi, kao predstavnik “Pro Vox” agencije, sarađivao i sa subotičkom Mlekarom, gde sam bio jedan od organizatora nesvakidašnjeg događaja “Ella za Ginisa”, kada smo 2009. u centru grada napravili najveći mozaik od kišobrana u svetu i tako postavili nov Ginisov rekord (imam plaketu, iako podatak zvanično nije ušao u knjigu jer je reč o korporativnom  događaju, ali rekord držimo).

SVADBE – UVEK ISTE I UVEK DRUGAČIJE “Već sa šesnaest godina snimao sam prvu svadbu i tada sebi rekao – sad i nikad više! Bilo mi je dosadno i neinspirativno, živeo sam u nekom drugačijem svetu… Od tada sam ih snimio dvesta! (smeh) Ali uvek sam dao neki svoj pečat, bio drugačiji, nisam želeo da bude samo za oko primamljivo, za široke narodne mase. Birao sam muziku, napravio intervju sa mladencima pre svadbe, želeo da imaju nešto za uspomenu...”.  

Studije su se, priznaje, otegle, ali druženje sa kamerom sve to vreme – nije prestajalo. Korak po korak, paralelno sa video-iskustvom, unapređivao je i svoja internet, marketing znanja. Danas, kao diplomirani ekonomista, poseduje i dodatne veštine.

-    Pošto sam došao iz Tehničke škole (završio smer - elektrotehničar energetike), “matematički” predmeti bili su lagani, a što se tiče finansija, išlo je teže. Fakultet sam završio posle jedanaest godina i to sa ponosom govorim jer sam usput sve vreme - radio, bavio se filmom, pomalo i dizajnom, snimao… Danas imam dve firme, jednu za internet marketing (“Luna Group”), koju je osnovao moj otac, i drugu za video-produkciju (“Roll and Cut Production”), koju sam osnovao pre četiri godine. Radim za poznate firme, svoj sam gazda. Gledam da mi ostane što više vremena za porodicu, da sve slobodno vreme prilagodim njima - imam suprugu Marinu (koja je farmaceut) i dve devojčice, Saru i Minu, od šest i sedam godina. Ne želim da budem odsutan, teško mi pada kada sam pola dana dana negde van kuće, da ih ne vidim, da ih ne zagrlim, svaki mogući trenutak hoću da budem sa njima! Zato i radim od kuće, često me prekidaju u poslu, nije jednostavno, ali nikad mi nije žao zbog toga. Gledam da neke poslove uradim uveče, kada one spavaju, i onda sam sutra opet tu za njih. Porodica je moj najveći uspeh! Volim da zabavljam decu – glumim čudovište, često organizujem igru “Potraga za blagom”, i snimam kamerom ta dva sata čiste zabave! Nema većeg zadovoljstva od toga kada za svoju decu nešto (u)radiš.

AKO NEĆEŠ DA TI DETE… - “Uvek sam hteo da kupim novu opremu, novu kameru… Tako je to kada nešto jako voliš. I zato kažem, ako nećeš da ti se dete drogira, samo ga navuci na fotografiju, ili na pecanje ili na biciklizam. I nikada nećeš imati problem! Nećeš imati para. (smeh)”

Uspeh je, smatra, i to što je oko sebe okupio ljude koji mu pomažu, a ne odmažu, u koje ima poverenja. A u današnje vreme (veliki) uspeh je i kada ne zaviših od drugog, kada radiš posao koji voliš i od toga živiš. On je pronašao recept.

-    Imao sam izlete u umetnost, i ne mogu da kažem da ovo čime se bavim nije delom i umetnost, ali više je komercijala. U suštini, posao mi je i hobi jer volim to što radim, Na primer, za svoju dušu snimio sam centralnu svečanost povodom stote Dužijance 2011, kada sam nabavio novu kameru (mislim da tada u Vojvodini niko nije imao bolju - “Sony NX5”). Hteo sam da je isprobam, napravio fantastične snimke, fokus je više bio na ljudima i nošnji, na raznovrsnosti, osobenostima narodnosti, nego na političarima, tamburašima, čak i samoj Gradskoj kući. Napravio sam nešto van okvira, jedan drugačiji filmić – snimke mi je posle emitovao RTS. Rođeni sam Subotičanin, obožavam ovaj grad, ne bih da idem nikuda odavde, volim da mogu da se javim ljudima na ulici, da me prepoznaju, da pomognem nekom ako (za)treba...