SUgrađani: Radoslav Svirčev - "Kuća - uslov svih uslova"

Ukoliko vam zatreba, tačno znate gde ćete ga (pro)naći svih šest dana u nedelji, u terminu od – do. Tih sat i po vremena svakog dana, koliko sin provodi na treninzima, otac je tu. Na klupi, u pozadini, u senci, ali uvek prisutan. I budnim okom prati dešavanja na terenu. Da pohvali, da kritikuje... Zna Radoslav Svirčev, generalni sekretar Saveza za školski sport i pedagoge fizičke kulture Grada Subotice, (bivši) odbojkaš i trener, koliko je važna uloga roditelja. Na terenu, a posebno van njega. Sam je, već sa osamnaest godina, ostao bez oca. O tome priča bez patetike, prihvatajući činjenice, svestan okolnosti koje su ga formirale kao (odraslog) čoveka. I uticale na važne odluke koje će kasnije, tokom života, doneti. I koje i dan danas donosi.

-    Moji su tu rođeni, treće, četvrto koleno, svi su vezani za ovaj deo, od Đurđina do Kneževca; do Kanjiže – svi, i sa mamine i sa tatine strane. I roditelji i ja, i, naravno moj sin, odavde smo, iz Subotice. To je ta ljubav prema Gradskoj kući koja te (stalno) veže. I jednostavno, koliko god sam odlazio i po svetu i na studije, uvek je ta ljubav prema Subotici preovladala. I to svi koji me (bolje) poznaju, znaju. Koliko mi je primarno bilo. I ostalo.

I tokom deset godina, koliko je živeo i radio u, kako kaže, arapskom svetu (Saudijska Arabija, Kuvajt, Dubai - Emirati), gde je bio selektor i trener seniorske odbojkaške reprezentacije i trener odbojkaških ekipa koje su osvajale medalje i titule, i imao neverovatne finansijske ponude, uslov je bio da – često dolazi kući. I bio mu je ispunjen.

-    U Saudijskoj Arabiji svih sedam godina bio sam selektor seniorske reprezentacije, u Kuvajtu sam prve godine bio selektor seniorske reprezentacije, a sledeće trener ekipe “Al Arabi”, sa kojom smo osvojili titulu prvaka. Meni je u tom momentu to značilo, i sve drugo što je došlo posle toga, ali u podsvesti je stalno bila – Subotica. Vukla me je... I imao sam stvarno basnoslovne ponude, ali moj uslov svih uslova je bio da svaki slobodan trenutak budem kod kuće! I to je živa istina, sto posto! Dok sam bio selektor reprezentacije Saudijske Arabije, odnos vremena provedenog tamo i u Subotici, bio je jedna prema četiri! Znači, četiri puta više bio sam u Subotici nego u Saudijskoj Arabiji! To je bio moj uslov. Da li će neko razumeti ili ne, ali takav smo imali dogovor. Već sam hteo da se vratim kući, kada je stigla ponuda iz Dubaija da preuzmem njihov klub (”Al Šabab”), i odmah te godine uspeli smo da osvojimo Superkup – ekipa koja je šesta u ligi, pobedila je prvaka tri prema nula na njihovom terenu! I posle toga sam rekao - sada stvarno ne mogu više! I to mi je bila poslednja godina napolju...

A kako je (sve) počelo?

-    Ljubav prema sportu postoji od najranijih dana, verovatno preko tate koji se bavio fudbalom. Svojevremeno je igrao za “Suboticu”, u to vreme jak i kvalitetan klub, i pretpostavljam i verujem da sam tu ljubav prema sportu nasledio od oca. I mislim da sam je sada preneo i na sina. Išao sam u OŠ “Ivan Goran Kovačić” i u uzrastu od osam, devet godina počeo da treniram fudbal u “Spartaku”, ali brzo prelazim na gimnastiku. Pred kraj osnovne škole jako sam voleo da gledam odbojku. Čuveni turniri na kojima je bilo po pet hiljada ljudi na našem malom stadionu! Tamo su “neke čike” igrale odbojku i mene je to zainteresovalo. I na Paliću je bio teren za odbojku, gde se igralo svakog vikenda, ja sam sedeo sa strane, u jednom ćošku (da ne smetam) i gledao stvarno vrsne odbojkaše, od Miodraga Gvozdenovića, Ace Budinčevića, Bobe Koledina... te čuvene generacije subotičkih odbojkaša. I u jednom momentu se neko od njih setio i pitao me – mali, hoćeš da igraš?!

TIM ZA SVAKO DETE - “Kada govorimo o Savezu za školski sport i pedagoge fizičke kulture Grada Subotice, istorija ne počinje od nas, mi smo samo delovi jedne priče, oni čiji su prethodnici napravili fenonemenalnu stvar – spojili udruženje pedagoga i školski sport, što se vrlo brzo pokazalo kao jako dobro, nešto što je sada preporučeni model na nivou Srbije. Prošle školske godine imali smo oko 3.000 takmičara, a ove 5.711! To je taj rad Saveza. Naravno, neki učenici učestvuju u više sportova, oko toga se vodi polemika, ali ko je taj koji će redovnom učeniku jedne škole, bilo osnovne, bilo srednje, zabraniti da nastupa?! I ja zagovoram tu opciju da svako dete koje želi da igra za školu, treba mu to omogućiti. Imamo razumevanje lokalne samouprave da se deci omoguće najbolji mogući uslovi, deca iz Subotice učestvuju na svim takmičenjima na kojima su stekla pravo da učestvuju - od školskih takmičenja do svetskog prvenstva. I nije se desilo da neka škola nije otišla jer grad nije imao para da plati. Tim ljudi koji je oko mene u Savezu je izvanredan! Od upravnog odbora, nadzornog odbora, kao i svih kolega - to je suština priče”.

U to vreme u Subotici je postojao Odbojkaški klub “Integral”, odakle je stigao poziv za prvi – trening.

-    Od tog prvog treninga priča traje, neću da kažem koliko, ali jako puno godina (smeh). Sećam se - zgrada Gimnazije, bio sam više uplašen nego svi oni zajedno, međutim, izvanredan trener Stevan Rajić, bivši reprezentativac nekadašnje Jugoslavije, zaštitio me je. Da li je nešto video ili nije video u meni, to ne znam, ali HVALA MU. Hvala mu na svemu! Pet godina sam bio u “Integralu” i tu se završava i krug moje srednje škole (Građevinsko-tehnološki školski centar “Lazar Nešić”), otišli smo na pripreme u Poreč i tu sam osetio da sam (možda i) napredovao...  Na jednom vojvođanskom turniru uzeli smo treće mesto (u konkurenciji “Spartaka”, “Vojvodine”, tih velikih klubova), a sa tog turnira birala se reprezentacija Vojvodine za nekadašnje omladinske turnire šest republika i dve pokrajine. Ja nisam bio na tom spisku, ali Stevan Rajić je naterao tadašnjeg selektora da i ja odem. Igrao sam u postavi, “Vojvodina” je to prepoznala, i mene je “Integral” pustio da odem u “Vojvodinu”.

Spojivši igračku karijeru sa studijama, u Novom Sadu završava Fakultet za fizičku kulturu i stiče zvanje profesora fizičkog vaspitanja, kasnije i diplomiranog trenera odbojke. Vrhunac njegove igračke karijere je ’81. godina i Međunarodni turnir u Rumuniji (Galaci), gde igra za seniorsku reprezentaciju Jugoslavije. “Mislim da nema veće časti!” – istaći će. Svakako treba spomenuti da se, ne samo kao igrač, ostvario i u važnoj ulozi trenera, selektora juniorske reprezentacije Jugoslavije i trenera seniorske reprezentacije koju je vodio na Evropsko prvenstvo 1991. u Italiju (Bari). Po završetku studija vraća se u Suboticu, gde je jedan od onih koji “Spartak” vraćaju u prvu ligu.

-    To je ta generacija Laze Markovića, Bojana Đenđinovića, Jovana Šarovića, Darka Šimića, Srđana Drakulića, Tibora Habinjaka, Ištvana Birkaša, i, naravno, pokojnog Zorana Kecmana. Generaciju Gvozdenovića, prvaka države, nismo mogli da dostignemo igrački, ali smo vratili “Spartak” na mesto prve lige, tamo gde i pripada. Na zalasku te karijere neko u ženskom odbojkaškom klubu je prepoznao moj rad i ja sam paralelno počeo da treniram odbojkašice – iz druge lige vratili smo se u prvu. Ono što me čini ponosnim jeste činjenica da smo iz te generacije imali pet reprezentativki – dve seniorske: Branislava Radulović  i Marija Mikić, i tri juniorske: Dijana Borišić, Dijana Tumbas i Ljubica Doro. Šest godina sam bio trener ženske ekipe “Spartaka”.

STALNO NAPRED - Danas potpredsednik Saveza za školski sport Vojvodine i član Upravnog odbora školskog sporta Srbije, nekad je i sam bio nastavnik u školi, radio u OŠ “Sonja Marinković” kao profesor fizičkog, bio i direktor škole, za čijeg mandata su napravljeni sportski tereni i medijateka – preteča kabineta informatike, jedna od prvih u gradu. Sarađivao je sa OŠ “Kizur Ištvan”, pripremajući odbojkašice za tadašnji SOŠOV, na kom su uzele zlato (učenice je selektirala nastavnica Dragica Ilija). I tu su njegovi počeci zvanično vezani za školski sport. “To kako radim, neko drugi treba da ocenjuje. Bezgrešnih ljudi nema, svi mi smo u životu pravili greške, da li veće ili manje, ali je bitno da nijedna greška nije bila namerna. I mislim da su to ljudi sa kojima radim, i oni sa kojima sam radio, prepoznali i prepoznaju. To je nešto što te stalno vodi napred”.

Sledi angažovanje u novooformljenom klubu “Sever” (gde je ponikla još jedna juniorska reprezentativka Gorana Maričić) i dobar učinak, a zatim novi klub – OK “Subotica” i odbojkaški biseri: Sonja Klisura i, naravno, Sanja Malagurski - kojoj je bio prvi trener. Otprilike u to vreme stiže ponuda iz Saudijske Arabije.

-    Rekli su mi – nećeš imati problema, tamo svi znaju engleski. A kada sam otišao, na prvom trenigu – Please, go left; a on mi ode – right! Onda mi je sve bilo jasno (smeh). Arapski sam naučio u onom delu koji mi treba za posao. Govoriti arapski nije ni malo lako, pogotovo kad kao stariji odeš, ima mnogo dijalekata, ali onaj deo koji je vezan za posao, koji mi treba za odbojku, vrlo brzo sam savladao i komunicirao za vreme utakmica, treninga. Imao sam priliku i sreću da prođem Saudijsku Arabiju uzduž i popreko i za ovih deset godina koliko sam živeo u arapskom svetu, nisam imao ni jednu neprijatnost, iako su svi znali odakle sam. Ako si korektan, ako radiš iz srca, iz ljubavi, i, naravno, ako dođu rezultati - nećeš imati problema. Otišao sam probno, na tri meseca, a ostao deset godina  - što je bilo uslovljeno rezultatima jer Saudijska Arabija je uzela sve moguće medalje, čak i broznu na Prvenstvu Azije (dobili smo i Japan, a u polufinalu izgubili od Kine zbog problematičnih odluka sudija - jednostavno nisu dozvolili da jedna arapska zemlja uđe u finale), ali i sama medalja i ono što se dešavalo posle (doček) ostaje za ceo život.

Pet sati leta u jednom smeru, pa još dva i po sata od Frankfurta ili Beča do kuće. I Subotica kojoj se vraća.  

-    Redovno su me puštali da idem kući, zato što je meni na prvom mestu (bila) porodica. I dan danas je tako. I kada je trebalo da se vratim, zovu me iz Katara - stvarno ozbiljna ponuda, ponuda koja se ne odbija, ali ja bih morao sve vreme da budem tamo! Sutra sam bio u avionu! Odbio sam jer bih bio vezan isključivo za Katar i danas verovatno ne bismo sedeli ovde da sam prihvatio tu ponudu...

Ali ne kaje se zbog toga. U bogatoj biografiji stajaće i da je proputovao više od 40 zemalja, od Indonezije, Kanade, Kube, Afrike, celu Evropu i, naravno, arapski svet. Lepo onda, ali lepo i sad.

-    Čovek ne treba da živi u prošlosti. Treba da živimo u sadašnjosti i da se trudimo da nam svaki dan bude lep - koliko je moguće s obzirom na okolnsti. I stvarno imam problem sa ljudima koji stalno pričaju o tome kako je nekad bilo lepše. Možda iz nekog ugla da. Ali i današnje vreme, bez obzira na sve probleme koje nosi, može biti mnogo lepo. To stvarno jeste tako.

A lepoti i kvalitetu života najviše doprinosi – porodica.  

- Porodica na prvom mestu! To nije floskula. Ni jedne pare ovog sveta ne mogu da ti nadomeste neke stvari. Nedavno sam pročitao misao: “Deca će vas pamtiti, ne po novcu koji ste im obezbedili, mego prema vremenu koje ste im posvetili”. I to je tako. I svaki slobodan trenutak tome posvećujem. Bilo je teških trenutaka: prva žena nakon razvoda preminula, majka bolesna; a sada su tu supruga Katarina i sin Bogdan. On je treći razred, trenira fudbal, košarku. I ja sam naučen kao mali da trener mora da se sluša! Da nastavnici moraju da se slušaju, i to pokušavam da prenesem i na njega. Svi su me pitali zašto ne trenira odbojku?! Mislim da je za dečaka sa devet, deset godina to rano, iako ide na sekciju odbojke u školi (otišao samoinicijativno, nisam ni znao da ima!). Sport je način razmišljanja, razvija ličnost, daje veće šanse mladima da prepoznaju sebe, a ono protiv čega sam apsolutno jeste rana specijalizacija u sportu – to je zlo. Ti ubediš roditelja - tvoje dete će biti najbolje, samo neka trenira fudbal i bude desni bek, a to je jedna prevara! Treba da trenira, da bude u zdravoj sredini, zdravom društvu, za (zdravstvenu) dobrobit pre svega njega i njegove porodice.